• Чланци аутора

Лане смо у ово доба, „некако с прољећа“, већ писали о Белом (овде). Рекли смо да је он порука упућена политичкој елити, да за њeне припаднике има неколико савета: будите елита са покрићем, а не преживела каста која се сва исцрпљује у јаловој форми, наступајте без задњих намера, без тих стратешких рачуница које вам се стално лупају о главу, радите на преко потребном консензусу и, пре свега, обновите политику. Она је болесна, морате то приметити.

Писали смо (овде) и да би Бели лако могао бити локални пројект направљен по глобалистичком рецепту, удбашка креатура ослоњена на елементе обојених револуција. И да је, ако није то, у сваком случају израз циркуса у који је плански претворена не само српска политичка сцена.

Ове оцене се међусобно не искључују. Тако је са друштвом, оно је сложено. Прошле године смо дали назнаке могућег кретања. Сада имамо прилику да видимо резултате.

Нема мјеста за мала маштања у граду без праштања

Порука главним политичким актерима је послата. Донекле је и примљена. На београдским изборима имамо какве – такве заједничке листе и у извесној мери унормаљену програмску причу. Али, поставља се питање цене за комуникацију. Писмо је предато, само је незгодно што поштарина коље.

Пошто је евидентно да је улога Белог на градским изборима једино претварање опозиционих гласове у позиционе[1], путем алхемије изборног система, и да му се сва сатира свела на уличарске смицалице, мишљење о њему као циркусанту опет излази у први план. Наиме, изразили смо протест гласајући за кловна, чинило се да других средстава нема. Али проблем је наново ту, будући да се кловн показује злим.

Све испада исто као са белим листићима, не само по боји, него и по суштини деловања, по „конституцији“. Гласајући ни за шта, ономе коме смо фактички дали глас дали смо и овлашћење да нам ради свашта. Гласано је за Николића, гласано је за Максимовића, а момци су, да ли на почетку или на крају, своје усмерење купили од главног баје. Јер овакве прилике у оваквим системима врховни технолог власти једноставно не пропушта.

Недостају културне и институционалне претпоставке да се шаљива диверзија слична „белим идејама“ изведе без веће опасности. Нема свести о томе о чему се заправо ради и докле је оправдано свирати а када треба за појас заденути. Нити има равнотеже снага или установа које би спречиле злоупотребу. Политичке партије не могу да се реформишу, него се по губитку власти расипају и тамо где би требало да буде контратег властима, остављају вакуум. Цивилно друштво је без аутентичности и способности да изнедри нове снаге. Медијска регулаторна тела не представљају никаву брану манипулацији. Контролне комисије у изборном процесу већ по свом „наштелованом“ саставу представљају искривљење. И тако даље.

Све у свему, пледирање за „власт машти“ лако се обрће у „власт ноћној мори“. Идејност и разиграност завршавају се суморно. Тако што Александар Вучић полаже заклетву примајући дужност ППВ-а, председника владе, председника државе, градоначелника и председника месне заједнице.

За теорију овде нема новина па сходно томе ни изненађења. Али практични тренутак је некад управо то, само тренутак, нема времена за боља решења. Или је збивање превише мучно да би разум могао имати примат. Или вам пажња просто попусти па се оклизнете, као на поледици или на блатњавом путу, као у току стресног дана када се грешком стрмекнете у бесмислену расправу. По истом принципу је неки мало рефлексивнији и комуникативнији свет промовисао Белог. Што коментаром и лајковима,  што потписом и гласовима. Тако да је стварана друштвена клима у којој није срамота да се о њему говори позитивно. А и изборни резултат је био прилично добар. Сасвим довољан да пробуди аспирације.

И ето, пливајући по површини, али довољно умешан да искористи ресурсе, Лука Максимовић је заменио Белог. Кроз прозор се и даље виде перчин и сако, међутим голфа двојку сада вози једно дерле. Кога су наљутили  Пера и Мика, казали му да је глупан. Па је он решио да им покаже ко је газда.

Симболичко дело, песма или приповетка, увек има неку меру самосталног живота у односу на аутора. Ипак, мало се коме дешава оно што се десило Стевану Влајићу[2], да му његов рођени фиктивни лик на тако приземан начин окрене леђа. А ни блогери и мудријаши са друштвених мрежа, којима је Бели био само добар концепт, не могу да се  похвале срећом кад у гомили политички неписмених Максимовићевих присталица препознају своје близанце. Уз међусобно разумевање или не, са тим људима су у једном периоду делили исти циљ. И дебело допринели њиховој „грађанској активацији“.

Да је ствар само у нелагоди, било би у реду. Него се не може побећи страхотном утиску који остављају тих деведесет девет слепаца који иду за ћоравим вођом, као она Самуилова војска. То значи да је тотално спиновање – које је досад, баш зато што је идеал, ипак било само појам – добило материјализацију. Власт своју политичку робу продаје у виду замаскираног ништа, док се овде бира голо ништа, власт се према својим бирачима односи као да не мисле ништа, Максимовићеви бирачи заиста не мисле ништа. А кад прерачун гласова обави шта треба, Максимовић ће Вучићу на поклон, уз освојени проценат, однети и огледало. Вернији одраз се не може замислити: политике су им идентичне у свему битном.

 

Камо даље, рођаче

Ако неко преживи изборни „тресак и крваву трку“ – а увек неко преостане, макар да бележи и прича – извући ће наук. Закључак гласи да у приликама какве јесу нема места за измотавање. Остаје вам само политика. И то hard core. Вучење за рукав, разговори са глувима, дискусија са лудима. Компромитација без краја и активизам до кости.

Правите јавност. Потписујте петиције именом, презименом и матичним бројем, идите на протесте и трибине. Отворено захтевајте од партија да се понашају другачије. Oбразујете ФБ групу, кластер гласова, па преговарајте са њима, као потрошачка удружења што преговарају са произвођачима. Тражите странку којој није утрнуо нерв за маркетинг.

Учлањујте се у партије. Али не сами, него прво нађите пет рођака, са којима се разумете крвно, и пет колега, са којима сте повезани стручно, па кад тамо нешто кажете нека вам се глас чује десет пута јаче. Пре него што се упишете, тражите да вам дају статут и добро га проучите. Кад вас у размени мишљења изгурају кроз врата, будите спремни да се вратите кроз прозор.

Правите властите партије. Не морају се тако звати. За удружење грађана потребна су само три човека, а та категорија још увек је довољно растегљива да може имати чисто политички садржај. Пробајте, да видите како иде са таквим пилот партијцама, могу бити забавне, попут гаражних бендова. Ако вам крене, лако ћете пронаћи пут да се улијете у нешто веће. И начин да препознате програм који се бар у одређеном степену слаже са оним што мислите. То је као вожња бицикла. Кад се покрене, иде само од себе, следећи се моменти везују за претходне.

Ако вам је до слободнијих форми, потражите их тамо где су већ искушане, код нових друштвених покрета (еколошки, мировни, феминистички) или, на пример, међу настојањима да се леве партије реше проклетства званог демократски дефицит. Такве пробе су вршене широм света, о њима писало и код нас. Према томе, има се шта консултовати.

Треба само обратити пажњу на налепнице којима се раздвајају делатности. Не бркати бригу за опште добро са ругањем из доколице. Да нам ваљаније облике организовања опет не би измишљао неки дечко из „Млаеновца“.

Бели је црн, испоставило се, али не у добром смислу, као некад Карађорђе. Није искоришћена лепша могућност, него се изабрала грђа.

Из те противполитичке школе чули смо све што се има чути. Први пут од Патка Даче, са белог листића, други пут од Барта Симпсона, са белог коња. Трећи пут би било превише. Тема је ваљда апсолвирана.

 

 

 

[1] Можда није допрло до оног ко живи под каменом, зато ево још једном: све листе које остану испод цензуса заправо помажу СНС – у да, иако у први мах неће имати апсолутну већину, задржи власт у Београду. То је због начина на који се гласови прерачунавају у мандате (а сви гласови се морају прерачунати у мандате, ниједан се не може „вратити кући“). Највише гласова за партије које нису прешле цензус одлази оној листи која је појединачано постигла најбољи резултат. Највећа је вероватноћа да ће то бити СНС. У случају да Максимовићева листа ипак пређе цензус, тек онда следи мрцварење. О томе какав му је план може се видети у емисији продукције Балкан инфо датираној са 25. 2. 2018.

[2] За њега кажу да је био мозак операције, односно главно перо илити copywriter за целу представу.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *