• Чланци аутора

Када је пре десетак година, у сврху рекламирања тадашње власти, настала повика о разним мафијама – царинској, друмској и тако даље – није се претпостављало да ће се и аналитичарска делатност једном показати у истом светлу. Али како нам је друштво одмакло путем регресије, појава није необична. Атмосфера је из године у годину загушљивија и утолико се мање можемо одупрети горким поређењима као што је оно између друштвено – политичког коментарисања и организованог криминала.

Мафија подразумева посебан тип криминалитета. Њега одређује неколико ставки: злочином се зарађује за живот, криминална активност је организована, постоје чврсте везе са државом. Е сад, ако се од „аналитичења“ баш не живи, свакако се добијају лепи „хонорари“. Тачно је и то да се оно обавља координисано: једни експерти говоре за полуобразовану публику, други за ону која воли мудријашење, трећи су проевропски оријентисани, четврти заступају Русију. Па се по потреби врши комбиновање. А пошто је власт данас таква да на речима спроводи било коју политику, само ако јој то помаже у одржању, повезаност између „аналитичарског бизниса“ и државе je сасвим природна. Коментатори несметано продају своју покварену робу – искривљене, недомишљене идеје – док за узврат бају и чарају у корист државног врха. Сваки владин потез се приказује као исправан употребом аргумената који њеном шефу и министрима дају по девет живота и могућност да се стално дочекују на ноге.

Коначно, сам криминал се иделанотипски одређује као кршење универзалних вредности. Кадa се ствари сагледају у том кључу, видеће се да је аналитичарски утицај на масу огроман, али и поражавајући. Реч је о томе да тумачи друштвених збивања креирају слику стварности која се од стварности увелико разилази. Толико да разум и истина, као фундаменталне људске вредности, бивају доведени у питање.

Целој причи нарочиту боју даје улога друштвене науке. Њој се замера како нема практичну димензију. Међутим, чињеница да помаже у владавини над силним светом, над масом умова, показује супротно. Управо на таквој употреби друштвењачког знања заснива се бављење анализом. Примењивост научних резултата о којој се овде ради, обично је у служби парцијалних, себичних интереса. Али то коментаторима не смета  јер за другим сврхама ни не иду.

Наиме, једна од основних функција социологије је изградња друштвено – интегративне мисли. Потреба за њом долази отуда што се повезаност друштва у целину остварује, поред осталог, и путем идеја. Усвајање истих оријентација људима омогућава да се споразумеју. Али и да свој заједнички живот уреде према неком плану. Непосредан садржај ове мисли су ставови о природи човека, социјалних веза и историје. Затим је ту објашњење унутрашњих односа (оних између класа, етничких група, професија и сл.) као и односа које дата заједница има са другим колективитетима, сличним или различитим, пријатељским или непријатељским. На крају долази интерпретација прошлости, садашњости и будућности конкретног друштва[1].

Велика разлика између аналитичара и стручњака за друштвено интегративну – мисао (црквеног ауторитета, партијског идеолога) је у томе што се за овог другог тачно зна шта ради. Он суштински не крије да се бави пословима оправдања и организовања. Док аналитичар, таква се представа жели створити, ништа не нормира, не говори шта и како треба, већ само тобоже објективно, независно од личног и групног интереса, сагледава и коментарише стање. Али оно што он заправо чини јесте да у специфичној, духовној области испреда везивно ткиво за један друштвени систем. Који се у реалном животу испоставља као кавез са гвозденим шипкама. Висина плате и услови рада, олигархијски монопол на одлучивање, лош образовни систем – све то не ваља. Али се не мења. Јер га нико у јавности озбиљно не критикује нити помиње боља решења.

Могућност да се наизглед непристрасном анализом све легитимизује, па и лаж и насиље, условљена је карактером друштва као особеног реалитета. И његовим добрим познавањем. Аналитичар није тек човек са улице, него је веома упућен у предмет. Ако прави лупинге и друге акробације, то је зато што је овладао вештином летења.

На примеру три теорије о радној организацији и факторима подизања продуктивности (тејлоризам, „људски односи“, структуралана доктрина), може се видети колико је знање о друштву слојевито. Мада пуно важење имају тек као делови исте целине, све су ове теорије и понаособ истините. Која ће од њих бити актуелизована, то зависи од интереса различитих актера укључених у испитивану ситуацију. Такође и од историјског тренутка у коме ће једно мишљење имати више или мање шансе да буде усвојено. А важно је и опредељење у смислу тога да ли ће се већи значај придати човеку као ствараоцу друштва или друштву као нечему што је у односу појединца дато, спољашње и готово. У природним наукама је другачије. Природа нити је људско дело нити води бригу о томе како је људи процењују. Стога је њено истраживање мање компликовано[2].

Упрошћавањем и свођењем на једну раван прелако се долази се до тражених објашњења. Неки политичари се тако ослобађају од одговорности. Други се њоме оптерећују, већ према томе ко је наручилац анализе а ко је виђен да трпи њене последице. Међутим, размрсити конце којима су сплетене друштвене појаве не значи бавити се голом редукцијом. Уместо тога потребно је дати што је могуће јаснији али развијен и заокружен приказ утврђених веза. Одавно се зна да је истина у целини. Ако желимо бити поштени, тога ћемо се држати и у случају дневнополитичког коментарисања.

Аналитичар способност прибављања или одрицања легитимитета, видели смо, темељи пре свега на садржајима науке – историје, социологије, политикологије – али му је од велике помоћи и када поседује једну врсту револверашког менталитета. Такав човек онда зна да се пером и говором могу „чуда чинити“ а истовремено не преза од прилике да своју реч изнајми.

Ради илустрације вреди се присетити неколико портрета које је дао новинар и публициста Славољуб Ђукић, a међу којима је можда најинтересантнији онај Милорада Вучелића. Цењени интелектуалац, способан и нападно предузимљив, он се кретао се од сарадње са дисидентима из Француске 7 до пријатељства са богаташком елитом сумњиве прошлости. На почетку каријере био је радикални критичар тоталитарених идеологија, слободарска узданица и писац смелих текстова, да би у време његовог директоравања била извршена највећа послератна чистка на РТС-у и да би га српски ПЕН клуб искључио из чланства са образложењем да је прекршио међународну повељу. Непоуздан, са свима добар и никоме веран, крај деведесетих дочекао је са капиталом који га је сврставао у ратне богаташе[3].

Ово је биографија достојна филма, а и мемоари би сигурно открили читаве склопове разлога за успостављање и развргавање политичких пријатељстава. Не треба занемарити ни то да постоје различити нивои моралности. О појавама са једног није упутно судити према аршинима са другог. Хоће се рећи да заузимање пословног става и спремност да се тргује властитим интегритетом нису увек највећи проблем. У одређеним условима и цинизам је за поштовање.

Лично и друштвено гледано кобније је ако се у извитопереној употреби својих потенцијала нађе задовољство и ако се она усвоји као прихватљив оквир идентитета. Тада стручњак и интелектуалац нестаје, а на сцени се појавље сурови егзекутор – углађени и хладнокрвни смицатељ слободне мисли. Јавност га се не може лако решити, будући да су му „задаци“ које обавља постали друга природа и смисао трајања.

Иако одметнички манири плаћеног филозофа могу на моменте изгледати романтично, крајњи биланс је у ствари суморан. Ликови за које се каже да у сваком телевизијском студију имају по један сако и који око гледалаца јашу у бескрајном, сивом каруселу тешко да су вредни дивљења. Уместо указивања на рационалне друштвене могућности и утопијске изворе енергије, они над народом спроводе „суви зулум“, сваког му дана још по мало спутавајући душу.

То је слично као и са правом мафијом. Тони Сопрано је само у уметничкој фикцији делом позитиван лик. Мимо тога је ништа друго него пошаст од које боли глава. Често и у физичком смислу.

Литература:

[1] Милош Марјановић, Слободанка Марков, Основи социологије, Природно – математички факултет Нови Сад, Нови Сад, 1995. стр. 70 – 72.

[2] Руди Супек, Занат социолога, Школска књига, Загреб, 1983. стр. 32 – 64.

[3] Славољуб Ђукић, Између славе и анатеме – политичка биографија Слободана Милошевића, Филип Вишњић, Београд, 1994. стр. 249 – 250., Славољуб Ђукић, Крај српске бајке, К.В.С. , Београд, 1995. стр. 70 – 72.  Ништа мање узбудљиво није ни Ђукићево казивање о томе како је Драган Хаџи Антић од симпатичног Струје, Струкија, постао најмоћнији уредник у Србији. Као ни оно по коме је Слободан Милошевић свом првом директору телевизије, Душану Митевићу, поклонио колт од белог челика са шест метака. Обе ове приче могу се пронаћи у наведеним књигама.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *