• Чланци аутора

Од када је Вук Јеремић најавио своју кандидатуру и започео кампању, видим да је почео добро да се котира међу патриотима. Наравно, слаткоречив је, за своје године искусан дипломата, одмерен и одличан глумац. Ове особине више су него довољне, да се наше патриотско, гласачко тело,  добро ускомеша и уз памћење златне рибице, почне да симпатише (још једног) Вука, у нашој несрећној политици. Постоји него правило при оцењивању политичара (или у нашој земљи-политиканата) које каже, да се гледа шта неко ради а не шта неко прича. Али, хајде за тренутак да заборавимо (као што можда већ јесмо) да је под  режимом Демократске странке ова земља брутално десуверенизована и где је режим искључиво (спро)водио  политику која је супротна свим националним интересима а гле чуда, Вук је министровао у том и таквом режиму.

Али хајде, као што рекох, да заборавимо оно правило и да не гледамо шта неко ради (шта је радио), већ да чујемо шта Вук говори.

У једном од његових наступа (1), када је окупио групу професора међу којима је био и проф. Слободан Антонић, Вук је дао могућност гостима,  да му постављају питања. Из одговора, које је Вук дао проф. Антонићу и осталима, може се извући следеће:

У спољној политици Вук подржава наставак преговора под Бриселским споразумом, уз опаску да је до сада превише дато другој страни и да би он „паметније“ преговарао. Дакле, не доводи у питање саму природу Бриселског споразума, нити види проблем у наставку таквих преговора. Можемо закључити да овде имамо КОНТИНУИТЕТ исте политике која је вођена до сада.

Једина новина за коју се Јеремић залаже је промена Устава, ради (како он каже) убацивања докумената о војној неутралности Србије. Овде се морамо подсетити, да је последњим Уставом прецизирано да се Косово и Метохија налази у саставу Србије. Свака промена Устава под овим (окупационим) околностима, била би на штету националних интереса, јер, сигуран сам, да главни разлог промене Устава није документ о војној неутралности.

У економији Вук не види проблем са политиком о довођењу страних инвеститора, уз опаску да би само размотрио услове под којима послују. Он би само, изједначио третман за домаће и стране послодавце. Наравно (већ традиционално) поменута је прича о српској пољопривреди, како од исте може да нам васкрсне економија. Међутим, на питање Антонића, шта мисли о закону, којим се омогућава продаја земље странцима, у нашем случају Арапима, Вук је вешто избегао одговор.

У једној другој емисији, на представљању кандидата на РТС-у(2), на питање водитељке шта би Србија могла да пласира на кинеско тржиште, Вук одговара да је то висока технологија, коју би „неко одлучио да производи овде“. Дакле, мисли да неки страни инвеститор из земаља ЕУ дође код нас, отвори фабрику и ту своју робу, преко нас извози у Кину. Веровали или не, ово за Вука значи да „Србија извози робу у Кину“. На крају и на економском питању можемо закључити да имамо КОНТИНУИТЕТ исте политике, која се базира на бајкама о страним инвеститорима и о томе како они овде долазе да би нама било боље.

Што се тиче просвете и културе, Јеремић би се залагао, за израелски модел образовања а такође је поменуо да би било добро да наше младе људе школујемо ван земље па да се онда они враћају у земљу. Ово последње је заиста једна бајка и непознавање ситуације на терену. Ми заправо немамо проблем са школованим кадром, већ проблем како да задржимо тај кадар  у нашој земљи са разореном економијом и негативном рекорду  са којим се налазимо у светском врху по одливу мозгова.

Што се тиче здравства, на питања проф. Антонића о обавезној вакцинацији и приватизацији здравства, Вук није дао одговор.

На крају можемо да сумирамо резултате. Чак и да искључимо оно у чему је Вук Јеремић учествовао и да гледамо само оно што он сада говори, можемо да закључимо, да би доласком Вука Јеремића на чело државе, ми имали један КОНТИНУИТЕТ по свим важним друштвеним питањима осим у промени Устава, где би се највероватније „загубило“ помињање Косова и Метохије као дела Србије. Мит о страним инвестицијама, европским стандардима и даља колонизација Србије би се наставила чак, можда и у већој брзини. Прича о покретању српске економије, заштити домаћег тржишта (увођење царина за страну робу) и најважније, прича о окупацији ове земље, није и неће бити поменута. Разлог је једноставан, од 5. октобра 2000. год. па до данас, ми имамо са мањим осцилацијама, КОНТИНУИТЕТ спровођења једне те исте политике, коју су зацртали странци. Да ли ће та политика да се спроводи под мантром  Европске Уније (Као у време Ђинђића и Тадића)  или под мантром патриотизма (Вучић и Јеремић) то је мање битно, оно што је најважније је да се континуитет несметано настави.

Заиста мислим, да би после Драшковића, Србија тешко преживела још једног Вука.

Или, ако се присетимо оне народне „Вук длаку мења ал` ћуд никад.“

Извори:

  1. „Представљање програма будућег председничког кандидата Вука Јеремића“ (Youtube)
  2. „Представљање Вука Јеремића | Избори 2017 | РТС“ (Youtube)

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *