Уредник Administrator

Аутор: Горан Моц

Појам „моћ“, који се често користи у међународним односима, веома је тешко дефинисати, пошто је сама моћ веома тешко одредива у свом пуном значењу. Бројни аналитичари су покушали да пруже свеобухватну дефиницију моћи, али те дефиниције су по правилу ограничене на одређену моћ, али не и на све релевантне врсте моћи, у које спадају: војна (тврда) моћ, економска моћ, мека моћ, кибер-моћ, најновија врста моћи-паметна моћ, која представља синтезу тврде и меке моћи.

Покушаји трајног дефинисања моћи, су по правилу осуђени на неуспех, зато што свака моћ зависи од људских односа, који се мењају у зависности од ситуације до ситуације. На пример, Кенет Боулдинг је у својој студији „Три лица моћи“, навео следећу дефиницију: „Моћ је способност да се добије оно што се жели“; дефиниција је преширока и односи се на моћ како над људима, тако и над природом, самим тим је неодговарајућа.

Мека моћ је академски појам који је развио амерички политиколог Џозеф Нај приликом вођења расправа о америчкој моћи крајем двадесетог века, међутим његова широка употреба често значи и погрешно употребљавање термина за означавање свих других врста моћи, осим војне моћи.

Термин је прихваћен у политици и струци. Мека моћ је облик моћи, и самим тим, може се користи за остваривање како добрих, тако и лоших циљева, као и остали облици моћи.

Мека моћ, као облик моћи, представља средство да се постигне жељени исход. Као облик моћи, није ограничена само на државе или међународне односе. Утицајне МНК, НВО, међународне и националне институције користе меку моћ, али и терористичке организације, чак и славни појединци, из света културе. Најчешће меку моћ користе државе, чији успех зависи од паметне владине стратегије и процене начина примене меке моћи на конкретну мету. Коначни резултат није увек сигуран, често је потребно уложити и године за постизање жељеног исхода, на шта политичари углавном нису спремни. Мека моћ је мање ризична за примену од војне или економске моћи, али је тешка за употребу, а резултат њене употребе не мора увек бити позитиван у примени према конкретној мети. Мека моћ зависи од кредибилитета владе државе која је примењује. Уколико се јасно види да влада, која покушава да оствари одређени утицај не користи чињенице, већ се служи манипулацијама, које су лако разумљиве, примена меке моћи, не само што неће произвести жељени исход, већ ће нанети штету влади која је дефинисала и применила погрешну стратегију. Према Џозефу Нају, мека моћ се заснива на три основна ресурса:

  1. Култури државе
  2. Политичким вредностима
  3. Спољњој политици

Поред основних ресурса меке моћи, јављају се споредни ресурси али исто веома значајни, као што су економски и војни ресурси. Култура је веома важан ресурс моћи, пошто су неки аспекти културе универзални, неки национални а неки везани за поједине друштвене класе или групе. На пример, културна привлачност Запада, посебно САД (ма шта мислили о њеној култури лично), је изразито прихваћена широм света. Амерички филмови, серије, књижевност, музика, уметност, „начин живота“ утичу на милијарде људи, посебно на омладину држава широм света. Политичке вредности државе играју велику улогу у ширењу њене меке моћи, уколико их се та држава придржава како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану. Паметна стратегија конверзије ресурса моћи, може постићи жељени исход, а то је на пример за САД, извоз либералне демократије, заштита људских права и слобода. Свеједно да ли се искрено придржавају наведених вредности, суштина је да докле год себе представљају као извознике и заштитинике таквих вредности, и док им се пружа поверење широм света, то је знак да је жељени исход примене меке моћи постигнут.

Важан ресурс меке моћи јесу и економски ресурси, који се могу употребити за постизање привлачења других држава и постизање жељених исхода. На пример, Русија може проширити своју меку моћ, уколико реализује пројекат оснивања Евроазијског савеза и привуче државе постсовјетског простора, прикаже им могућност постизања економског развоја. Војни ресурси исто могу бити извор меке моћи. Кроз историју а и у модерно време, вође одређених тоталитарних држава су своју меку моћ шириле путем приказивања своје војне снаге и гајења култа непобедивости. Извор привлачења може бити и добро организовања и опремљена војска, путем привлачења страних официра на дошколовавање, пројекте сарадње и обуке у области безбедности. Мека моћ се примјењује према одређеном противнику, да би се постигао жељени циљ.

Постоји више аспеката понашања меке моћи. Први се односи на привлачење, који зависи како од квалитета актера који врши привлачење, тако и од саме мете, која посматра делатност актера. Уколико се мети позитивне особине актера допадају, на пример, његови идеали, вредности, визија будућности, самим тим постоји већа шанса да се мета привуче. Други аспект јесте убеђивање, који је тесно повезан са привлачењем. Реализује се употребом аргумената да би се деловало на мету, и укључује извесни степен манипулације, која се мора што боље прикрити. Мека моћ се може примењивати на директан и индиректан начин. Директан метод се односи на директан утицај паметне стратегије, вештог вођства једне државе на елиту друге државе да би се постигао жељени исход, док се индиректан метод примењује како према владајућој елити друге државе, тако и према њеном јавном мњењу, које може утицати на своју владу да промени почетно становиште, а које су у складу са паметном стратегијом друге државе. Како би се ефикасно применила мека моћ, потребно прво поћи од конверзије ресурса меке моћи, који укључују, као што сам навео, културу, политичке вредности, спољњу политику, економске и војне ресурсе. Често се наведени ресурси даље уобличавају у посебне ресурсе попут дипломатије, националних обавештајних служби, информативних агенција, који представљају конкретна оруђа политике, али хоће ли постићи позитиван или негативан исход, зависи од саме мете, као и од паметне стратегије конверзије моћи.

Политичари моћ често дефинишу путем ресурса који могу произвести одређени исход. Држава се сматра моћном уколико има бројно становништво, велику територију, богате природне ресурсе, развијену економију, модерну војну силу и друштвену стабилност. Наведена дефиниција, иако се чини конкретном и представља водич за државну акцију, садржи бројне проблеме, пошто ресурси и моћ који они могу произвести, нису увек довољни да би се постигао жељени резултат предузете државне акције. Наравно, то што се не може увек постићи жељени резултат, не значи да ресурси моћи нису значајни. Моћ се преноси путем ресурса и државе које поседују бројније ресурсе моћи, у прилици су да лакше реализују своје циљеве. Кључ се састоји у конверзији моћи, која се постиже претварањем ресурса моћи у жељени исход, путем примене паметне стратегије и вештим државним водством.

Држава која поседује бројније ресурсе моћи, уз паметну стратегију, може извршити утицај на слабију државу. Али могућа је и обрнута ситуација, пошто за постизање исхода, није довољно само поседовати ресурсе моћи. Држава која је слабије обдарена ресурсима моћи, може постићи жељени исход у сукобу са јачом државом, ако она изврши правилну конверзију своје моћи, док држава обдаренија ресурсима моћи не изврши на исправан начин конверзију моћи, коју чини недостатак паметне стратегије и вештог водства.

На пример, у вијетнамском рату, Вијетнам, као неупоредиво слабија држава од САД, на крају је добио рат. Ресурси моћи леже у основи односа моћи, али да ли одређени ресурси производе одређени резултат, зависи од понашања државе у конкретној ситуацији, у зависности од способности државе да претвори ресурсе у одговарајућу стратегију и постигне жељени исход. Приликом употребе моћи, веома је важна примена одговарајуће стратегије, која зависи од циљева који се желе постићи, ресурса моћи, и тактике која се примењује у конкретној ситуацији. Прво, битно је одредити циљеве који се желе постићи и извршити селекцију циљева, поставити приоритетне циљеве. Како би се циљеви реализовали, неопходно је знати са којим ресурсима се располаже и у којим ситуацијама ће доћи до њихове примене, предвидети могућност различитог располагања ресурсима у зависности од ситуација, које се могу мењати. Паметна стратегија мора дати и одговор о позицији одабране мете на коју се настоји утицати, мора се стећи увид у способности противника, које су њихове снаге и слабости, на који начин се паметном стратегијом могу постићи жељени исходи. Неопходно је правилно проценити врсту моћи којом ће се на најефикаснији начин моћи постићи дефинисани исход, у зависности од времена потребног за постизање жељеног циља, као и трошкова примене одређене врсте моћи.

На крају, потребно је проценити вероватноћу постизања жељеног исхода. Вест одабир стратегије паметне моћи, предуслов је за постизање циљева сваке државе. Посебно је од значаја за мале земље, јасно дефинисање жељених исхода, уз правилну конверзију моћи, која се остварује путем паметне стратегије. На пример, Сингапур, као економска сила, уложио је довољно новца у војне ресурсе и тиме се заштитио од потенцијалне агресије суседних држава, истовремено постао је члан регионалне организације држава југоисточне Азије-АСЕАН-а, спонзорише њихове дипломатске активности, развија своје универзитете, како би постали седиште мрежа за невладине активности у региону.

Република Србија, ако жели да опстане и превазиђе садашњу тешку кризу у којој се налази, мора да дефинише циљеве које жели да постигне, стратегију којом ће остварити дефинисане циљеве, и процени ресурсе моћи којима располаже. Под условом да се озбиљно приступи креирању паметне стратегије, уз вешто државно водство, излаз из садашње кризе је могућ у релативно кратком року. Уколико се ништа конкретно не промени, наставимо да лутамо без јасног државног циља, без разумевања како функционише међународна политика, наше национално пропадање ће се наставити. На српском народу и његовој елити је да начини избор.

Литература:

Naj S. Dz, (2012). Budućnost moći. Beograd: Arhipelag.

Naj S. Dz, (2011). The Future of Pover. New York: Public Affairs.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *