0 0
Read Time:6 Minute, 20 Second
Уредник Administrator

 

Kao што смо од оних Ђурићевих „5:0“ после потписивања Бриселског споразума (овде), дошли до Вучићевог „пробаћемо да извучемо реми“ (овде), или, као што смо од Вучићевог полагања заклетве на Уставу и Мирослављевом јеванђељу речима, да ће: „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“, (овде) дошли до тога да: „немамо ништа“ на Косову и Метохији (овде). Тако ћемо и од „рационалног“ разграничења, направити велику Албанију, а од Србије нову НАТО базу.

Један од главних Вучићевих аргумента у његовој политици према КиМ, заснива се  на томе да су претходне власти „ставиле печат на коверат косовске независности“ (овде) а да он, једино гледа како да ни из чега, направи нешто.  Међутим, ако је то тачно, ако је овај режим стављен пред свршени чин, зашто је уопште било потребно потписивање Бриселског споразума? Ко је онда од административних прелаза између Србије и КиМ успостављао граничне?(овде) Када су Срби желели да своје изборе организују по српском Уставу, ко је послао батинаше да полупају гласачке кутије? Ко је на северу укинуо судство и тужилаштво и интегрисао у тзв. Косовско? (овде) Ко је Србе на КиМ оставио без српских докумената, а систем телекомуникација интегрисао у тзв. Косовски? (овде) И на крају, ко је дао директну подршку терористи Рамушу Харадинају за састав нове Владе Косова? (овде) Ништа од овога, није урадила нека претходна власт (без икакве намере да било кога ослобађам кривице), већ управо садашњи режим.

Сада тај исти режим, на челу са Александром Вучићем, хоће да из очајне позиције, у коју је сопственом политиком довео Србију, „избори“ некакво разграничење? Он, који изјављује да ће се борити против става 80 посто Срба у вези са замрзнутим конфликтом на КиМ (овде), а који је толико помогао шиптарску независност кроз Бриселски споразум, сада се усуђује да „пресече“ територију Косова и Метохије, као да је реч о његовој дедовини?

Идеја о  разграничењу није нова.  Она се у јавности помиње још са Добрицом Ћосићем 1981. године, после њега је 1994. године стручњак за просторно планирање Бранислав Крстић предложио раздвајање Срба и Албанаца. Затим  је председник САНУ Александар Деспић  1996. године предложио да се под хитно отпочну преговори са Албанцима о разграничењу, а 1998.  је Душан Батаковић изнео идеју о разграничењу. Затим је Бернар Кушнер 1999. изнео предлог о кантонизацији КиМ, па после њега Небојша Човић 2001. и Зоран Ђинђић 2002. Нешто слично говорио је Борис Тадић 2008. па на крају и Ивица Дачић 2011. године. Прича о разграничењу је поново започета пробним балоном званим – Милорад Додик, односно његовим цртањем граница пред камерама, у којем је Србији „припојио“ север КиМ и Републику Српску (овде). Додик овде, има улогу,  а то је махање Републиком Српском и њеним фиктивним присаједињењем Србији, да би се отупео отпор усмерен против разграничења, односно признања терористичке државе Косово – по принципу јесте да губимо остатак КиМ, али добијамо РС у саставу Србије. Зато и Додик каже: „Време је да Срби дефинишу свој национални и државни циљ“ , али зато додаје: „прво разграничење“ (овде).

Међутим, ником од овде поменутих, па чак ни отвореном српском непријатељу попут Бернара Кушнера, није пало на памет, да у некаквом разграничењу између Срба и Шиптара на КиМ, изађе ван самих териоторијалних оквира Косова и Метохије. Упркос томе, ми данас присуствујемо оваквом развоју догађаја. Како пише Бечки Стандард, Вучићев и Тачијев договор се огледа у томе да: „ већински Србима насељен север Косова припадне Србији, а већински албански насељена ‘Прешевска долина’ Косову. Заузврат Косово треба индиректно да буде признато од Србије„(овде).  Дакле, не ради се само о подели наше територије унутар КиМ, већ је ту и поклон од две, или три општине на југу Србије, као и признање терористичке државе Косово и њихов пријем у међународне институције.  У том контесту можемо тумачити и недавну изјаву Хашима Тачија о припајању Прешева, Медвеђе и Бујановца, Косову (овде). Што се тиче самог признања тзв. Косовске независности и њихов пријем у УН, довољно говори изјава Ивице Дачића који каже, да су „против прихватања столице Косова у УН док се не реши статус“ (овде).

У политици коју води, Вучић често воли да истиче сопствено балансирање између две крајности. Тако и у политици коју води према Косову, истиче: „да треба да се ослободимо митова да је на Косову све наше и да тамо нема ништа наше“ (овде). На овај начин, Вучић жели да се наметне као „глас разума“ и да обезбеди подршку ширих кругова у друштву. Међутим, његова политика према Космету је потпуно идентична политици екстремно-либералних кругова у Србији. Тако Чедомир Јовановић, истиче да Вучић интерпретира оно што је сам Јовановић о Косову мислио пре 10-15 година (овде). Такође, Вучић у својој политици према Косову ужива подршку и Соње Лихт (овде). Треба рећи и да  никакве разлике о политици о Косову нема, између Александра Вучичћа  и Саше Јанковића, који каже да: „треба интегрисати Косово у међународне организације, што укључује и Уједињене нације“ (овде). Ту је и подршка НАТО лобисткиње Јелене Милић да „подржава предлог Вучића“ (овде). Дакле, Вучићево решење за Косово и Метохију је идентично оном што би урадио Чедомир Јовановић, Соња Лихт, Саша Јанковић и Јелена Милић, да су на његовом месту.

 

Зашто разграничење није добро за Србију?

Осим чињеница које су мање-више свима познате, као што је неповратно одрицање од огромног рудног богатства Србије на КиМ, односно, минимум 1.000 милијарди долара. Неповратно би смо се одрекли и сопствене културне баштине која износи око 1.300 цркава, манастира и међу њима четири српска бисера: Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија и Богородица Љевишка. Оставили би на цедилу  већину српског становништва и то око 70 одсто на КиМ- јужно од Ибра, која има највећи природни прираштај у Србији. Најважније, направили бисмо преседан у историји међународних односа, где се једна земља добровољно одриче сопствене територије.

Све ово је углавном познато. Међутим, на геополитичком плану, оно што би разграничење покренуло као опасан тренд, јесте цепање територија унутар уже Србије. Ако општине попут Бујановца или Прешева могу да се одвоје од централне Србије, зашто тим примером вођене, општине попут Новог Пазара и Тутина не могу? Шта ће бити ако општине на северу Војводине насељене претежно мађарским живљем, одлуче да се разграниче, односно, припоје Мађарској? Или општине у источној Србији – Румунији? Даниловград и Босилеград – Бугарској? Има ли краја „разграничењима“, ако се отвори Пандорина кутија и у централној Србији?  

Оно што је још кључно поменути, јесте да нерешени статус Косова и Метохије, односно „замрзнути конфликт“, брани било какву интеграцију Косова, али што је још важније и саме Србије, у НАТО пакт. Сетимо се само да је наша земља у предворију НАТО пакта, са свим оним потписаним СОФА и ИПАП споразумима. Као и да смо до сада имали  150 заједничких вежби са НАТО-ом, а тек 12 са Руском Федерацијом (овде). Такозваним разграничењем, Србија као и Косово, моћи ће без проблема да буду део НАТО пакта, баш као што је то био случај са Македонијом и Црном Гором, када су решиле своје граничне спорове, односно проблеме са називом.

Једино разграничење које нам је преко потребно у овом тренутку, јесте разграничење између оних, који стоје сложни у томе да се терористичкој држави Косово, признањем, опрости њен геноцидни карактер: „кроз нормализацију односа“  и са друге стране, оних, који желе да њихова деца и деца њихове деце, одрастају на косовском миту. Оних, којима косовски мит није застарео, нити превазиђен. Оних, који се не осећају грађанима ЕУ, већ делом српског националног корпуса и оних, који немају потурички менталитет, да трампе сопствени идентитет зарад пар страних инвестиција.

Као и увек у нашој историји, Косово ће и овога пута бити грдно судилиште,  односно разграничиње жита од кукоља.

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Небојша Катић: Западне санкције, руски тајкуни и немоћ руске државе
Next post Трибина: Како је рокенрол мењао свет

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

One thought on “Све што треба да знате о разграничењу

  1. Mislim da su manjine (nacionalne, rasne, ) u svim „demokratskim“ državama privilegovane kako bi sa njima Imperija mogla da manipuliše (postavlja vlade). I nikada neće dozvoliti čiste nacionalne države. Imperija je sponzorisala konflikt na Balkanu, i podgrijava ga (da se ne ohladi). Ona dvojica sa slike u foteljama se pitaju (pregovaraju, odlučuju…) o granicama manje nego čitaoci ovog teksta. Obojica su vazali kod istog gazde. To su pregovori mafijaških porodica oko teritorije koju će kontrolisati (ubirati reket i prodavati robu) . Veću teritoriju će dobiti onaj koji je draži glavnom kumu (sa smiješnom frizurom i sponzorušom ).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *