• Чланци аутора

Кад је почела кампања, дигла се еуфорија, онај аутоматски оптимизам сличан предновогодишњем расположењу. Неизбежно се јавила девиза да је „лопта округла“ и да се „срцем на терену“ постиже много. Али јутро после истека рока за предају листа, кад се распоред учесника сасвим развио, сетили смо се у какав је обор сјављено друштво. Зидови су тврди, пречаге круте, иста клопка у употреби већ шест година: главни играч привлачи масу гласова, мањи из позадине прикупља оно што је првом промакло, а макете на противничкој страни праве растур. И што је ова поставка јаснија утолико јаче, као мучнина или главобоља, пулсира картограм са резултатима претходних избора. Тамо је дословно насликан излаз. Али, уместо да се крене ка њему, са невероватном лакоћом маршира се у провалију.

Чекачи

На председничким изборима Вучић је (а тад га је подржао и СПС) на територији Београда добио 44 % гласова. Картограм није сам, него су ту и релевантна истраживања која СНС-у пред градске изборе дају 38% а СПС-у око 6%. Дакле: нема већине.

Опозициону патриотску јавност – што је плеоназам, јер како може бити патриотска а да није опозициона – ови подаци не тангирају. Она ваљда сматра да се избори одигравају у Букурешту. Актери који је чине у различитој мери учествују у стварној политици. Али заједничко за све њих јесте Велико Чекање.

Друштвене мреже су пуне, или се барем тако чини, омладине којој је свега доста и за коју су сви исти, а која у глави носи читаве мале енциклопедије политичког знања, покупљене са истог тог интернета. Залажу се за бојкот избора. Кад их питаш шта је томе алтернатива, углавном ћуте. С обзиром на жестоку и аргументовану „критику свега постојећег“, на одбацивање оног што не треба, очекујеш да ће у исто тако разрађеном виду представити и оно што треба, да се можда залажу за државни удар, револуцију, штрајк глађу, атентате. Историја је пуна примера: Драгутин Димитријевић Апис, Боби Сендс и девет храбрих људи, Јан Палах, Гаврило Принцип. Али, до тих имена се не стиже, него се, пошто одговора нема, по сили сарказма намећу DOTA, Counter и LOL, марке видео – игара. Као да је у питању жеља да се буде вечити дечак, бистар и начитан, али без потребе да се своје идеје самеравају са стварношћу, грбавом и тврдом, и преузима директну одговорност за друштво у коме се живи. Они кажу да народу треба отварати очи, објашњавати му размере колонизације. Плени их кад интелектуалац на неком забаченом каналу изложи своје виђење. Хтели би да мисионаре, али не виде да су границе до којих допире реч врло уске – јер то је техничка ствар, тиче се расположивих медија – и да је простор унутар тако повучених линија причом већ презасићен.

Политици су много ближи интелектуалци окупљени око Апела за одбрану Косова и Метохије. Али рекло би се да ни они нису претерано склони дејству у оном што се зове RL (real life). Томе у прилог можда најбоље говори образложење који су неки од чланова политичког савета Двери дали за своје противљење савезу те странке са покретом ДЈБ. У слободном читању, изгледа да су поручили следеће: ако неко хоће да се бави политиком, у реду, али мене то не занима, не бих да ми ишта омета чисто интелектуално прегнуће. Отприлике онако како је Архимед рекао римском војнику што му је провалио у кућу: „Не квари моје кругове!“. Они чекају референдум о уставу, кажу да ће ту победити Вучића, да ће му народ коначно отказати послушност. Али са оваквом медијском и политичком структуром, уз испомоћ академских кругова, народ ће на референдуму изгласати не предају Косова, не  протестантизам, него, ако треба, и астечку праксу жртвовања људи.

На крају имамо Двери, једину групацију која заправо игра игру. Само што је још у петлићима. Код њих су на цени велике речи, и то је уреду, јер идеал и страст су важни. Али кад треба повући учинковит потез, направити нешто што није превише романтично, као што су коалиције које ће ићи даље од ДСС-а или ДЈБ, онда се то не сме јер се свако у тиму боји оног што ће му рећи другари (чланство и симпатизери). Двери кажу да треба чувати своју особеност и сачекати да народ увиди каква је чија понуда. Као да је народ заиста аутономни учесник у политичком процесу, актер који бира, греши, обрађује искуство, учи и мења се. Није. Народ је спакован у танкере, исто као у филму Матрикс. Служи као скуп батерија, из њега се извлачи енергија, а у главу су му забодене жице које омамљују.

Заједничка је грешка свих наведених патриота што су слепи за овај челични кавез. У вези са њим не помаже ни вапљење по друштвеним мрежама, ни апеловање на неки дубљи слој народне свести, ни упорно махање барјаком, све се обазирући хоће ли се појавити следбеници. Ништа. Него се кавез мора разлупати употребом спољашње силе. А то пре свага значи гласање, учешће у изборима, а онда и савез са другим опозиционим странкама. Не мора бити потпуног слагања са њима. Управо се у том смислу оне и посматрају као нешто спољашње, мимо наших вредности, као природна појава. Са којом није важно „имати разговор“, већ је битно проценити да ли се помоћу ње напредњачка машина, што меље културу и институције, душу и тело, може успорити.

Скупи гласови и јефтини животи

Цена да се речено испроба је мала наспрам онога што је стављено на коцку. Ипак, потребан напор се не чини. Као да је опет на делу сурова рачуница по којој је боље само уколико је горе. Па ће, кад сазру револуционарни услови, однекуд да се појави револуционарни субјект.

У то да ће бити горе не треба сумњати. Косово ће добити столицу у Уједињеним нацијама. Истопиће се оно што је остало од развојне инфраструктуре: из трећег пута ће се продати Телеком, раскрчмити ПКБ, коначно отуђити аеродором и тако даље. Јавност ће постати још затрованија, јер те непопуларне мере могу да се спроведу само уз тешку манипулацију. Медијско смеће ће се преливати на улицу, падати по људима, на њиховим леђима формирати нове мете. А евентуално „склањање“ тако обележених противника, изведено питај бога од кога, показиваће се као функционално.

Проблем је само што ће револуционарни субјекат морати да се увози (али чиме да се привуче?) зато што га овде неће бити. Опозиционо раположен свет се или сели у иностранство или предаје и прихвата „понуде које се не смеју одбити“ или једноставно умире, без могућности да се било како оствари. А заједно са њим, који се тако гаси, гасе се и све његове везе, сав социјални капитал који се могао искористити у сврху отпора.

Гордимо се, љубоморно држимо до наших гласова, пројеката, организација. Ни у шта их не улажемо, постављамо многе услове. Мада кажемо да нас политика не занима, из чега би следило да нам ни глас није важан, или да се њоме бавимо искључиво ради вишег циља, што имплицира да нам организације нису светиња.

Друго је нешто на ствари. Могуће је да су нам гласови скупи не зато што су плод славне традиције, многих борби и одрицања, зато што су цивилизацијска тековина, него зато што сматрамо да су животи јефтини. Према животу, том обичном, ненакићеном, примарном људском добру, односимо се олако. А питање је онда да ли нам је стварно стало и до онога што развијамо на заставама. Јер да јесте, тражили бисмо и непогрешиво налазили, као мајка кад мора да заштити дете, начине који су више делотворни.

Где си у тој причи

Питање које је овде лајтмотив сваке акције, „где сам ту ја“, може и другачије да се постави, мада ће то испрва изгледати као бласфемија. Треба размислити о томе „шта могу ја“. Сам по себи. Са чиме стартујем и докле су ми добачаји.

Патриотска опозиција нема медије, из оних великих, а ти су најважнији, гоне је као црног ђавола. И за њом бацају блато. Нема ни ваљану организацију јер се постојећа стално буши, растура, користи се и најмања могућа пукотина да би се по њој роварило. Људи се завађају, застрашују, поткупљују. Као заштитни механизам остаје само то нешто уверења којег свеопшта депресија и тако све јаче нагриза. Наравно, нема ни пара да послуже као силикон и зачепе ову или ону рупу, да плате аутобус кад је  баш важан скуп или на неком пункту обезбеде канцеларију и штампач.

Са грађанском опозицијом, рачунајући све њене валере, је мање или више исто тако. Ту можда има више новца, ако је претекло Јеремићу или ако је Ђилас „издвојио суму“, али је то свеједно далеко од систематске финансијске паљбе. Постоје локални медији, међутим слабо да превазилазе формат интернет телевизије. Организације су им лошије него код патриотских странака. Изузимајући донекле олупину ДС-а која час потоне час опет за који педаљ извири изнад површине. У сваком случају, ни они не могу сами, а већим делом су расположени (или су били расположени) за савез. Мада уз много натезања и мрштења на неким од тих лица.

Једино могуће

Све што је и једнима и другима, узетим скупно, у Београду било остало јесте да изведу пуко сабирање. Тамо је власт успела да се грађанима довољно смучи. Што са опозицијом није имало превише везе, сем што је у олуји некако сачувала своје штандиће или исправила пар нових па незадовољни сада имају око чега да се скупе. Кампања се, видели смо, нема са бог зна чиме водити. Него је сва је мудрост била у томе да се не расипају гласови.То није била трка што захтева брзину и енергију, већ она где се у руци држи кашика а на њој свеже јаје, те је главни штос да се што више јаја пренесе са места на место, а да се притом не разбију. Најрационалнија кампања имала би ове елементе: заварити линије спајања међу странкама и углачати их што је могуће више, покренути тако образовану платформу низ реку, уклонити понеку гранчицу са стране, и надати се да ће струја одрадити своје. И наравно, по принципу „опозиција је коалиција“ требало је дићи темепретауру која би топила Шешеља и шампиту Белог, баш онако како је коалиција ДОС двехиљадите године истопила СПО.

 

Отварање перспективе – али конкретне

Евентуалном победом свакако се не би добило то да се изветрели суверенитет врати у сваки државни подсистем, да се култура преко ноћи препороди а економија en block ослободи од колонијалних стега.

Али, у најгорем случају, машина би мало зарибала. Једни би се делови окренули против других (градска против републичке власти, осокољени „жути“ против уздрманих напредњака), настало би расипање енергије. Логика сукоба чини своје. Нека је он и само персонални, нека није судар различитих политика, ипак јесте сукоб. Дакле јесте вртлог који у себе увлачи све чега се дохвати. Мало шта одолева инструментализацији. Па би се у том џевељању можда истањио и циљ по коме Европа нема алтернативу, а од кога долазе све невоље.

Друго, ти прокажени „жути“ су једноставно бољи од ових који сада јашу. Опште је место да са Косовом нису урадили исто јер нису хтели или нису смели, али промиче носећа реч у тој конструкцији – реч „нису“. А ако се погледа оно што јесу, може се видети да су у њихово време медији били отворенији. Истина, била је то ситуација 2 на 1, двојица грађаниста на једног патриоту, баш овако како то имамо код Драгољуба Жарковића на Јутјубу, у емисијама где се води дијалог о Косову. Али, и трећина је вреднија од ништа. Поготово што тај један успева да надговори обојицу са друге стране, што је опет феномен који заслужује посебно објашњење. Такође, демократија је оно што „жути“ истичу као вредност, из ње црпу легитимитет па у случају да се од ње одмакну могу бити критиковани са те стране. Док се напредњаци не могу ухватити ни за главу ни за реп, будући да им се легитимитет заснива на Вучићевој божанској природи и стално укљученом медијском витлу којим се свака тема изврће наглавачке.

„Повратак жутима“ је повратак на тачку у којој се већ знало да се залутало. Само је проблем што се даље кренуло у још веће забасавање. Према томе, прво се треба вратити до раскршћа па тек онда, овај пут паметније, бирати нови правац.  Не треба журити са потезањем аргумента да сви су исти. За комунистичке системе неки су говорили да су идентични, али је Светозар Стојановић ипак с правом упозорио како су разлике које су за теоретичара можда ситне за становнике тих земаља могле да значе границу између опстанка и смрти. Уосталом, тешко да ћете југословенског студента из седамдесетих убедити да му је било исто као и интелигеницији у Камбоџи код Пола Пота.

Али најважније је следеће. Патриотска опозиција би била фактор. Делатни, стварни, не само онај замишљени, потенцијални. Кад се избори заврше, кад се дим разиђе, остају одборници. А са својим мандатима можеш да радиш шта хоћеш. Тако је и са свим оном медијским простором што си га добио учествујући у утакмици, а после, евентуално, и у власти. Оно је твој ресурс. За пропаганду ионако кажу да поред тренутног има и одложено, пренесено дејство.

Како било, ако настане нужда, можеш са задобијеним поенима да плешеш на ивици ножа, да користиш коалициони (прецизније речено уцењивачки) капацитет док гледаш шта ће бити са СНС-ом. На које ће све фракције да се расточи и можеш ли нешто од његове гласачке масе да присвојиш за себе. О томе како је бити језичак на ваги требало би питати Ивицу Дачића, а могло би и Војислава Коштуницу. Први је у тој науци отишао далеко, све тражаћи прилике да приватне интересе своје екипе намири благодетима политичког плена. А други је битан јер је кроз такво поступање успео да извуче и понеку корист за друштво.

Ситуација (би требало да) овако изгледа са становишта тзв. патриотске стране. Ако могу себи узети за право да на трен будем тумач и тумачим по свом. Елементи су тако лепо сложени да разум уопште не може сажвакати опомену како је у питању само хипотеза. Иако је Градска изборна комисија није прогласила, нити ће то учинити, заједничка опозициона листа свеједно проваљује у реалност. Макар само као обред, ритуал којим се призива чудо (види под „Плес духова“).

Можда би највећи добитак од предложене сарадње био кад бисмо чули какав је поглед и са оног другог, грађанског опозиционог пола. Али без предубеђења и дисторзиране перцепције. Са више осећаја за могуће спојке. Не би ли се стишало идеолошко беснило, пуно празне пене, које нас разједа и које је једно од изворишта режима чија све дужа сенка пада преко прошлих година.

 

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *