• Чланци аутора

Немам за кога да гласам. Kао што жена никад нема шта да обуче. Скупљено је све што треба за једну политичку струју – образована је идеологија, постоје елементи програма, знам за истомишљенике, познајем неопредељене код којих би вредело агитовати – а опет, кад кренем на гласање, од куће до бирачког места као да ми се у џепу раствори онај позив. Како то?

Са становишта појединачног бирача и са становишта друштва у целини, ненормално је немати суверенистичку опцију. Резон појединца и однос друштвених снага нису разлози за њен изостанак. Узроке треба тражити у деловању најмоћнијих људи у странкама које слове за патриотске. Они су одговорни за стратегију и тактику својих партија, при чему воде рачуна о разном: о страначкој традицији, о особеном погледу на свет, о организационим карактеристикама, али и о могућностима да неке од својих потеза наплате на благајни режима.

Репелин[1] за бираче

Основни проблем је раздртост партијске сцене на патриотском полу. Али више од тога што свако вуче на своју страну, у очи пада труд који странке улажу у одбијање бирача. Оваква перцепција је природна, будући да најјаче памтимо оно што нас је опекло. А упорна арогантност партијских врхова, њихов пословични недостатак воље да објасне контроверзе, код публике само додатно распаљује зловољу.

Народну странку, најновију из овог корпуса политичких организација, највише компромитује учинак њених припадника у прошлости. На првом месту су оне неподнете оставке Вука Јеремића, најмање две, такорећи везане, из времена када је био министар иностраних послова, а поводом измене резолуције Србије у скупштини УН-а и поводом преношења преговора са косовским Албанцима под патронат Европске уније. Томе се могу придружити и неке „приче из Непричаве“ – баш су из Непричаве, јер не би требало да их прича уколико жели рејтинг  – о Ани Брнабић коју одавно познаје и која је му је другарица и о Зорану Ђинђићу који је био нешто као полубог.

У смислу поверења не обећавају ни кадрови чија се поузданост може упоредити са врбовим клином, драматург Ковачевић или Влада Добросављевић, љубитељи политичког експеримента што на једном месту омркну, а освану на другом.

Посебан тон општем утиску даје „борбени дефетиста“ Чедомир Антић, горљиви, елоквентни, ерудитни заступник националног интерса, иза чијег деловања тај исти интерес некако бива окрњен (треба се сетити залагања Г17 за независну Црну Гору, на пример).

Присуство великог броја некада истакнутих лица Демократске странке такође ствара конфузију. Остаје неизвесно може ли се бити нови ДСС, што је ваљда амбиција Народне странке, уз помоћ људи из ДС-а, мешајући уље и воду.

Кад се подвуче црта, најмање је спорна Дијана Вукомановић, политичарка високе компетенције. У зависности од екипе за коју игра, једнако уверљиво може образлагати и корисност Бриселског споразума и штетност пријема Косова у Уједињене нације. Њен технократски стил расправу о личним мотивима чини излишном. Шта год да је интимно руководи, то битно не утиче на реализацију плана уз који пристане, сваки спроводи ефектно.

Поред Јеремићеве, једина недвосмислено опозициона патриотска странка јесу Двери. Иначе, она чувена жаба се толико кувала да је, у виду ненамераване последице, укувао и критеријум патриотизма. Свео се на прост став: патриота је свако ко је против независног Косова. Не због међународних прилика, из бојазни од неког преседана, него због саме Србије, због њене државности и културе.

Двери су опозиција и по идејама и по деловању, што је склоп који се веома ретко среће, па зато, и поред свих нередовних изборних услова, ипак није лако докучити зашто су везани за свега 3 – 4 посто гласова.

Делом је тако јер не промашују да акценат баце на тему која или никог не занима или има потенцијал да изазове одијум. На пример, геј и мигрант могу бити стављени у функцију глобалистичког разбијања локалне суверености, то је тачно. Али ако се тиме опсесивно бавиш, људи ће почети да се питају докле мислиш забадати нос у туђи приватни живот или докле мислиш гањати несрећника који је ионако силом и неправдом покренут са свог кућног прага. Плус, бирачи немају толико јаку социолошку машту да би видели геја или мигранта како им из фрижидера носи саламу. Нити у већини случајева имају непосредно негативно искуство са њиховим праксама.

Погрешно је и идеолошко паковање, свеједно што је често само тенденциозно, злонамерно приписано. Ипак се дају поводи. Треба бити начисто: овде никакав фашизам као бренд не пролази. Такво је историјско искуство и памћење, таква је култура. Зато се треба оканути унутрашњег легитимисања преко некаквог збораштва и спољшњег легитимисања преко натегнуте представе о новој Европи, коју треба да чине разне Алтернативе за Немачку, Атаке, Национални фронтови. Та се роба не може продати. Превише је негативних асоцијација и не помаже никакво разлагање нити стављање ограда.

Нијансама се треба бавити на другој страни. Деликатност је неопходна када се говори о генералу Младићу (уравнотежен приступ у вези са овом темом може се научити од историчара Димитријевића[2]) или када је реч о српској Војводини.

Мора се  порадити и на представи о стручности, ако се за такав имиџ има материјала. Не би се рекло да су дверјани до сада виђени као „муње“ које могу управљати „сложеним системима“. Поготово што је за државу и  друштво хитно да се из понирања пређе у успон.

Кад би се делили PR савети, ваљало би скренути пажњу и на то да стална прича о својој новости више не пије воду. Није се било на власти, у реду, али за шест година директног бављења политиком оставио се подугачак траг.

Бољи утисак за јавност, бар у перспективи, дало би сазнање да се ова странка окренула коренитом преиспитивању својих ресурса и поступака како би и са тог аспекта утврдила зашто јој каријера не излази из обрасца корак напред – корак назад.

Говорећи о странкама које имају полуопозициони стaтус, прво се мора приметити да је ДСС захваљујући Апелу за Косово и Метохију успео да се из таквог стања донекле извуче.

Али, сви они изрази разумевања за Вучића и изласци у сусрет СНС-у, било прошли било актуелни, свеједно нису престали да делују.

ДСС-ов аутизам, особина којом је ружен од стране противника, сада се изгледа заиста гаји – кроз одбијање међуопозиционе сарадње. Без које политички живот у Србији, све су прилике, неће моћи да се одмрзне.

То се правда начелношћу, а заправо је реч о апстрактним ставовима удаљеним од живота. Сличан метод се користи, или се донедавно користио, и у релативизовању неких кључних тачака са којих се критикује Александар Вучић. Тако се каже да су медији били једнако блокирани и у време демократа, да СНС-ово владање није диктатура  – као да ико од критичара користи њен пуни појам, да се у Србији не врти све око Вучића  – као да се не зна да је он само персонификација одређених процеса, али и да је, ако се занемари, слепа тачка јавног мњења[3], што се испоставља као најсигурнији начин да се скрију важни односи.

Овакве исказе и оцене пратили су чинови, више ситних конструктивности којима се подупире легитимитет владара: одлазак на консултације у вези са састављањем нове владе, гласање у Изборној комисији тако да се потврђује регуларност председничких избора, почетна спремност да се учествује у унутрашњем дијалогу око Косова.

После су ишла одустајања од ових радњи, вајкање како се хтела показати одговорност, проналазили су се мангупи у својим редовима који су гласали супротно налогу странке. Међутим, те и сличне покривалице више су указивале на нечисту савест него што су успевале да буду оправдање.

Круна свега су локалне коалиције са СНС-ом. Где год затреба. Од симболички и финансијски значајних Вождовца и Врачара па до показно (јер ништа не сме „пасти“) значајног Косјерића.

Кратки преглед сивила исправно је закључити са Српском радикалном странком. Некад најофанзивнијом, а данас, чини се, највише препарираном.

Вучићево одметање од национализма и његово другосрбијанско дивљање било је примарно Шешељева ствар, cosa nostra између њих двојице. Суво идеолошки гледано никог то није повредило више него војводу и нико сем њега није био у већој могућности да осујети процес преумњења радикалске масе. Изгледало да ће из Хага изаћи  убојитији но икад, истина остарео и нарушеног здравља, али морално прекаљен. Када се вратио у Србију и после пар дана – у белом мантилу, као јунак из вестерна – изашао на бину, цела земља је осетила електрицитет.

Али, он је енергију брзо превео у циркушење са Томиним дипломама. Да би се на крају претворио у рибу чистача која дрема на дну акваријума и има задатак да сваког опозиционара кога дохвати повуче надоле и придави у муљу.

Радикали су се опет повукли у зону ирационалног, прошарану моментима рачунице. И сад је потребан неки нови Зоран Аврамовић, социолог који има довољно струке и живаца да се њима бави, како би се разгртала сазнајна тмина и како би се целовитије схватило то што они раде.

Разбацане компоненте партијске машине

Ни враг није потпуно црн, а камоли да тако сложене структуре, као што су странке, у сложеној стварности, као што је друштвена, буду без врлина. Него је невоља што те врлине вуку у супротним смеровима. Као да се неко потрудио да расклопи машину и разбаца њене делове, па да синергија буде немогућа мисија, а збрка и агонија постану трајно стање. Елементи који би тек заједно чинили моћну странку раздељени су на четири партије. Функционишу засебно, у антисистему. А да их има, и да представљају потенцијал, није сасвим јасно док се не прикажу упоредо.

Главни плус Народне странке јесте тај што показује изразиту вољу да постане странка. У њој седи неко паметан ко зна да нестанак старих партија не значи да треба да их замене чет групе или ад хок протестни скупови који ће се одржавати само ако је лепо време и ако свира згодан бенд.

Образовани су централни органи, развија се територијална инфраструктура и, што је јако важно, сваки се избори схватају озбиљно, без обзира на то где се одржавају. На њима се бележе позитивни резултати: негде је то самосталан прелазак цензуса, негде релативно успешна коалиција, а у неким месним заједницама чак и победа.

Странка има програм на много страна, преостао још од председничке кампање Вука Јеремића.

Има и тај корпорацијски персонал, екипу стручњака са искуством и знањем, професионалце за сваки ресор.

Власт се критикује поткрепљено, са елаборацијом. С тим да критика има и један важнији састојак, а то је да је директна и конкретна, храбра, без зазора и увијања. Како за криминалне радње тако и за дипломатске скандале.

Интересантно је да народњаци са режимом умеју да се ухвате у коштац и на самом терену, физички, у кост. За пример је како су стали уз свог активисту у Смедеревској Паланци, пошто је овај нападнут. Брзо су идентификовали нападаче, тражили су док их нису нашли. Читав правни тим потрудио се око пријаве.

И другима су тукли активисте. Али није увек био утисак да председник странке о таквим догађајима брине застварно и да ни последњег пешадинца из кампање не сматра потрошним материјалом.

Оно што Народној странци служи као Торов чекић јесте светско искуство Вука Јеремића, односно његова упућеност у политичке и пословне односе на глобалном нивоу, укључујући ту и мрежу добрих веза. Оне су евидентне нарочито у последње време када Вучић у Њујорку или Паризу не може да направи ни корак а да се то не нађе на Твитеру код Вука.

Ако Јеремићева странка властима дише за врат у стварима које су ипак више техничке, Двери су одрешите да у темељнијој равни кажу попу поп и бобу боб. И то тамо где се чује. Тако је Томислав Николић у скупштини града Чачка питан где су му вреће са гласовима, а Ивица Дачић на Београдском маратону прозиван за Бриселски споразум.

Улице Дверима нису стране. Следствено томе, и активисти су им реални људи, у панталонама џепушама. Мало је ту професионалних политичара и политичарки,  мало је сакоа и ешарпи. Овде се искуство о (испод)просечној плати стиче из прве руке, не преко статистичког извода.

По друштвеним мрежама у њихову корист коментаришу они који би се по суштинском одређењу Ђуре Шушњића могли назвати интелектуалцима[4]. Људи прегуљени, свега нагледани и свачег наслушани, без претензија на изврсност, свакодневни. Али и са алтернативним ставом, са замислима о неком људскијем животу и са, упркос свим дисторзијама, сачуваним здравим разумом и задржане добре воље.

После шест година излажења на изборе, Двери више нису политички дебитанти. Али капитал који им се није истрошио јесте чињеница да од тог посла нису имали других „бенефита“ осим пре времена оседеле косе. Нико се ту није омастио, а они који јесу, експресно су избацивани или су сами одлазили чим би увидели да се са чланском картом ове организације не може бити пола риба пола девојка.

ДСС-у се још деведесетих замерало да је више дискусиони клуб него странка. Али, та салонска традиција, будући да подразумева ред и поштовање саговорника, као и садржајне теме, у ствари је дала благотворне резултате. У време ДСС-ове власти медији нису гушени, радило се на промовисању цивилизованог односа међу политичким субјектима, јачане су институције. У странци, а и око ње, као некаквог стожера, могло се мислити озбиљно, дакле не само оперативно, од задатка до задатка, већ следећи филозофски увид да је истина у целини.

Поменута традиција одржала се до данашњег дана. Свој последњи већи пропламсај имала је у виду окупљању око Апела за одбрану Косова и Метохије. Он је успео да разбуди и повеже истинску културну елиту српског друштва, а сачињен је по иницијативи која је дошла из политичког савета ДСС-а.

Да би национални интерес политички живео, не може остати само предмет академског интересовања, већ га мора разумети и онај што пије пиво испред драгстора. У потребном препричавању СРС је имала незамењиву улогу.

А тај што пије пиво супстрат је целе нације, база из које настају и у коју се враћају, кад их потопи друштвена криза, све друге класе, слојеви и групе. У двадесети век ушао је као племенски човек, члан породичне задруге, касније сељак – радник. Млела га је индустријска организација рада која од људи ретко када тражи да буду нешто више него додатак за машину. Сада, кад је радништво као класа укинуто, можди га борба за голи опстанак, на лошим пословима, од данас до сутра.

На другој страни, ни културни апарат (школа и медији), није се прославио подржавајући га. У време прве Југославије, у тој држави чудно сложеној, изгубљен је вредносни компас, у другој је култура у доброј мери била ствар индоктринације и наметања, а у трећој Југославији културне институције задесио је распад. Па су широки слојеви становништва остали изложени клозетским садржајима што стижу са малих и мањих (телефонских) екрана.

Али, у том кртогу – па и језиком кртога – српски радикали су успевали да стигну до пелцера косовског завета који се код ових људи са генерације на генерацију свеједно преносио.

Недостајуће десетке

Из горе реченог види се да је простор на суверенистичком делу опозиционе сцене неподношљиво разуђен. То нешто присутних целина не задовољава се тиме што је свака од њих истањена, излокана и негостољубива, него се још и размичу.

У средини остаје рупа у коју се обрушава све оно због чега би политика заправо морала да се води и све оно од чега би могла да добије виталност. У рупи нестају принципи другачије економије професора Јована Душанића (јесте ли знали да је био у политичком савету Двери?), сегментна развојна решења Николе Јовановића (јесте ли икад послушали шта тај човек има да каже?), Апел за одбрану Косова и Метохије (колико још истрајавате у томе да за њега нађете потписнике?), светао пример отпора, жртве и победе (колико смо, под утицајем ријалити кућа, уопште свесни шта значи тамновати 11 година без пресуде, као што је било са Шешељем?).

Недостаје платформа која би све то држала на површини. Недостаје 10 процената освојених гласова, 10 хиљада људи на протесту, 10 месних заједница једне општине да се у њима одржи трибина. Нема инструмента за кога се заборавља да је један од најважнијих инструмената – нема организације.

[1] Репелин је средство за растеривање комараца. Име му стоји у вези са енглеским глаголом repel (сузбити, отерати, уливати одвратност, изазивати непријатељство). Рекламирамо га без паре и динара. Јер је појам добро послужио.

http://www.ekofutura.rs/pr_ljudi/repelin.html

[2] Бојан Димитријевић у емисији “Интервју“ продукције Балкан инфо. Разговор о његовој књизи „Командант“.

[3] Слободан Антонић, „Вучић као слепа мрља (пара)патриотске јавности“, чланак на НСПМ.
http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/vucic-kao-slepa-mrlja-parapatriotske-javnosti.html

[4] Одређење је суштинско јер не полази од критеријума као што су друштвено порекло, класни положај, формално образовање и слично, већ од начина мишљења и деловања. Поред настојања да се свет упозна и осмисли, без потребе да се њиме влада или да се користи у друге сврхе, у виду се имају особине као што су стварање, окренутост вредностима, критичност, друштвена ангажованости, духована независност од моћи и власти (Ђуро Шушњић, „Цветови и тла“, Чигоја, Београд, 1995, стр. 269 – 282). Наравно, иако је одређење садржинско, не узимамо га у његовом „јаком“ значењу. Јер нећемо ићи тако далеко да изједначавамо доктора филозофије са неким ко самом повремено „шибне коментар“ на вебу.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *