• Чланци аутора

Манипулација је злоупотреба речи, поигравање њиховим значењем ради утицаја на ставове људи. Та вештина завођења позната је одавно.  У модерном  друштву је развијена и јавља се као врло софистицирана.

Ботовање је само један од њених облика, али је код нас толико заступљено да је скоро постало синоним за манипулацију уопште. У Србији се политички заводи пре свега употребом живе силе. Било би занимљиво проверити хипотезу по којој је то израз технолошког заостајања. Шта год да је разлог њиховог умножавања, овде партијски војници, слично бомбашима самоубицама, дејствују неодвојиво од убојитим средствима којима се служе: од речи, али и других симбола. Јер где год да је залуђујућа прича – ту је и бот који је прича.

Ботови се користе на све могуће начине. Коментаришу на друштвеним мрежама и порталима, тапшу на митинзима, глуме случајне пролазнике у ТВ анкетама, јављају се у живи програм. Организација, обука и опремање ове мaсе људи тражили су и траже велику енергију. Тужно је што се толики ресурси, и то уз неку врсту бесловесног ентузијазма, улажу у делатност крајње штетну и опасну. А њени рђави ефекти неће заобићи ни те бројне извођаче радова ангажованe на пословима промене свести.

Наиме, иако се ботовање до сада квалификовало као еколошки проблем само у виду заједљиве шале, оно реално јесте баш то – кварeње животне средине са нимало безaзленим последицама. И тиче се свију, пошто му нико не измиче.

Право на здраву реч.

Још од Ернеста Хекела, оснивача дисциплине, екологија за предмет има однос живог организма и његове околине. Поставка је да између организма и система окружујућих услова постоји двосмерни утицај. Исти принцип важи и за човека и његову средину, с тим што се мора имати у виду да је људско биће нешто више од биолошког организма. Човек се према околини односи активно, својом делатношћу је мења и прилагођава, тако да она не укључује само пуку природу, већ и оно што је створено и природи додато: технологију, друштвене односе, културу. Животна средина за човека има квалитет уколико је таква да му омогућује опстанак и развој на људски начин. Уколико му такав опстанак и развој спутава или угрожава, сматра се деградираном. Према томе, људима штети загађење свих компоненти њихове животне средине, како оних природних тако и оних друштвено-културних.[1]

Истина да су културне творевине околина коју људска јединка својим рођењем затиче, а која је за њу изузетно важна, можда се најјасније види на примеру језика. Тачно је да у његовој изградњи учествујемо, али је он највећим делом добро које, учећи га, преузимамо. Језик је настао како би човек имeновао појаве свих врста, помоћу њега мислио, сазнавао и другима саопштавао оно што сматра важним. Међутим, са навалом лажних саговорника – какви су ботови – све те његове функције  се искривљују и језик се од нечега што је лепо и корисно претвара у ствар која је нагрђена и која прети.

Затровани симболи.

Ако нема речи којима се исказују другачији ставови – а не може их бити када се хорском буком са сваког форума истискује свако ко би унео разлику– онда једнодимензионално мишљење постаје навика које се тешко отрести.

Када јединка из ауторитарног извора прима увек исте информације, она престаје бити способна да мисли изван одређеног система мисли. Психолози ово зову затвореношћу ума (closed-midness), општом особином личности која је у вези са условима за образовање сазнајног система. Губи се потенцијал да се мисли у алтернативама, на гибак и разноврстан начин, самостално. Због тога се појединац у било којој ситуацији која садржи оригиналне и нове моменте не може снаћи и приморан је да се окрене истом оном ауторитету и крутим когнитивним обрасцима  који су га у такво стање беспомоћности и довели.[2]

Дакле, оно што изгледа наивно, као само једна од техника политичког маркетинга (ботовање), уколико је присутно у релативно дугом року, може довести до деформисања и закржљалости неких основних људских способности.

Последице сличног карактера трпи и друштво а не само појединац. То долази отуда што је бот макета, што није стваран саговорник. Зато је дијалог који се са њим води вештачки, лажни дијалог. Ботови немају своје становиште јер им мишљење ради на даљински. Њихово постављање у јавно мњење је инжењерски захват којим се из дискусије уклањају аутентични заступници различитих решења, а у разговору оставља само један став, такав са чијим је промотерима заправо немогуће расправљати.

Ово је неповољно стање јер је најтежа последица манипулације са становишта друштвено – политичког система управо одустајање од читавог низа могућности и њихово свођење на  једну једину. Тако да уместо искушавања рационалних и хуманих алтернатива, бивамо осуђени на живот у друштву у коме нема других опција до оне која произилази из владајућег интереса.

Заједница која не располаже са више предлога и која све своје проблеме, нарочито у условима брзо променљивих околности, покушава решавати по једном те истом рецепту, неће усрећити своје припаднике. Из тога се види да је диверзитет важан не само за биолошки већ и за друштвено – културни опстанак, али то показује и да се ботовањем врши једно особено истребљење врста, под чиме овде подразумевамо затирање идејних алтернатива.

Убачени агенти преко којих се у погодном моменту растурају опозиционе партије, такође спадају у ред ботова, само што служе за специјалне намене. Извођењем оваквих операција апсолутна већина постаје још апсолутнија, а мањина, будући да више није организована, сада је невидљива и изгледа као да уопште не постоји. Ако се личност у таквим условима не слаже са оним што се у друштву доминантно мисли и ради, онда она то чини на искључиво индивидуални начин, без подршке у било каквој групи.

Међутим, баш је индивидуално одступање од социјалног, од преовлађујућег идејно – понашајног стандарда оно што ће сви психијатри у свету, без обзира на теоријска усмерења, узети као први оријентир у сумњи да је неко душевно пореметио.  Пошто на овом нивоу нема суштинске разлике између стручњака и лаика, у таквој оцени ће им се придружити и остали, „обични“ људи.[3]

Наравно, одступање од социјалног није довољан услов да би неки „неприхватљив“ став био израз душевног поремећаја, али може бити довољно да код његовог власника подстакне забринутост за сопствено ментално здравље. Чиме се на многе већ постојеће разлоге за тескобу додаје још један. Даље, ако човек своје виђење које се не слаже са доминантним не може препознати као израз неке политичке или културне алтернативе – а то је неизводљиво из простог разлога што је свака од њих разваљена и скрајнута, отерaна у непостојање – онда му се, нажалост, као згодан оквир идентификације намеће улога „ћакнутог“. А од тога је само корак до психијатризације људских сумњи, страхова и нелагода јер су силе које су за њу расположене увек присутне, било да су економске (фармакоиндустрија, тј. произвођачи пилула) било да су политичке, попут оних у стаљинизму, где су неки противници власти третирани као душевно поремећени, што је екстреман али и упозоравајући случај.

На крају, већ се могло закључити да симболи од којих је сачињен ботовски говор нису израз мишљења и воље самих говорника. Да ствар буде гора, лавином празних прича и намештених дискутаната прогресивно се гасе мишљења и хтења и код оних који би заиста имали нешто да кажу.

Ово је важно приметити јер је по налазу Арнолда Тојнбија крајњи циљ „подешавања“ да се људска бића лише њихове способности да мисле и да хоће, а пошто су то својства која нас чине људима, у питању је покушај да се уништи  и сама људска природа.

Ради се дакле о још једаном доказу да загађена културна средина носи исту опасност као и девастирана природа. Јер оно што еколошке проблеме чини тако драматичним јесте чињеница да због њиховог заоштравања човеку прети нестанак.

Литература:

[1] Марковић, Ж., Данило, Социјална екологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005. стр. 29 – 50, 121 – 139, 156 – 161.

[2] Шушњић, Ђуро, Рибари људских душа, Чигоја, Београд, 2004. стр. 143 – 152. Поред овога,  ту се  пише и  о мноштву  других последица манипулације, између осталог и о свођењу више могућности на једну, као и о Тојнбијевом осврту на циљ „подешавања“, о чему ће бити речи даље у тексту.

[3] Кецмановић, Душан, Психијатрија у критичком огледалу, Службени гласник, Београд, 2008. стр. 18 – 48.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *