• Чланци аутора

Људи нису у свакој прилици рационални. Некад их не вреди убеђивати разлозима, већ страшилом. Ипак, треба проценити околности. Суграђани су ћудљиви. Може им се и не допасти ако их третирамо као да су малолетни или сужене свести.

 

 

Проблеми са одвраћањем: недостатна објашњења, ирититрајућа упозорења.

Нама се чини да између циљева Запада и досадашње праксе жуте патке стоји празнина. Другим речима, недостаје карика у објашњењу по коме се републиканска култура у овом конкретном случају нужно има претворити у аутошовинизам.

blue

ЦИА као master of pupetts, као неки закулисни креатор – сведржац, не може бити принцип објашњавања . То није достојно ни оних који су предмет анализе, протестаната, а ни оних који о њима пишу. Сем ако лаким нотама и плиткој поезији не треба придружити и површно перо. Поред тога, зато што делује шупље, такво објашњење није ни делотворно, не представља довољно снажно упозорење. Уместо интуиције, подразумевања или прорицања, којима је говор о патки презасићен, много je корисније давати развијена образложења.

Потребно је одговорити на питање ко су заправо ти људи са улице, обични шетачи који чине нуклеус протеста, и у којим правцима би се то језгро могло ширити. А онда и представити механизам – идејне, персоналне и организационе факторе – захваљујући којима би се од подршке правној држави стигло до разградње било какве државе.

Без тога ће сви позиви на опрез, па и драматична одвраћања, бити контрапродуктивни. Уместо да подстичу промишљеност, на крају ће довести до инаћења, па онда и до стварног упадања у замку или до разбијања јединства патриотских снага.

Није под знаком питања само њихов квалитет, већ су проблематичне и адресе са којих стижу упозорења. Показаћемо један карактеристичан начин разумевања како порука тако и њихових пошаљилаца. Наравно, могуће су и другачије интерпретације, али то зависи од укупних односа на патриотској сцени. Више одговорности при изношењу оцена свакако би помогло њеном учвршћивању.

Кренућемо од става неких руских званичника. Они препоручују уздржаност. За патку сумњају да је убачени елемент. Из датих изјава може се закључити да су им као извор обавештења послужили текстови објављивани у српској штампи. Што само по себи намеће једно заједљиво поређење. Наиме, ако се Руси о Србији обавештавају из Информера, онда је јасније зашто су тако лоше разумели Украјину и Црну Гору и зашто су тамошњим развојем догађаја били затечени. Исто тако, горчину буди и констатација да је свим странцима – па тако изгледа и њима, без разлике у односу на друге – свеједно хоће ли ово друштво зарасти у шикару, само ако им то може послужити у остваривању неких интереса. А чему се онда лако придодаје и стара прича о малим земљама као монети за поткусуривање у геополитичким и другим играма великих сила.

Ипак, оно што долази од Русије је у суштини најмања мука. Чак има и благотворно дејство јер лечи од инфантилности. Лепо је имати старијег брата, али је нереално очекивати да те он у свакој прилици води за руку. Потребно је одрасти и о својим пословима старати се сам. А важи и оно да, иако смо браћа, кесе нам нису сестре. Нити су нам интереси увек идентични – таква им је природа и било би зачудо да је другачије. Интерес по свом логичком одређењу не укључује питања срца, а у својој конфигурацији зависи од различитих положаја које људски актери заузимају у свету међусобних односа.

89217v

Даље, има се нешто рећи и о аналитичарима. Стварно част изузецима, али када се у обзир узму све промашене прогнозе, рекламирање друштвено погубних пројеката, искрени превиди и намерна прећуткивања, а на крају и гола трговина угледом, тј. безочно прелетање у интелектуалној сфери – а све уз упорно позивање да се не верује својим очима него ономе што се говори или пише – ствар се опасно приближава тачки у којој постаје чисто испирање мозга. За то иначе постоји и адекватнији израз, са глаголом који означава секс. Тортура се више не може трпети, па макар се са прљавом водом из корита избацило и дете. Човек, гледалац и слушалац, спреман је да каже: „Добро је, немојте ми више помагати да се снађем, од ваше ме помоћи боли глава.“ И дословно и у пренесном смислу.

Има их још што су на мртвој стражи и осматрају са прве линије патриотизма. Такви су и они што су продали веру за вечеру или су се надали каквом плену, али им је то стицајем околности измакло. Њима је жута патка као кец на једанаест. Ваљају је по катрану, па је онда доводе у везу са, рецимо, својим бившим страначким колегама. Себе тако оправдавају или представљају као жртву, а некадашњим саборцима са пакосним задовољством гурају клипове у точак.

Затим, ту је и шаренолика екипа састављена од опредељених националиста који придев српски пишу са „б“ и поштују лик и дело историчара аматера Јована Деретића, али и од интелектуалне гериле из комшилука, која је „прочитала цео интернет“. Те се две групе на необичан начин преплићу. У питању су алхемичари који ће сваки патриотизам претопити у колаборацију и онда то продавати као врхунску вредност, оптужујући друге за кратковидост и издају. Са њима се сва прича увек некако своди на недићевску, па онда, што да не, и љотићевску политику и, на неком нивоу, идентфикацију са агресором. Јасноће ради, овде не расправљамо о стварној улози генерала Недића, већ се само користимо стандардним значењем по њему назване политике.

На крају долазе намћори. То је већ један антрополошки тип. Никад ништа им неће бити довољно добро, увек и свему наћи ће замерку. У реалном политичком животу учествују колико и скитнице са обода друштва. Не знају ни где им је бирачко место нити их то занима, такав им је принцип. А човека који је политички активан залуђују, немилице му трошећи време и енергију. Увлаче га у бескрајну расправу, као у неки лимбо, и не дају му напоље.

Не умањујмо човека.

Плашимо се да су постојећа повика на патку и растеривање могућих протестаната са патриотске стране у ствари начин порицања човекове основне аутономије, односно способности да се као целовита личност бави садржајем свог живота и о њему слободно размишља. Излази да твоја памет не припада теби нити је као таква – као твоја – уопште важна. Теби се чини да је значајна правна држава, али неко други зна да оно што је заиста битно јесте сачекати васпостављање Европе од Лисабона до Владивостока. Твој живот, једини који имаш, ниподаштава се преко синтагме „три шупе“ и не дозвољава се никаква еманципација у њему. Јер ако ниси протестовао због севера Косова – вала нећеш ни због права на град!

Са друге стране, ни твоја земља није твоја, већ је потпуно логично да је, и кад треба и кад не треба, подређена неком интересу који је изван ње. Држава за коју се толико гинуло, са свим њеним институцијама, тек је пуки привид, па на крају крајева и непотребна ствар. Будући да геополитика решава све. И зато комотно можемо пустити да нам се распада установа за установом, да нам се јавност трује и квари, пошто ми не живимо у конкретном друштву и реалном простору и времену, већ изгледа у сну Владимира Путина или Барака Обаме.

И тако, нити имаш своју личности нити имаш своју заједницу. А пошто је чекање једина важећа девиза, остаје ти да трајеш у стању парализе и не-делатности. Без обзира на то што је чета филозофа и психолога управо у активности тражили човекову суштину.

Јасно је да се у политици много шта мора прогутати. Али треба водити рачуна и о томе да се не може баш све сварити. Макијавели је технолог владања, па ипак је у својим списима нашао место и за оно што назива врлином (virtu). Иако су одвећ прагматични читаоци пренагласили прво на штету другога, код Вебера су и циљно – рационално и вредносно – рационално делање важни типови људског односа према свету. Има линија за које људи решавају да иза њих не иду.

Поента је да сувише инструментализовања не пролази: труле коалиције на локалу, толерисање трећеразредних лактароша као политичких предузетника, срамни пактови о ненападању где се један ресурс трампи за други, занемаривање потреба дана ради магле виших циљева, ћутање о рушењу једног града да се не би кварила светска партија шаха.

Паметан политички делатник ће пробрати, нешто од овога практиковати, а нечег се оканути. Неће претеривати тако што ће, на пример, гадити и забрањивати својим присталицама једну – жуту патку. Јер мрак је сувише густ и добродошло је макар квакање не би ли се одагнао страх. Иако је можда нема у кабинетима партијских шефова и слободних интелектуалаца, ова тескоба је стварна. И тражи разрешење.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *