• Чланци аутора

О иницијативи “Не давимо Београд” много се пише. Раде се анализе и интервјуи, објављују постови, ређају се коментари. Интересовање је интензивно и подиже страсти. Направила се читава једна hard bass игранка, па ценимо да неће сметати ни ако аутор овог и још пар „пачијих“ текстова целој причи дода неки тон.

cudvux

Дилема је треба ли патриотска опозиција – широко узето, у смислу грађана, без ограничавања на странке – да учествује у протестима против фантомског рушења у Савамали или не. Ми сматрамо да треба. Аргументацију за овакав став склопићемо од онога што је у јавности већ присутно и што ћемо мало детаљније претрести. Нећемо користити никакве инсајдерске информације ни обавештајни рад.

Да би се утврдило треба ли у то улазити, неопходно је видети шта се све уласком може постићи. У ту сврху ћемо изложити евентуалне добитке за две, са нашег гледишта најбитније, заинтересоване стране. Једну смо већ означили као патриотску опозицију, а друга је оно што се колоквијално и сажето назива Запад.

Разумети игру.

У вези са Савамалом постоји реалан проблем. Власт је направила брљотину (учинила или пропустила да чини) и људи се са правом буне. Дакле ништа није измишљено или индуковано. Међутим, за нас је важније питање ко ће и са какавим намерама инвестирати у сукоб.

Запад, користећи грађански бунт као средство, може настојати да оствари следеће: да лакше управља актуелним премијером и његовом странком тако што ће им смањити специфичну тежину; да боље заштити своје интересе не држећи више сва јаја у истој корпи; да креира систем од барем два играча који ће се међусобно такмичити за наклоност страних центара моћи; да одмах дизајнира и спреми радикалну атлантистичку замену постојећој власти; За све ово, а што се може узети и као степеновање једног те истог исхода, потребно је у Србији рестартовати изворну либералну опцију. У том послу би управо „Не давимо Београд“ требало да послужи као језгро и катализатор.

Гледајући са демократско – патриотске стране, учешће у протестима је пре свега одбрана сржи правне државе. То је оспоравање идеје по којој ће се насиље примењивати како коме падне на памет. Такође, упорно захтевање одговорности челника неких институција, нпр. градске полиције, могло би ослободити те установе од политичког притиска што би их само по себи изместило из окупационог апарата. Постоји и шанса је да се начне медијска блокада, јер што је протестаната више, то је њихове захтеве теже игнорисати, па ће се јавна расправа коначно одледити. Довољно је да се то деси на једној теми и направиће се ширећа пукотина.

ducks-fighting1

Има још потенцијалних добитака за патриотску опозицију. Даљи логичан ток незгодних питања довео би до нагризања самог пројекта „Београд на води“. А пошто власт придаје велики значај овом грађевинско – маркетиншком подухвату, његово угрожавање показало би се као политичка мина.

Исто тако, климати режим значи тањити солидарност међу актерима који га чине. Зато би прва изнуђена оставка некога од њих, а схваћена као пуштање низ воду, била знак за узбуну и почетак престројавања. Ако се обелодани грешка и лагање у вези са њом, магла ће почети да се разилази. Терање на чистац опоравља од спиновања и јавном мњењу враћа имунитет.

Придруживање протестима показало би спремност да се бране и демократски, а не само национални принципи. Потврдила би се окренутост и тзв. мањим, више свакодневним питањима, онима што их многи људи сматрају за једина политички релевантна. Шта је мало а шта велико питање, подложно је расправи, исто као и вредност саме демократије. Али остаје чињеница да се без шире публике избори не добијају.

Насупрот томе, неучешћем се демонстрира јаловост. А онда и непостојање идентитетске границе у односу на СНС, тј. одржавање неке перверзне скопчаности са том странком, или боље речено са тим покретом. Овај однос за режим значи трансфузију функционера –чланства – бирча и задржавање патриотског сертификата, а за националну опозицију наставак крволиптања и даљи губитак препознатљивости.

Посебна прича је давање легитимитета нечему што се суштински разуме као политичка делинквенција – излажењу из устава, изборној крађи и гушењу јавности – а против чега је управо улица најбољи лек, имајући у виду да су институције узурпиране. Ситуација је таква да „стратешко ћутање“ има своју цену: испоставља се као фактичка подршка режиму.

Савамалски протести су једна од ретких прилика за оживљавање политике која је у српском друштву већ подуго клинички мртва. За патриотску опозицију они су карта која може довести до озбиљнијег повратка у игру. Први корак у том правцу је начињен уласком у парламент, али је то недовољно, јер пуки статус скупштинске странаке не значи обавезно и битну улогу у политичком животу.

[1] Вероватно најквалитетније pro et contra у вези са жутом патком могло се прочитати код Слободана Антонића, односно чути од Бранка Павловића. Павловићева запажања о могућности да се неке институције ослободе окупационе контроле и да се унесе пометња у режимске редове, овде смо и пренели.

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/izmedju-vucica-i-patkice/

http://nasasloboda.rs/slobodan-antonic-jos-o-patkici/

https://www.youtube.com/watch?v=ly7PglzVcoQ (погледати од тачке 1.04.30. на временској линији снимка)

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *