• Чланци аутора

Није лепо кад се упнете нешто рећи, а онај што би требало да чује, упорно вас не разуме. Било зато што се прави невешт, јер му сметате, или зато што му је лакше да то ваше упрости, да не кажемо упростачи. У том смислу, ограничити ствар са Белим на циркус, лудирање и смех у најмању руку значи промашити поенту. Ако се већ не ради о смишљеном нападу. Или обичној увреди.

Ко год је сачувао природни вид, неискварен штампаним ступцима и светлошћу екрана, лако ће уочити да Бели ради озбиљан посао. Као Ђоле Пролеће у оном цртаном филму, дао се на то да врати животну енергију не само институцији председника него и политичкој култури уопште.

За старт је важно потрефити правила игре. Упитајмо се да ли су то учинили они од којх се промена официјелно очекује, опозициони асови Јеремић и Јанковић, или је то урадио Бели. Јеремић би овлашћења председника проширивао булдожером, пошто је спремио програм за владу, а Јанковић, мада је за посвећене (намиг, намиг!) стопроцентни представник политике Демократске странке, некако пропушта да представи баш ту ситницу – своју политику. Ствар је у томе да ће обојица карте отворити тек када се заврше избори, управљајући се према постигнутом пласману. Такво инструментално схватање кампање, где се она претежно види као предрадња за оно што долази после, деле са осталом „старом“ опозицијом. Која се таквом, бар за ову прилику, може назвати практично од јуче, од проглашења Љубишине кандидатуре.

Од свих опозиционих првака, једино Бели није занемарио тему ових избора, него је наступио без  задње намере. Сасавим логично, пошто му (срећом) недостаје управо позадинска структура – нема развијену организацију и идеологију, не прати га комплекс партијских интереса. Зато и може да учествује како би победио, а не да би се играо избора зарад остваривања неких циљева из десетог плана. Рекло би се и да председничка овлашћења схвата таман сходно ситуацији. Не нуди ни превише ни премало. Зна да је за шефа државе у овом тренутку главно да буде израз посебног типа бирачке воље. Такве која ће тражити да се диктатура обустави, а демократија оздрави.

За речени задатак потребан је консензус. Стога је Бели – као представник грађанског јединства, оног што би се, да су тридесете године прошлог века, вероватно звало народни фронт – дао одговоре на сва битна питања из председниковог делокруга. Ево какви су они[1]. Дилему о приступању Европској унији решавао би на референдуму. Косово не би признао, греота је да га отимају. Правац ка  НАТО пакту није добар јер личи на бесмислени покушај да се ортачите са неким ко вас је пребио. Русија треба да нам буде као брат од тетке: са њим да се виђамо једном у три месеца, да смо род, да сарађујемо и шурујемо, али и да водимо рачуна свако о себи. Ови ставови готово у длаку одговарају најширем јавном мњењу. Објективно истраживање би их свакако потврдило. Формулисани су тако да не иду много у страну, у грађанизам или патриотизам. За шта ионако нема институционалног разлога, будући да посао председника није да детаљно спроводи било коју сложену политику.

Председник би се у принципу могао отворено опредељивати, интензивно се залагати за западне или источне интеграције, за овакве или онакве националне односе у држави – кад би то била потреба дана. Али није тако. Зато се Бели, као гласноговорник незадовољства, бави оним што обичан свет најпре убија у појам. А то је немогућност да се дође до икаквих решења, условљена тиме што је политички систем опасно изопачен и што су државна и партијска моћ отуђене од народа. Прелетачевић јасно каже шта мисли о политици као таквој. Она је у српском друштву постала крајње лоша. Није чудо што је не волимо. Треба је исмејати, раставити на делове, па поново саставити. Како би постала боља. И како бисмо се за њу опет могли заинтересовати, пошто у својој суштини ипак представља нешто корисно и ваљано. Дакле није тачно да је Прелетачевић варварин или нихилиста који само руши, од свега правећи апсурд. Када би и други показали десети део његове воље да се ствари поправе – били бисмо ближе зеленој грани.

Изложено представља разуман програм. Али су баш разум и умереност оно што политички секташи разних фела никако не воле. Пошто им је тровање јавности по сваком актуелном питању  и иначе душевна храна, тако ни Бели није могао проћи без оптужби да је Сорошев агент и пројекат Срђе Поповића односно да је, још мало, па један од  „крезубих“, неодговоран и недорастао светим вредностима грађанског друштва[2]. Иако се Белом, као и већини омладинаца, вероватно фућка за ову поделу на „срБско“ и „урбано, само урбано“, он јој се, хтео или не хтео, морао показати као противник. И то је можда најлековитија улога од свих које су га запале.

Слично је и са замеркама да нема потребно знање. Те примедбе долазе од политичке класе чије се клике смењују на власти, али која не жели никакве придошлице у јавном животу. Не би да дели плен, а и сматра да су јој припадници богом дани за владање над другима. Једино јој промиче да су учинци „социјалних инжењера“, стручњака из њених редова, по друштво убиствени. Без обзира на то да ли су власт или опозиција, они се понашају као  Едвард Кардељ из вица у коме га сељак пита како би се од краве могло добити више млека. Кардељ му прво каже да јој престане давати храну, па онда и воду, а сељак после сваке интервенције извештава о стању које је све горе. Док на крају не саопшти да је крава цркла. А Кардељ му на то вели: „Ух, каква штета, имао сам још добрих идеја.“

На послетку, а све по истој линији, приговор је да Бели нема манире. Хоће се рећи да му поред садржаја недостаје и паковање – вештина оратора, глумца и хипнотизера. Критичари би на тај начин хтели да заувек одвоје форму од суштине, да намештене наступе учине условом без кога се не може. То је стара пизма коју патрицији имају на плебејца. Какви све цензуси кроз историју нису измишљани да би се масе држале ван политике. Требало је имати одговарајући полни, имовински, образовни, породични и тако даље статус, јер демократија није била за сваког. Међутим, сва су та ограничења уклањана. И зашто би се онда одржао „маркетиншки цензус“. Ако природа неког није направила таквог да прича као да је прогутао грамофонску плочу или ако он нема чиме да плати  погон за односе са јавношћу, то не значи да мора ћутати. Ни неки Лукин прадеда можда није био верзиран у политичким говоранцијама, али да се на Церу , Колубари и Солунском фронту није питао о оном што је res publica (јавна ствар) од ове државе не би остао ни помен.

Црни (Ђорђе) је код Срба утемељио модерну демократију, а Бели не дозвољава да им се она отме. Тражите ли Прелетачевићев основни „штос“, знајте да је смештен у ове координате.

[1] https://www.youtube.com/watch?v=uo9hhaKnYmY&t=1646s За овај Максимовићев интервју може се рећи да је по садржају програмски. Ставови које приписујемо Прелетачевићу махом су добијени парафразирањем и интерпретацијом овде казаног.

[2] Мали узорак дисквалификација које долазе са „лева“ и “десна“:

https://www.youtube.com/watch?v=Tpv_q-o4Nv0&feature=share

https://www.youtube.com/watch?v=HeLeFXnljGk&feature=share

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *