• Чланци аутора

Демокрацки је учествовати у политичким праксама које личе на демократске. С тим да је разлика између та два већа од словне. Отприлике је онако као кад се уместо оригиналних патика купе старке са пијаце. Буде се поносно на добар производ. Док се корисник после прве кише не нађе бос насред улице. Санду Рашковић Ивић су истерали из рођене странке. Зато је морала да тражи нове начине за остваривање своје политике. Да ли је идући за тим циљем залутала на демокрацку страну, то није сасвим јасно.

Пошто мандат није добила као стота на листи, путем неке унутарпартијске трговине, она је у правом смислу народни посланик. Место у скупштини је реална политичка моћ. У њега су инвестиране како вредности тако и активистичка енергија релативно бројних присталица. Стога би ту моћ ваљало користити имајући обзира према улогу који стоји иза ње. Основе демократије налажу да политичар својим бирачима за потезе које повлачи понуди разлог.

Теже схватљиво.

Е сад, питање је колико је у складу са поменутим принципом, рецимо, тражити савез са Дијаном Вукомановић. И објашњавати га оценом како ова дуго баштини идеје националног и демократског. Бивша функционерка СПС-а свакако јесте паметна, образована и у опхођењу врло пристојна жена. Али је за време Тадићеве и Вучићеве власти своје способности мало користила за промоцију патриотизма или демократије. Него се пре може рећи да је ударнички радила на покопавању ових идеала.

 

Слично је и са подршком Вуку Јеремићу. Много је недоумица у вези са том кандидатуром. Необично је његово напрасно интересовање за председничку трку и унутрашњу српску политику. Има се јак утисак да су Вук, као политичка личност, и његов изборни штаб машинерија у коју је просто убачен диск са новим програмом. Треба дати крила машти па уверити себе како решења која предлажу они заиста и живе. Са тим у вези, обилажење грађана 5 минута пред изборе, да би се сазнало шта их највише мучи, не чини се само као маркетиншки штос већ и као стварно трагање за било чиме што би се могло причати у кампањи.

Мачак јесте донекле изашао из вреће, али је у њој остало још доста мрака. Не зна се порекло новца, нема се представа о томе ко чини мрежу активиста на терену. Ни ко су све мозгови који улазе у „Вуков тим“.

О његовим „раним радовима“ да се и не говори. Одустајање од резолуције о Косову која је требало да буде поднета Скупштини УН и њена замена верзијом написаном по диктату Запада, те пренос преговора са косовским Албанцима из окриља Уједињених нација у надлежност Европске уније – то су чињенице које је немогуће пренебрећи и због којих се мора бити забринут. Исто као и због свести о томе да је био важан играч у Тадићевој екипи еврољуба, што се опредељења тиче, и спин мајстора, када је о методи реч.

Мимо набројаног, није изгледало разборито ни пожурити да се Вук подржи док још није званично изнео свој програм. А где је тек јасна представа о делу властитог интереса који се на тај начин жели остварити. И где је исказ о било каквој врсти гаранције да се на крају целог посла неће бити изиграно. Као да би било први пут и као да превара у домаћој политици није обичај.

 Теоретски: ни не може другачије.

Ма колико изгледало логично да се бирачка база упути у резон деловања свог представника – како се не би отклизало у демокрацко – има теоријских ставова према којима је давање било каквих објашњења непотребно, па чак и штетно. У питању су исти аргументи из којих следи да је баш демокрацки стил у ствари највиши домет демократије.

Овде се позивамо на мишљење либералних теоретичара елите. Један од њих, Јозеф Шумпетер[1], каже како обичан човек у политици не налази свој непосредни интерес и зато ову сферу не доживљава као стварну. Будући да је тако,  у политичка питања улаже мање свог хтења, воље и рационалности него што то чини играјући бриџ. Јавним темама се бави са нижег нивоа менталног постигнућа. Ту опет постаје примитивац јер размишља путем асоцијација и афективно.

Пошто је слабо ангажован, лако му се намеће туђе мишљење, од стране људи који режирају и изводе политичке представе. Са тим у вези стоји констатација да бирачи ионако нису у стању да самостално артикулишу било какав  релевантан интерес.

Дакле, да би ствар функционисала, политика мора бити остављена политичарима. Они су за ту делатност специјализовани, па могу да обрате потребну пажњу како на садржај државних послова тако и на технику борбе са супарницима.

Један од услова за одрживост овако схваћене демократије јесу квалитетни политички актери. До таквих је најлакше доћи ако представљају издвојени друштвени слој чији ће припадници путем традиције и шегртовања стицати вештине. Важно је и да их се остави на миру, тј. да бирачи поштују поделу рада између себе и њих и да им се што мање мешају у посао.

Поента је да се гласањем не бира политика већ политичар. Другачије речено, народ не доноси одлуке него изабире људе који ће одлучивати о битном.

 Практично: таман је како треба.

Кад се изнето има у виду, може се закључити како Санда није дужна ником ништа да објашњава, и то из три повезана разлога:

  1. Објашњења не спадају у принцип демократије. Ако се ипак пружају, то је неодговорно. Јер не постоји публика која би их захтевала и која зна шта са њима треба чинити.
  2. Из авиона се види да је у домаћој политици пролаз могућ и без тумачења. Небитно је шта се говори и ради, битно је паковање. То да ли се Дијана и Санда крећу политички десно или лево нема нарочитог значаја. Него је кључно да су оне лепе, елегантне, учене, сталожене – праве даме. И зато се њихова реч слуша. Базично на исти начин као кад се цени мишљење неке глумице или водитељке. Може се рећи да је то у суштини дивљење принцезама из сликовнице, али шта год да је – политички ради посао. Даље, овде се могући помаци ионако не виде као резултат властитог ангажмана, него се чека нека спољашња „сила која се изненада појављује и решава ствар“. Кажу да Вучића може да сруши само неко ко има паре и подршку ко зна каквих моћника. Тај би дошао као муња са небеса, као пакет ратног материјала послат падобраном. И ето, изгледа да је баш Вук Јеремић човек са таквим ресурсима.

И у једном и у другом случају политичари се доживљавају попут богова са Олимпа, који делају по свом ћефу. Бирачи им не дају никаква упутства и задатке, него просто навијају за ове или оне.

  1. На крају крајева, кад би кренула да објашњава и, поготово, да тражи објашњења, покварила би и то мало изгледа што их има. Јер или би растерала могуће савезнике, као што је Дијана, или би њу саму отерали ови што имају некакву снагу, а барем делом су јој програмски блиски, као што је Вук. Проблем је у томе што не постоји организована моћ која би Санди дала основ за преговоре. Имала је странку, па се странка распала, није издржала притисак. Оно што би изгубљену партију можда надоместило – а то је неки здрав остатак уз понешто принова – упорно демонстрира немарност према пешадијском политичком раду и неспособност да добаци до ширег аудиторијума. Друга организација са овог пола, Двери, држи се своје зафарбаности у ћошак и са 5% рејтинга чека дан када ће победити све такмаце одједном. А до тада Србија комотно може постати пустопољина по којој ће јездити само неки нови Хуни, пристигли из свемира.

Тако да госпођи Рашковић, уколико жели да остане у игри и трчи на лопту,  остаје само да се качи на последњи вагон последњег воза. Што ће рећи да се ортачи са Дијаном и Вељом и да без претераних примедби подржава Вука.

„Ипак пожелим неко писмо.“

Уважавајући фактицитет, свеједно треба приметити како ни Шумпетер не тврди да је описано (демокрацко) функционисање демократије нешто што је инхерентно људском бићу. Он сматра да то долази услед типа друштвене структуре. А она је променљива. Између оног што се држи за нужно и оног што је могуће понекад постоји размак. Ако прво премашује друго – настали зев ваља попунити бољим поступцима.

Можда је истина да се не сме гласно причати. Али се формом говора много постиже. Изводљиво је одабрати тон који само симпатизери и гласачи могу да чују и путем њега дати једно обавештење за њихову душу. Такво да садржи одговоре на сумње, лепо представља користи и откористи и назначује куда се тачно кренуло.

То је потребно како се грађани не би осећали без нужде демокрацки (мал)третираним. Такође, да се не лажемо,  парадемократија је често симптом мутних радњи. А у недостатку разбистравања, теорије завере постају скуп вероватних хипотеза. Отуда се добар глас, ако се уопште држи за вредност, мора спашавати на време.

[1] Joseph A. Schumpeter, Kapitalizam, socijalizam, demokracija, Globus, Zagreb, str. 299 – 386. У назначеном делу књиге Шумпетер излаже своју нову демократску методу за коју сматра да више одговара стварности друштвених односа него класична доктрина.

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *