• Чланци аутора

Како ствaри изгледају у политичком пољу и шта се све може предузети ради предохране од интервенционизма, видели смо у ранија два написа о патки. Међутим, важнија је чињеница да нема дубинских друштвених услова за обојене револуције. После искуства од 15 година „реформисања“, софтвер за друштвене промене једноставно не може бити идентичан оном од 5. октобра. Нити су на располагању исти актери.

Истањене идеје.

Tемељне идеје и практичне мере по којима је изведена промена, двехиљадите су биле широко и снажно прихваћене. Протоком времена је њихова покретачка вредност смањена. За нови Пети октобар нема одушевљења, недостају социјални и културни елементи који су га подупирали. Уверићемо се да је тако ако их размотримо понаособ.

На првом месту, пошто је то услов без кога се не може, треба обратити пажњу на стање у привреди. Реформисани су и привредни субјекти и укупан економски крајолик, али је остало питање начина на који је то урађено и последица до којих је довело.

Контроверзни бизнисмени су постали пословни људи, без наводника и са потпуно легализованим богатством. Директоре лопове заменили су менаџери бонусари, а улогу разбојника из црних џипова преузели су судски извршитељи. У свим овим случајевима друго није исто што и прво, али се на одређеном нивоу много ни не разликује од њега

Планска привреда, установљена у другој, па у виду деривата пренета и у трећу Југославију, имала је лоше параметре. Невоља је што их ни тржиште није поправило. Ако је после октобарског заокрета било неког раста, он је имао превисоку цену. Исправност матрице по којој је уређен нови привредни систем постала је, најблаже речено, подложна сумњи.

Србија се није усрећила са капитализмом. Исто се може рећи и за демократију. Под Милошевићем није било слободних избора, али их нема ни данас. Колико год упорно бирали, не можемо изабрати оно што хоћемо, јер се изабрано на крају увек претвори у нешто десето. О изграђеној јавности не вреди ни говорити. Њени „подигнути капацитети“ испадоше више затворског, да не кажемо психијатријског стила.

Деведесетих се се мислило да су односи са Западом лоши захваљујући неспоразуму. Међутим, када се савладао „страни језик“, видело се да је говор који оданде долази и даље само бескрајно испоручивање захтева, засновано на парцијалним интересима. Уске идеолошке видике наслеђене од комунизама западњачки прагматизам и либерализам нису учинили ништа ширим. Промењен је садржај, али је форма мишљења остала иста. Уместо једне идеологије дошла је друга.

Пре насталих промена, у круговима супротстављеним тадашњој власти међународни положај Србије се схватао као аномалија. Накарадно остваривање националних интереса, са врхунцем у ратним злочинима, и неуспеси у тражењу савезника, изгледало је иду у прилог овом мишљењу. Било је тешко појмити чињеницу да смо остали сасвим сами, као никада у историји. И да нас западна цивилизација, иако у крајњој линији наша матична, одбацује тек тако, ан блок. Радило о сувише новом и необрађеном искуству. Будући такво, оно је потискивано, а у први план је долазило сећање на време када је Запад сматран законом живота (Јован Скерлић) и када су савези са појединим његовим силама били реалност.

ceermiawoaeaxab

Међутим, после хашког поравнања, остало је нерешено шта је и колико, узимајући у обзир контекст, заиста било накарадно. Судски процеси су донели све осим истине и помирења. Услед намусавања кривицом, клатно је почело да се враћа, па су захтеви за суочавањем са прошлошћу почели да се примају као псовка и погрда. Чак и код оних који су према ратним збивањима имали изражену критичку дистанцу.

Такође, улазак у нови светски поредак није поправио нашу међународну позицију на плану реалне политике. Компаративне предности су се показале као непостојеће, неуважене од центара моћи, а неријатељи су остали исти, са и даље бољим положајем него што је наш. У региону су престали оружани сукоби, али то не значи да нису узели други облик и да се не зна ко у њима извлачи дебљи крај.

НСП (нови светски поредак) и ЕУ су 5. октобра за нас биле релативно нове и далеке друштвене појаве глобалног карактера. Представе о њима су касније тестиране у стварности, а и Србија се приближила Западу кроз отпочети процес интеграција. Тако да су се временом могле уочити и неке не баш дивне чињенице у вези са овим интернационалним системима.

Западњачке војне интервенције по свету су настављене, са све тањим разлозима. Европско друштво благостања је добило и своје мање привлачне варијанте, румунску и бугарску. Односи између чланица ЕУ су престали бити идилични. Први јасан сигнал у том смислу била је грчка дужничка криза, док је Брегзит постојеће невоље подигао за неколико степени више. Паралелно са тим, таласи макро проблема, као што су теористички напади, економска и мигрантска криза, запљускивали су западни део света.

На крају смо се вратили у позицију да о схватању демократије, по коме оно што је допуштено Јупитеру не важи и за вола, учимо директно са сопствене коже. Довољно је погледати шта је актуелној власти дато да ради од Србије, а све у замену за обављање неких стратешких послова за Брисел и Вашингтон. После лекције са бомбардовањем, ово је сад нешто као час на коме се утврђује градиво.

У последњој деценији двадесетог века стечена су одређена очекивања у погледу промена на плану привреде, политике, смисла заједничког живота, међународног положаја. Почетком наредног столећа ова очекивања су – изневерена. То је евидентна чињеница, није реч о друштвеним токовима који су се дешавали у Бугарској или Занзибару, па да су недоступни искуству. Свеједно, неки су наставили да верују у програм Петог октобра, са несмањеним интезитетом. Други нису. Било је сувише очигледно да се ствари не одвијају онако како је речено да ће ићи.

Разлози разочарења су се згуснули и прешли у неку врсту подсвесног, пошто се тако лакше складиште. Њиховим набрајањем у претходним редовима пробали смо их опет довести до свести и учинити што више јасним. Овакве таксације су важне као прилог ставу да се осипање подршке петооктобарској есенцији (појам Драгана Петровића) не може пренебрећи. А управо се то чини, можда зато што родољубиви противници патке мисле како се пропаст из последњих 10 – 15 година указала само њима. Док је за све остале житеље ове земље прошла непримећено, иако се ломила и ломи преко њихових леђа.

Другачији делатници.

Прилике су промењене и у погледу актера. Најочигледнија је разлика у томе што се данас петооктобарска „револуција која тече“ спроводи са позиције власти, док су њени противници у дубокој опозицији, али и на известан начин консолидованији но што су били.

Даље рашчлањујући друштво, можемо уочити групације које немају ресурсе за било какву акцију, без обзира на то који би њен идеолошки предзнак био. Ту су и скупине које се, и поред најбоље воље истраживача, не дају нагурати у аналогију са Србијом из 2000-е или Украјином из 2014-е године. Посебан проблем је регистровати друштвене снаге које би носиле „екстра циљеве“ Петог октобра. Наиме, његове базичне поставке се већ одавно остварују па би додатно револуционисање подразумевало и оно што их превазилази, тј. радикализује.

Прво ћемо детаљније погледати измене на линији позиција – опозиција. А онда ћемо, ради продубљеније анализе, изаћи из строгих оквира политичког система и размотрити ребелијанске потенцијале неких група које чине друштвену структуру.

Режим је деведесетих био састављен од сувих националиста, који су били управо то, националисти, иако су имали „црвену“ провенијенцију. Био је помаган од домаћих медија и мутираних секција ССРН, а ту су били и како национални интелектуалци тако и национални пајаци. Пре свега, то је био режим са тотално другачијим усмерењем: патриотским уместо мондијалистичког.

Томе насупрот, актуелни режим има доминантно прозападнu оријентацију. И састав му је различит од Милошевићевог, добрим делом га чине доказани атлантисти и европољуби. Ужива потпору страних медија и из иностранства финансираних НВО. Ни овде не недостају интелектуалци и циркусанти, али овај пут у глобализацијскoj варијанти.

Западњачка интересна машинерија смештена у српско друштво данас је подељена и, ако уопште стоји иза паткиних леђа, то не чини у свом пуном саставу. Ствар је у томе да је велики део овог апарата дубоко уваљен у владу Србије, од министарских места па до најнижих нивоа. Што значи да би нови Пети октобар подразумевао сукоб у коме би на обе стране стајали осведочени агенати Запада. Колико је то смислено и вероватно, остављамо читаоцима да просуде.

Националну ствар је до 5. октобра штитио режим. Чинио је то онако како јесте и оцењивање тог учинка тражило би посебну расправу. Међутим, стање је у основи заправо било следеће. Патриотска опција је имало компромитоване интелектуалне заступнике, идеје јој нису биле довољно артикулисане и стварности адекватне, а на улици и у свакодневном животу бранили су их старци, учесници чувеног „волим и ја вас“ контрамитинга.

peti-oktobar-izgubljene-nade-kajanja-i-secanja-petnaest-godina-kasnije-body-image-1443992607-size_1000

Данас је ситуација другачија. Национално одговорна интелигенција је профилисана и без путера на глави. Идеје су јој разрађене, и на терену, пре свега на интернету, популарисане од стране младих људи. Када се све сабере, реч је о снази која представља озбиљну запреку клизању у обојену револуцију. То је друштвени фактор чије само постојање представља извесну противтежу другосрбијанском делању.

Ако размишљамо о радикализацији Петог октобра, морамо се упитати ко би данас веровао да ће имати већу плату и летовати дуже само ако допусти гејевима усвајање деце и прода изворе пијаће воде, ако призна Косово и помогне укидање Републике Српске. То су задаци који се тешко гутају или су сувише удаљени од привреде, па их није лако разумети као услов за бољи живот. Пропагандом се може постићи свашта, али није свеједно одакле се са њом почиње, са колико повољне или неповољне позиције. Не продају се сви производи једнако добро.

Jош је важније питање ко би био спреман да за остварење поменутих циљева прими куршум у чело. То ваља размотрити пре него што се олако усвоје паралеле са Украјином. Двехиљадите се заиста веровало да демократија, капитализам и европске интеграције доносе решење. Ничег од набројаног није било, а све се одлучно захтевало. Па свеједно није дошло до грађанског рата. А сада се предвиђа јуриш на кордон ради боље реализације нечега што је већ добрим делом ту: геј агенде, приватизације, десуверенизације. И притом се тврди се да је реч о јаким идеалима.

Овде не говоримо о идеолошким пробама које изводи, на пример, Демократска странка, тражећи свој нестали идентитет. Ту се могу срести и геј бракови и убрзани улазак у НАТО. Наша је теза нешто друго. Тврдимо да у друштву нема група које би таквим вредностима обезбедиле подршку у смислу радикаланих иступа и масовности. И то тако да све буде у склопу револуционарне друштвене промене и насилног преузимања власти, у року од данас.

У овом тренутку нема, као што их је било 5. октобра, навијачких група, дражиноваца, па ни скинхеда. Ови последњи нису ни тада играли неку велику улогу у смислу дистинктивне скупине, али их помињемо због особеног утицаја који су на рокенрол поткултуру имали бендови попут, рецимо, Директора. Нема ни разбојничких банди, ни господара рата са њиховим паравојним дружинама. Криминал је постао другачији по квалитету и квантитету, а и ратовати се престало. Све у свему, тешко је поверовати да ће хипстери заменити све ове саставке некадашње ударне песнице.

Деведесетих је радништво као класа било како – тако очувано, иако у виду преостатка из прошлог времена и стављено на лед. Али оно сада готово уопште да не постоји, ни у демографском, а поготово не у организационом и идејном смислу. И стога се може рећи да мало обећава што се тиче неке акције. Уосталом, радници се баш и не могу довести у везу са циљевима ЛГБТ и НАТО лобиста. Као што је мало вероватно и то да ће сељаци бити незадовољни напретком на овим пољима, па због тога истерати своје тракторе на друм.

У време агоније треће Југославије, припадници средњег слоја су били осиромашени, али и такви да су држали до свог достојанства. Филм „Дневник увреда“ је лепа илустрација за то. Лоше материјално стање и угрожен статус чинили су запаљиву комбинацију мотива и подстицали мрзовољу у односу на власт. Међутим, средња класа је данас другачија. Она се променила у два (супротна) смера: виши јој је стандард и срозано достојанство. Тако је са запосленима код државе, што је лавовски део ове социјалне групације. Из иностраних кредита им се исплаћују мрве, а за те мрве спремно се на све и мало је шта испод части.

Парадигма су просветни радници. Њихови стручни стандарди и синдикална борба не импресионирају својом озбиљношћу. Армија ових службеника не буни се како ваља ни када им се „ради о глави“, а камоли ће због тога што, на пример, госпођа Јелена Милић није министар одбране. Погрешно је код њих тражити нешто што је готово за политичку употребу и што само чека да се одрони у социјалној лавини. Они нису ничија формирана база, ни патриотска ни другосрбијанска, и свако ко их мисли да их придобије мора се коначно извући из мишје рупе и започети рад „у масама“.

Кад смо већ код средњег слоја, не треба занемарити да он укључује и људе који су просто речено задовољни. Менаџери, програмери и други инжењери, неки трговци, администрација и рачуноводство страних компанија… Њима је постојећа мера тржишта и отворености националне привреде сасвим прихватљива. Увек може боље, али је најважније да нема примедби на основе система. Деведесете су биле у знаку стопиране приватизације, међународних санкција и политички спонзорисаног, па и криминалног капитализма (Маркове гајбице). Реч је о крупним структурним ограничењима чије се уклањање тражило, а којих данас нема, или бар нису толико приметна. Из тога следи да разлог за револуцију код ове друштвене групе не постоји, јер нема системског Левијатана на којег би се упирало прстом. Транзиција се десила, а њени добитници нису баш заинтересовани за хипер варијанту једног те истог. Довољно им је добро и оно што имају.

Што се омладине тиче, изузимајући можда ону национално оријентисану, мора се уочити недостак развијене поткултуре отпора. На пример, немогуће је навести макар 5 протестних песама које припадају садашњем времену. Велика је то разлика у односу на јунаке из Видојковићевих „Канџи“. Oмладина је затворена у себе и упорно игра по систему катаначо. Нажалост, на политичком плану се ова самоизолација често транспонује у неку врсту дебилитета. Велики број младих људи више ни не припада српском друштву, било стварно било ментално, јер су из земље отишли или се на одлазак спремају. Такође, део омладине је једноставно нерођен и не постоји у биолошком смислу, сем метафорички, као рупа у одрживом демографском развоју.

Треба обратити пажњу и на и масу декласираних, у коју улазе незапослени, сиромашни, инвалидни. Ове жртве социјалне ексклузије су распамећене, о дрогама овисне, убијене у појам и уврнутог идентитета. Више не знају ни ко су ни шта су, а тако се оријентишу и у политичком пољу. Илузорно је мислити да ће у некој партији или покрету препознати свој интерес и чврсто се везати за њих. Они су клијентела за бугарски воз, а њега возе ипак мало стручније машиновође него што су то ови из иницијативе „Не давимо Београд“.

И на крају, ваља имати у виду да је промењена власничка структура. Стога је загонетно који би то штрајкови, и са каквом сврхом предузети, могли имати велики одјек или паралисати виталне делове система. Друштвена својина је покопана и нема из ње израсле неке српске верзије синдиката „Солидарност“ који би тражио више капитализма. Јавни сектор је сужен и прецизно издвојен, a запослени у њему не жуде за приватизацијом, напротив, њоме су испрепадани. Када се све то узме у обзир, јасно је да су слаби изгледи да се понови „Колубарска битка“ из двехиљадите године. Остаје једино да се банкарски службеници дигну против својих иностраних газда, како би издејствовали више камате и јаче исисавања профита из домаће привреде. Или да „Јурини“ радници, забринути због трошкова производње, испоставе захтев за употребом јефтинијих пелена. Остављајући ове цинизме по страни, морамо признати да би свака синдикална борба у ствари била корак ка одбацивању а не ка стабилизацији неолибералног модела. И да патка, ако под крилом има неког свог Динкића, у генералном штрајку неће наћи убојито средство.

Прави разлог за бригу.

Кад се подвуче црта, друштво у коме живимо показује се као размрвљено, са политичком културом која је доведена до слома. Да би некако преживело, нужно је изнова га градити, подизати конструкцију која може да носи политику, не ову или ону, већ било какву, пошто сада нема никакве. Иначе ће стање фактичке обезглављености, у коме се процес одлучивања само симулира, наставити да траје. Савамалске демонстрације треба подржати јер могу допринети елементарном оздрављењу заједнице и један су од начина да се грађани поново васпитају за слободу, негде успут изгубљену и замрлу.

Радити на саботажи неке глобалистичке силе, добро организоване и људством бројне, излишно је. Изузимајући владајућу странку, ње међу домаћим колективним актерима нема. Време је за предано и стрпљиво мисионарење, за подизање камен по камен онога што је до земље срушено, а не за крсташки рат против измаштаних ала. Није претња обојена револуција из дубине социјалних слојева, него инволуција, могућност да српско друштво нестане у сувом и испуцалом тлу, попут реке понорнице.

 

 

 

[1] Израз се односи на штрајк у руднику „Колубара“. Отпочет је због изборне крађе. Рударима се обраћао и Небојша Павковић, начелник Генералштаба војске Југославије, настојећи да покрене производњу. Касније су јаке полицијске снаге опколиле и блокирале једно од четири поља рудника, Источну Тамнаву. Пробој блокаде извели су мештани, а осигурали га демонстранти који су у километарским аутомобилским колонама стигли из Београда, Чачка, Аранђеловац, Ваљева. Полицијски обруч је пробијен око пет поподне, у среду, 4. октобра. Тада се маси од око 10 хиљада људи, састављеној од рудара, житеља из околних села и придошлица, обратио Војислав Коштуница.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *