• Чланци аутора

Предстојећи председнички избори изгледна су прилика да се режим уздрма а опозиција, уплетена у конопце и шутирана без предаха, коначно извуче из нокадауна.

Владајућа структура има евидентан проблем са налажењем одговарајућег кандидата. Томислава Николића су медији у претходном периоду прегазили, из разлога који су знани ономе ко управља новинарском дробилицом, тако да је његов потенцијал знатно умањен. Другог решења на видику баш и нема, с тим што би пренос премијерове харизме на неког новог ишао још теже него што је то случај са Николићем. Тај могући „кандидат Икс“ није на време представљен јавности нити је у тој улози довољно уигран са екипом власти. Крајња опција је да се сам Вучић укључи у председничку трку, што из више разлога представља ризик. Већ се неколико пута изјаснио како то неће чинити, па би супротно поступање могло да му окрњи кредибилитет. Ствар је незгодна и зато што би прелазак на место председника државе тражио другачије слагање коцкица у мозаику моћи, такво за које се не зна унапред хоће ли испасти како треба и неће ли се неки од уклопљених камичака показати као слабо место.

Услов да се искористе неприлике у које је запала власт јесте заједнички опозициони кандидат. Јер само такав има довољну тежину да победи Вучићевог заступника или да угрози чак и самог Вучића. У сваком случају, опозиција би овим маневром показала како је престала вући изнуђене потезе. А то би био знак оздрављења. Постало би извесно да је дошло до промена у идејама и организацији односно да се, другачије речено, најзад почела уважавати стварност.

За опозиционе партије није превелик изазов да се сложе око заједничког кандидата јер је председник државе ионако без нарочите институционалне моћи, па нема места страху како ће бити у прилици да спроводи решења која не одговарају овој или оној страни. Његов утицај очитује се пре свега у симболичкој тежини коју има на почетку свог мандата. Тада ужива подршку бирача и представља неоспорни израз народног расположења. Јасна легитимност је важан фактор. Није случајно што су и демократе и социјалисти, па и ДСС, изгубили власт убрзо после пораза на председничким изборима. Кључ је у томе што су сви они том приликом заправо остали без легитимитета. Можда је за жаљење што је наш политички живот тако пресонализован, па популарност странке зависи од рејтинга личности, али то је друго питање и његово разматрање тренутно нема практични значај.

15577725_1524350227582283_4456141_n

Да би заједнички опозициони кандидат био одржив пројекат, неопходно је постићи сагласност о програму који би заступао, тј. о понуди са којом ће изаћи пред бираче. Одмах ћемо истаћи оно о чему не би смео да прича: о спољнополитичким опредељењима. Морао би да се окане говора о НАТО-у, Европској унији или савезу са Русијом. И да објасни како све то није у надлежности председника и како ће о тим стварима одлучивати влада, парламент, а ако је потребно, и грађани на референдуму. У корпу сличних проблема спада и Косово, где се треба начелно изјаснити против признања назависности. Скоро никоме не пада на памет да отворено пропагира његово пуштање низ воду, па се поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије, мада се у пракси врло разнолико спроводи, може сматрати нечим око чега постоји консензус. Стога ни ЗОК нема разлога да се на тој ставци спотиче и у било ком смеру удаљава од општеприхваћеног става.

Оно за шта се на председничким изборима ваља залагати јесу демократија и правна држава. Чињеница што се за њих потребне институције у Србији граде као Скадар на Бојани, па оно што се преко дана направи, то зла вила преко ноћи поруши, заиста депримира, али је, са друге стране, и повољна околност јер нуди матријал за актуелну кампању. „Расклопити“ ова питања значи бавити се медијским слободама, стањем у политичком систему уопште, а у парламенту посебно, измишљеним државним ударима и агресивним манирима политичара. Истовремено, то је и говор о Савамали, о грађевинским подухватима муфтије Зукорилића, о афери са хеликоптером, о непоштовању радног законодавстава, о притисцима на судове. Наравно, ови проблеми такође не спадају у стриктну надлежност председника, али се он поводом њих може изјашњавати и тако на себе преузети улогу коректора.

У једној мање „политиколошкој“ а више „световној“ варијанти главна ЗОК-ова тема би се операционализовала као позив на разговор и договор, као рад на нормализовању ситуације и иступање у име разборитости. То би у продужетку укључивало и афирмисање неких темељних а занемарених вредности, као што је, рецимо, образовање. Усклађено са овлашћењима председника, могле би се заговарати одређене конкретне мере. У ранијим кампањама Тадић је предлагао формирање народне канцеларије а Зоран Драгишић обрачун са криминалом уз помоћ војске. Према томе, није немогуће замислити институционално – организациони инструмент који би био оријентисан на решавање проблема из области културе, просвете, па чак и здравства. Млаћење празне сламе са светском политиком и судбином нације гласачима је и тако већ преко главе, па не треба жалити ако се ти садржаји не нађу у кампањи опозиционог представника.

Што се тиче саме личности, погодак би било кандидовање човека који није политичар – пошто су они углавном потрошени и изазивају неслагање – већ је појединац снажно утемељен у својој професији.

А зна се да свако ко заиста држи до професионалног рада мора имати и известан социјални, па и политички нерв. Бити добар лекар или кошаркашки тренер значи, поред осталог, имати у виду и друштвене услове који утичу на дату делатност. Онај ко је такав поглед на ширу заједницу развио до критичког промишљања, а уз то је и релативно познат и има имиџ честитости, згодно би се сместио на гласачки листић. Са шансама да га својим именом претвори у добитни тикет.

Политичка подршка заједничком опозиционом кандидату може се узети као питање решиво на готово механички начин. Странке само треба да се заложе за сопствене вредности и истакну делове својих програма који се тичу демократије. Да не помињемо чињеницу како би за њу требало да су заинтересоване и чисто инструментално, пошто се у другачијем систему не могу надати никаквом успеху. Нужно је дакле концентрисати се на оно што је код различитих партија истоветно јер заједнички кандидат, по логици ствари, не би био ничији потпуно, али би био свачији донекле.

На самом крају по редоследу, али не и по важности, рећи ћемо да би кандидат, сем политичке, морао да обезбеди и подршку друштва. Што је задатак више него компликован, имајући у виду какво је стање са удружењима, организацијама и ангажованим личностима и колико је цивилни сектор, при чему се не мисли на којекаве агентуре већ на аутентично грађанско друштво, анемичан и малаксао. Ипак, не сме се одустајати. Бољих синдиката, асоцијација и покрета нема, па остаје да се ради са онима који су ту, као и да се покуша директно допрети до групација чији би требало да су представници.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *