• Чланци аутора

Хали – гали свакодневица наставља се без паузе. Отвориш Фесјбук, а оно под нос гурнуто саопштење да је камен са Косова у ствари камен за купус. Сукоб око тога у први мах се чини као ствар са шокантним моментима. Да би убрзо затим подсетио на џевељање у кокошињцу. Основни циљ ваљда и јесте то – да се не зна шта је, нека се публици константно врти у глави.

Ипак да пробамо мало зауставити рингишпил. Прво погледајмо какво спотицање изазива камен. Посланица Марија Јањушевић се жали на клеветање. Презентује код нотара оверену изјаву која припада њеној суграђанки, Ивани Пејовић Шеврт, иначе директорици Агенције за рурални развој општине Инђија. Госпођа тврди како је Марији позајмила камен за купус у сврху припремања зимнице. И да је после исти тај камен препознала у рукама Бошка Обрадовића док је председник Двери у скупштини рецитовао песму Ђуре Јакшића. Узнемирена што се њеним рођеним каменом, будући да је он купусни, а не косовски, вређају национална осећања, тражи да јој се „купусник“ врати. Све уз потпис и печат. Посланица Јањушевић каже да је дата изјава чиста лаж. Вели да је камен донет са Косова, да за то постоји многи сведоци. И да ће задовољење потражити на суду.

Узмимо да је Марија Јањушевић у праву. Тако ћемо открити неке занимљиве могућности. Дакле, жена о којој је овде реч, Ивана Пејовић, спремна је да другој жени, коју лично не познаје – али са њом живи у истом граду, среће је, обе се друже са истим људима – приреди такву пакост. Подухвата се нечега што има лудачки садржај, али и прилично озбиљну форму, са правним реперкусијама. А такође је и захтевно, физички и социјално. У смислу да треба устати из столице, отићи до нотарске канцеларије и тамо опуштено рећи: „Добар дан“, са подтекстом који гласи: „дошла сам да лажем“.

А како ли је тек изгледао предлог за ову акцију? Може га дочарати само врстан сценариста. Јер не иде то тек тако – рецимо, „хајде се нагни да те шутнем у задњицу“ или „идемо на трг да се прскамо јогуртом“. Осим ако нисте у вртићу. Зато се исто тако треба замислити и над понудама, добрима обећаним у замену за неслано лакрдијање.

Основна загонетка је питање какав мораш бити лик да би на тако нешто пристао, односно каква те ситуација притска. Ако је ствар у претњама, радило би се о насиљу таквог степена да се сваке вечери одиграва по једна Кристална ноћ. Међутим, не би се рекло да смо стигли баш дотле.

Конструкција изгледа толико фантастично да је човек пре склон да поверује како је Марија Јањушевић грешком ставила камен у женску торбу уместо у кацу. Јер, кад размислиш, ако јој Ивана Пејовић смешта, не би ли се исто тако лако, на пример, могао убити човек. Са ослонцем на сличне баналне разлоге. Размишљање би текло отприлике на овај начин: „Треба деци да плаћам школарину, морам отплатити онај кредит за стан у Новом Саду, а и фали ми нешто новца да одем у Палма де Мајорку. Ево начина да дођем до финасијске допуне. Што да не смакнем овог. Живот му ионако није вредан живљења. Мом шефу прави политичке проблеме. Али ни за себе он није добар. Нити је кад био на мору нити вечера у ресторану. Учинићу му услугу кад га стрпам под земљу. Уосталом, такав је систем.“

„Пођи од себе“ – то је препорука када се нешто жели разумети. Али како год да од себе полазимо, као од конкретних личности или као од људских бића, оваква се искривљења не могу схватити.

Уместо за реалне могућности, природније нам је да их сматрамо за страшила, тј. неке симболички представљене бојазни. Страшило је непријатно и узнемирујуће, али не помиње се зато што стварно постоји него да би одвраћало од пута који је лош и којим не треба ићи. Према томе, веровати да се поменути испади збиља дешавају било би исто као Бабарогу смештати у научну, биолошку класификацију.

Да није снимака. Постоје преседани и постоје докази о њима. Кад су те ствари биле могуће – што не би била могућа и ујдурма са каменом. Трагови моралног проклизавања се никад нису лакше остављали и никад нису лакше налазили него у ери интернета. А дају се и лепо презентовати.

Има много лаганих примера. Посебно се могу наћи у време кампања. Није једна разгледница где у првом делу слике неко излаже критички став о политичком противнику да би у другом сегменту био усликан како наступа баш испред оних које је у претходној секвенци „крпио“. Са размаком од можда недељу дана, што се види се по забележеним датумима.

Али има и значајнијих веза. Таквих да остављају дубљи утисак. Ко се не сећа Бакареца, разбарушеног конзервативца. Сликао се го до појаса, са мачем, писао песме, волео романтичне везе, није марио за конвенције. Био је разиграније, страсније лице стално суморног и закопчаног ДСС – а. Јавност је придобио и оним хуманитарним чином кад је оболелом дечаку донирао кожу. За ову тему најважније је то што је реч о способном полемичару чијим аргументима је много снаге давала политичка доследност. Текст који је написао пре четири године и данас је пример како се аналитички, али и заједљиво, тако да од предмета не остану ни прости чиниоци, може дискутовати о учинцима „великог вође“[1]. Само, какав је епилог? Пре неког времена могли смо видети како писац тог опорог (неки би рекли и агресивног) текста прелази у Српску напредну странку. И то после разговора са истим „великим вођом“ кога је малтене означио за црног врага[2]. Бакaрчеви поштоваоци кажу да не знају шта је то са њим. Али тренд разочаравања у политичке актере наводи да се на крају сви заједно запитамо „шта је то са нама“. Губи се оријентација. Што је опасно. Јер паметни не кажу безвезе да основна супротност стварању није разарање већ неред.

Кад сам био мали, „Политикин забавник“ је писао о тврдњама да је снимљен дивљи човек, Сасквач. Рађене су читаве анализе. Поређене слике, давана стручна објашњења. Било је прилично напето. Нимало свеједно за младог читаоца. Али сада је извесно да је Бигфут усликан. И то не на једном месту. Другачије речено, политичка „чудовишта“ која би за неку врсту ћара урадила свашта, јављају се посвуда. Њихово постојање је документовано. Јети, Саскавач, Баброга…дошли су међу нас, да са нама живе.

Међутим, остаје да се види какви су Јетијеви манири. Може ли се он уклопити у нешто што нас неће битно ометати. Или ће бити ентитет са нагризајућим дејством. Другачије речено, питање је какав ћемо однос имати према тим силама код којих „нису чиста посла“ и које свако мало бљесну кроз друштвени простор.

Можда ће се заузети оптимистички став, следеће садржине. Добро је да знаш да такве појаве постоје. Препознаћеш их. Бићеш довољно опрезан да им не дозволиш да те склептају. Али и довољно решен да их нападнеш ако је потребно да би се одбранио.

Или ће ти се само смучити. Негде у желуцу прекинуће се живац или крвни суд, покидаће се она Утнапиштимова травка из Eпа о Гилгамешу. Изгубићеш вољу да од људи ишта очекујеш. А што се тиче спољних односа, видећеш да је ово друштво структурно без шанси. Као што, рецимо, практично нема елиту или као што су му ненаклоњени геополитички услови. Закључићеш да је исто тако и његов морал, битан системски чинилац, отишао бестрага.

У том случају може се само констатовати како је отпочела терминална фаза и како се дешава нешто што у историји није првина. Један народ, једна култура, нестаје док билошке јединке настављају да трају. Повезане у скупину која је сличнија крду него друштву, руковођене законима џунгле, док се, ако буде среће, поново не укључе у неку људску заједницу, другачијег имена. Њихов стари назив тада ће бити предат повесничарима, да га преврћу по књигама и истражују како нестадоше Срби.

 

[1] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/infuzija-u-mozak.html

[2] http://www.blic.rs/vesti/politika/nebojsa-bakarec-pristupio-sns-nisam-presao-zbog-funkcije-vec-da-bi-im-dao-moje/04z3kt6

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *