Уредник Administrator

Потрага за изгубљеном левицом може деловати као узалудан посао. Ипак, зрачак нада се коначно појавио у САД – тамо где смо га најмање очекивали, али, истовремено, у јединој држави у којој нада има потенцијал да прерасте у нешто више од дрмања кавеза. Моралес, Чавез и Ципрас јесу будили много заводљивију наду, али САД су и даље глобални хегемон, земља која има кључну улогу у (ре)дефенисању правила игре.

Показало се да је у САД претходна, Обамина нада била шарена лажа, празна прича умотана у телевизичност, добар имиџ и серију маркетиншких трикова. Наду у коју вреди веровати понудио је Доналд Трамп. Чак и ако поклекне или буде срушен, његов допринос је историјски. Ударивши на замајац глобализације – „слободну трговину“, армирану малим царинама и таксама и лаком покретљивошћу производње – показао нам је да је могуће мењати челични поредак и да нису у праву они који верују да неолиберализам не може да добије алтернативу.

Данас алтернативе нема. Не зна се који сегмент левице је у горем стању – либерални или радикални. И једни и други су издали радничку класу и сиромашне – и постали капиталоколонаши, да парафразирам антифашистичку етикету, која је у Србији недавно добила и нову, све популарнију либералну, поносно евро-фундаменталистичку инкарнацију русоколонаши.

Револуција је за многе постала излизана, ружњикава реч, много више маркетиншка него политичка. Живимо у једном поносно конформистичком, све нарцисоиднијем времену у коме, сем будала и сањара, мало ко промишља окретање света наглавачке. Додуше, радикални латиноамерички левичари, стасали у друштвима која су најдуже осећала батину и хипокризију америчке моћи, револуционарну инспирацију налазе у Осами. Бин Ладенове слике одавно красе протесте од Мексико Ситија до Буенос Аиреса. Логика је, ако револуција није на видику – црвена икона постаје онај ко је највећем непријатељу нанео најружнији бол.

У Европи, коју страх од Арапа уједињује више од свега другог, српски салонски револуционари су напредовали од слика Саве Ковачевића и Бошка Бухе до антииколонијализма Аљбина Куртија, обогаћеног србоскептичним мислима Димитрија Туцовића, и сексипила курдских боркиња, црвенкастих, па ваљда зато добрих националисткиња са калашњиковом у руци и независним Курдистаном у срцу. Никога не треба да чуди да су Доналд Трамп и Најџел Фараж данас, ако измемо Исламску државу и ал Каиду, нешто најближе револуционарима што постоји.

На либералном крилу су поносно елитистички, антираднички паралевичари, неуморни полицајци мисли и речи. То су антифашисти који су више преокупирани продукцијом „фашиста“ него откривањем фашизма. Обузети мукама хендикепираних и очарани родним, сексуалним и расним мањиницама, склони су да, када им се не допада, демократски изражену вољу депривилегованих маса дисквалификују као (увод у) фашизам, глас антиисторијске корпе бедника, која одбија да нестане из њиховог врлог новог света. Реч радник код наших твитер либерала пречесто носи конотације у распону од неистуширане стоке која смрди у аутобусу до слике хомофобичног кољача и силоватеља на чекању. Такав либерализам звучи непријатно фашистички.

Промена оволико тужне, глобалне политичке реалности није могла да крене из Грчке, Венецуеле или Боливије – већ само из дворишта најмоћнијих, земаља као што су САД и Велика Британија. И то тек пошто се број губитника у глобализацијским процесима приближио критичној маси.

Коначно се, у форми популизма, појавио противотров антиполитици отуђених елита. Као и у животу, када нас издају прави пријатељи, случајни савезници постају злата вредни. Трамп и Фараж су, вероватно сасвим несвесно, отворили пут стварању услова како би пролетери коначно могли да у својим земљама остваре одрживе успехе – до којих, нажалост, данас могу доћи само разједињени.

Најтеже је спаљивати слатке, племените илузије. Препознати проблем у лепом и заводљивом много је теже него када се он сакрије у транспарентном злу. При томе, овде се одавно не прашта ни суочавање са непријатним реалностима. Опасно је не само мислити већ и знати – ако то знање не може да се уклопи у идеолошке амове наших црвенкастих „бул-теријера“. Ипак, ризиковаћу буку и бес константиновићеваца и марксоваца.

Дакле, зашто би слоган левице требао да постане „Пролетери свих земаља, разједините се“? Зашто су стари левичарски снови о јединству презрених постали неспојиви са променама? Зашто се у догледној будућности, да би се ствари мењале, мора ићи у много националних колона? И, коначно, зашто нам је био потребан Трамп? Зашто – пре бергзита и неочекиване победе бахатог ријалити милијардера – није било ни ове мале, и даље јако крхке наде?

Чак и када радници у различитим деловима света користе исте или сличне речи – сиромаштво, транзиција, приватизација, реформе… – оне за њих немају иста значења и конотације. Визуре су несамерљиве а интереси непомирљиви, сам ако их сведемо на општа места, која, по правилу, имају малу политичку снагу.

Рај за једне, углавном на Далеком Истоку, јесте пакао за друге, углавном на Западу и његовим балканским и другим предграђима. Раст стандарда првих је неодвојив од пада стандарда других. Иако добици првих нису пропорционални губицима других, оптимизам којим зрачи све већи број Индонежана и Камбоџанаца повезан је пупчаном врпцом са сивилом и анксиозношћу која је изнедрила Трампа и брегзит. Разлика између губитака овде и добитака тамо јесто оно што ствара милијадере, у Првом и, све више, Трећем свету.

Ова глобална веза није ни случајна ни природна, нити је створила нека „невидљива рука“. Она је, можда ненамерни, производ вешто осмишљене и пажљиво дизајниране економске архитектуре света после Другог светског рата, која је временом уткана у скоро сва национална законодавства. Склон сам да верујем да његови творци – који су у главама имали интересе САД и капитализма, кога су углавном доживљавали као развојну и модернизацијску панацеу – нису очекивали да ће систем постати толико деструктиван по обичне грађане САД и других западних земаља и толико компатибилан са „азијским вредностима“ и саморазумевањем људи на Далеком истоку.

Искуства становника делте Меконга, недалеко од („комунистичког“) Хо Ши Мина, са капитализмом и глобализацијом имају мало тога заједничког са искуствима становника Раковице или новобеоградских блокова. За прве су тржишне реформе, уз све проблеме које су донеле, углавном нешто јако добро, док је за друге транзиција првенствено синоним за губитак и серију понижења. Иста она сила која Вијетнамце уздиже, и у смислу личног стандарда и места на мапи света, спушта грађане Србије, који и даље живе много боље од Вијетнамаца. При томе, иако је њима објективно лошије, субјективно им је боље него нама.

Чињеница да једнима доноси све више доброг а другима све више лошег, да су последице све опипљивије и животније, чини да се глобализовани систем не може ни уздрмати а камли рушити са подељеног друштвеног и класног дна већ само са врха – тачније највишег од свих политичких врхова. Трампова политика даје наду да ће се одлучивање вратити на ниво држава-нација – што је предуслов да у земљама као што је Србија радничка класа, прекарни слојеви, подкласа, незапослени и сиромашни артикулишу заједничке интересе и поново постану моћна политичка снага.

Нажалост, ту их, не само у Србији, чекају два моћна непријатеља.

Први је стари, мада са новим лицем – капитал и његове бројне трансмисије и апологете, укључујући саможиве либековце и сличне слуге богатих, били они добро плаћени или волонтери. Ипак, брак из рачуна кинеских комуниста и америчких неолиберала, чији је природу оголио Доналд Трамп, цементирао је дубоке корене и полуге савремене глобализације. Она је створила свет у коме глобално профитирају само најбогатији и њихови мињони. Губитници су концентрисани око обала Атлантика, а добитници на обалама Индијског окена и у Источној Азији.

Други, много новији непријатељ оживљавања и јачања праве левице је унутрашњи – „космополитска“ инетелектуална елита, у коју спадају многи, и либерални и радикални, зомби левичари. Њихов нападни антинационализам – чак и када се, у свету држава-нација, деси да није национализам за друге – у стварности је не само антинародна већ и антирадничка идеологија, а понекад и нешто горе од тога.

Када Алексеј Кишјухас медитира о „друштву које се дави под тежином своје историје“ и етнонационализму „који патолошки гуши ово друштво и државу дуже од три деценије“, бојим се да, био он тога свестан или не, наводи једног бошњачког шовинисту да закључи отприлике – „Када то раде себи, шта ли ће тек нама?“. Тешко је не пропознати колико овакве речи у нашем србофобичном окружењу утиру пут једном, ваљда здравом, непатолошком гушењу и дављењу – и легитимишу „још једном“, које чучи иза сваког балканског „никад више“ и о коме не маштају само преживели и њихови потомци. Запита се човек читајући Кишјухаса и сличне србоскептичне мислиоце да ли да губимо време и чекамо да неко други изврши геноцид над нама или да одмах кренемо на аутогеноцид.

Кишјухасово псеудонаучно гуслање у Данасу, привидно бенигна апологија западног натчовека, цементира слику о нашој инфериорности и армира је тврдњама као што су „танки смо са знањем“ и оковани „дубоким друштвом“, упакованим у танку обланду борбе за „Модерну“. При томе, за Кишјухаса, слику и прилику овдашњег либерала, мишљење различито од његовог је „антизападни, рускоколонашки и антимодерни наратив који паразитира на нашој социоисторијској заосталости“ и „патриотско ванумље“, које производи наш „предмодерни менталитет“ – што је, као и „дубоко друштво“, мање транспарентан, константиновићевски подмукао начин да се изрази старо (ауто)расистичко схватање о нашој непоправљивој заосталости.

У амбициозном тексту, писаном као мали меморандум поносно случајносрбијанског аутколонијализма, Кишјухас закључује да, „шта год фалило Европској унији, у нашем малом, локалном и ускогрудом социополитичком контексту, та нага екстерна сила јесте и једна космичка историјска шанса за (по)кретање овог друштва у правцу модерности“. Овако наивна и огољена, необуздана порнографија колонијализма ума, савршено илуструје логику заводљивог безнађа које се шири Србијом. Постоји ли нешто ретроградније и поразније од мисли која буди носталгију за окупацијом?

Антинационалисти своју страст према малима и мањима редовно користе као изговор за презир, често (ауто)расистички обојен, према бројнијима, проказаној већини „затуцаних“, „предмодерних“, „неистушираних“, „крезубих“ „неписмених“… Реално постојећа левица понекад мора да се угризе за језик да не би звучала (ауто)шовинистички. Она је, згађена, окренула леђа народу и нацији – уоквиреној као резервоар зла, канцерогена мешавина наказе и фикције – и више не може лако да се укључи у, поново све важнију, националну политичку утакмицу. Није лако борити се за оно што вам се гади.

Широм Европе и у САД расте број отуђених, „случајних“ грађана. Ови елитисти воле да верују да никоме ништа не дугују и да се све политичке котве и репери налазе у њима самима. Привидно самоискорењени и ослобођени сваког облика припадања, они су на различите начине успели да се изолују од негативних последица глобализације и имају разлога да верују ће наставити да бујају у глобалној прерасподели богатства коју угрожавају потези Доналда Трампа.

Што се тиче старог, глобалног непријатеља враћања интереса депривилегованих маса и њихових заступника у политику, оно што је, чини ми се, постало кључно није толико лака покретљивост робе и капитала – колико производње. Са нешто изузетака, важи да што су радници у Европи заштићенији и боље плаћени мања је шанса да ће нешто радити. Ко, из угла индустријалаца ослобођених свих стега, тражи превише права и бенефиција, неће добити ништа. Тако су и у Србији радници остали без оружија за борбу – они више не могу да прете ни штрајком, ускраћивањем рада, ни насиљем, јер могуће мете су, по правилу, или далеко (власници) или лако покретне, увек спремне за селидбу (средства за производњу).

Када данас трагамо за злом, прво треба погледати око речи као што су права, слобода, отворено, толеранција или транспарентно. „Отворене границе“ и „слободна трговина“, заједно са могућношћу лаког и брзо премештање производње, јесу зла која су овде не толико везала руке радничкој класи колико су је расточила и дезавусиала, сместила на ружно животно дно, где некада капне малкице помоћи или плодова прекарног рада.

Приватизација је у Србији била толико ужасна и ружна у великој мери зато што се одвијала под капом неолибералне глобализације, пуне слободе за полуге капитала и лажне слободе за жртве његових лудорија. Глобализација је главна фабрика тајкуна, а приватизација је углавном била помоћни мотор, који је помагао да се похлепни и неморални много брже и више опаре.

У Србији, много тога одавно није могуће производити не зато што смо лењи или глупи или што имамо лоше вође – већ зато што је, колико год ми, с разлогом, веровали да је јефтин, наш рад глобално прескуп у свету „отворених граница“ и „слободне трговине.“ Оно што овде зовемо експлотација је сан многих, не само у великом делу Подсахарске Африке, већ и у Пакистану и Индонезији. Експлоатација радника постаје политички смислен појам само у окружењу у коме огроман број људи не мора да размишља да ли ће сутра, буквално, имати шта да стави уста.

Када се каже „цео свет“ овде се, по правилу, мисли на Запад и превише људи није свесно колико се у многим деловима света лоше живи, за колико мало се тамо ради јако много и колико људи себе сматра срећним што уопште налази посао. Када је млади Британац, шокиран, упитао Индонежина, који му је описао колико дуго и у каквим условиима ради за невероватно мало у „фабрици“ за прераду рибе – „Па зашто уопште радите?“, овај му је одговорио да другог посла нема и да, када данас не би чистио ракове, његова деца сутра буквално не би имала шта да једу. Шок апсолутне беде је оно на шта ништа у Европи не може да нас припреми. Једина ствар која је у неким далеким земљама још шокантнија јесте свеприсутност такве беде, њена обичност и неизузетност.

Један утицајни неоколонијални медиј је недавно текст о положају српских радница објавио под насловом „У предворју Бангладеша“. У еквиваленту Дедиња у Даки, гледао сам пре две године како се улица поправља тако што, мало са стране, гладне или презадужене жене и њихова деца туцају камен седећи у прашини. Али, уважени колега није морао да иде у главни град Бангладеша. Довољно је било пар кликова и открио би да је разлику у минималној цени рада више од четири пута – проверавао сам пар дан пошто је постао доступан текст, који је ланисрао тренд бангледешизације Србије на друштвеним медијима. Истини за вољу, разлика се стално смањује. Бангладеш, уз Вијетнам, већ годинама спада у ред мале групе земаља са убедљиво највећим растом зарада. Али, и даље, наша лоша здравствена заштита би била одлична здравствена заштита у Бангладешу.

Сиромаштво из кога становници Источне и Југоисточне Азије излазе истовремено гура наше раднике у сиромаштво и уништава наше фабрике много више од свих лоших приватизација. Наиме, профит у времену лаке покретљивости производње није везан само за експлоатацију рада по себи већ, све чешће, за сељње производње у сиромашније делове света. Произведена роба се затим, пођеднако лако, враћа назад, захваљујући притисцима који царине и друге намете углавном одржавају на ниском нивоу.

Истовремено, несклад не само између цена рада већ и значења минималне зараде коју добијају радници у различитим деловима света ја такав да они не могу имати заједничке интересе, сем оних који су тривијални. У условима када опорезивање богатих не представља реалну опцију – они су се ем извештили у (легалном) куповању политичара и странака ем им је лако да (легално) побегну са својим парама и ресурсима, и преселе се у неку од земаља које их данас чекају раширених руку – пут деглобализације којим је кренуо Трамп представља вероватно једини начин да се отклоне бројне последице систематске деструкција радништва и друштвености у Србији колико и Британији.

Против брегзита су гласали они који, на пример, не да не плаћају цену чињенице да је јако лоша плата у Британији одлична плата у Пољској – већ од ње сами често имају корист, чак и када ангажују пољске молере или водинсталатере, који су са „тржишта рада“ скоро сасвим истерали британске колеге, данас, с разлогом, гневне и све непријатније домаћине.

Брегзит је толико клеветан јер представља ретку победу против интереса капитала. Она је толико значајна да је питање да ли ће одолети ударима реакционара. При томе, дубина и разуђеност корена неолиберализма је таква да ће и у Британији највећу цену овог покушаја да се нешто промени платити они који вапе за баш таквим променама.

Ипак, охрабрује чињеница да су, борећи се заједно, сиромашни и, колико год то деловало невероватно, део политичке класе победили снажну, сасвим принципијелну коалицију великих корпорација и искорењених урбаних „космополита“, у суштини случајних Британаца. Као и у Србији, ова одредница не описује само анационално и антинационално саморазумевање – она је истовремено класна.

Последице великих разлика између околности у којима живе губитници глобализације у Првом и добитници у Трећем свету одавно нису приметне само када је реч о производњи. Све се више селе правне и финансијске усуге. Са убрзаном електрификацијом великих делова Јужне Азије и Подсахарске Африке, у којој није мало градова где мање од 10 % становништва има струју, као и све бржим и доступнијим интернет везама, број безбедних радних места у Европи и САД постајаће све мањи.

Резвоар расположивих „људских ресурса“ је огроман. У Трећем свету (земљама у развоју) и Четвртом свету (сиромашним земљама у којима нема помена вредног људског развоја), много је хронично гладних, који живе у апсолутној беди и људској деградацији тешко појмљивој чак и сиромашнима у Србији, земљи која се налази негде при развојном дну (богатог) Првог света.

Примера ради, у Индији 170 милиона људи, око 12 % становништва, живи у „есктремном сиромаштву“. Према истом критеријуму у Србији је 2015. године, по подацима Светске банке, у таквим условима живео статистички занемарљиво мали број људи, дакле мање од 0,1 % односно седам хиљада људи.

У великим деловима Индије и Пакистана редовно и стабилно снабдевање електричном енергијом представља сан који неће ускоро постати јава. Ту се „крије“ стотине милиона људи за које је плата пет пута мања од овде пониживајуће синоним за достојанство. На супротној обали Индијског окена, етиопски радници појам годишњег одмора углавном ни не познају. Срећни су ако током године добију седам слободних дана – што је мање него већина у Србији у „светом јануару“.

Емаптија и подршка да, али у оваквом свету никаква заједничка борба није могућа. Илузија да јесте значи предају, наставак издаје радничке класе. Зато је важно да у САД неко јако моћан настави Трамповим деглобализацијским стопама – треба се надати без ружног личног пртљага неконвенционалног председника.

Политика која стварно брине о депривилегованим масама, данас мора бити не само национална и популистичка већ и националистичка. Уосталом, такве су биле и политике захваљујући којима су латиноамерички левичари претходних деценија успевали да сачувају пламен кључних левих идеја и уђу у коридоре моћи, из којих се једино може утицати на судбине понижених и презрених.

Да не буде забуне. Не говорим о економском национализму већ о национализму – снажном осећању припадања и солидарности који он буди. Наравно, национализам је имао и може имати бројне негативне последице, али бојим се да је главни аргумент против национализма на јако климавим ногама.

У позадини недавног раста фашизма и, много више, „фашизма“ није вишак већ вишедеценијски озбиљан мањак национализам у свету у коме је држава нација једина норма која нема алтернативу. Не само наше шансе да живимо боље, излечимо неку (излечиву) белест и путујемо, већ и могућност да уопште живимо један живот достојан живљења, детерминисане су пасошем – државом нашег рођења. Само је класни положај родитеља битнија одредница.

Али, свако припадање, које није елитно или мањинско, данас је сумњиво, повод за немилосрдне дсиквалификације и јавни линч. На левици је метастазирала тачеровска отуђеност од друштва и заједнице, која је постала опасна скоро колико и отуђење рада. Тако, нису само британски Лабуристи, који коначно покушавају да поново постану левичарска партија, симбол и права слика тријумфа тачеризма већ су данас то и лилипутанске, комби организације као што је овде Маркс21, скуп фолклорних марксиста, који су против народа, згрожени радницима од крви и меса и идеолошки уканаљени ЛГБТ политикама идентитета и самољубљем. Њихов паролашки антикапитализам је заводљива маска која скрива првобитну акумулацију друштвеног капитала и јагму којом је обележена, сасвим капиталистичку похлепу и саможивост која се заклања иза презира према материјалном. 

Не чуди да таквој, цоол левици – која, отуђена и хронично згађена, годоовски чека или праве околности за револуцију (радикални) или прави крај идеологије и историје (либерални) – сви иоле смислени предлози и решења звуче, ако не баш фашистички, онда ретроградно, превазиђено, заостало, глупо или смешно.

Верујем да се подсмевају слогану „купујмо локално“, али то је један од предуслова да људи у земљи као што је Србија живе боље. Док је бољитак Кинеза, Лаошана и Бангладешана везан за то да Руси, Американци, Бугари и ми не купујемо локално, наш, вероватно највиши, друштвени и раднички интерес јесте да купујемо локално и да га купујемо код локалних трговаца – под условом да они затим инвестирају локално. То би значило да им буде забрањено да зараду износе из земље, као што је био случај у Јужној Кореји током година узлета.

Знам, ово вам данас највероватније звучи као научна фантастика. Највећа од свих препрека променама везана је за начин како нас глобализована идеолошка матрица регрутује да радимо против себе, како производи наш добровљни пристанак. Репресија је секундарна и ретко се примењује. Мада, протести „жутих прслука“ у Паризу – без политичког вођства, организовани мимо зомбиране левице – одлично илуструју колико је остала значајна.

Када овако раздруштвљени и отуђени, оковани аспирацијама и хипнотисани вешто индукованим жељама, данас радимо против себе – ми од тога имамо реалну, опипљиву корист. Ово лукавство идеологије се лепо види и у стварности, на кинеским пијацама и бувљацима, и у виртуелној реланости, сваки пут када нешто наручимо на АлиЕкспресу, обично срећни и поносни што смо нашли нешто „невероватно јефтино“, све са слатким осећајем да смо преварили систем. За велики број људи субјективизујуће и самопотврђујуће „трошим дакле постојим“ одавно је постало трошим дакле робујем. Варајући систем многи од нас у ствари варају себе.

Реалност је сложена, збуњујућа и контрадикторна, чак и тамо где нам све делује јасно. Ипак, слика о њој, више од сваке „објективне“ чињенице, зависи од перспективе, места са кога посматрамо оволико асиметричну глобализацију. За више среће Кинеза има је недовољно, за мање несреће Срба има је превише.

Оно што је, по могућност да наша стварност буде промењена, најгоре од свега јесте то што слика о њеним глобалним и локалним одредницама звучи политички некоректно. А када постане ризично описивати реалност, нестају шансе да она буде промењена организованим политичким деловањем. Они који би требали да га воде претворили су се у згађене паралевичаре, забарикадиране у мање или више удобним, елитистичким и „космополитским“ мехурима. Из њих се много тога не види, а оно што се ипак види овим отуђеним антинационалистима углавном делује јако ружно.

Биће да је једна од ствари које се не виде то да слављени „свет без граница“ у стварности функционише само као свет без граница за оплодњу капитала – у коме су милиони осуђени да постану или кметови или вишак, људски отпад неолибералне глобализације.

Деглобализација коју је окинуо Трамп предуслов је промена, које су затим могуће само унутар држава-нација. За то су и овде преко потребне, данас недостајуће, националне политичке снаге које верују у традиционално леве идеје уважавања рада, солидарности и друштвене правде. Дакле снаге којима је на првом месту обесправљена и понижена већина, а тек онда мањине – миљенице неолиберала, који су (неекономско) оснаживање одабраних мањиница наметнули као мерило успешности (економског) система.

Могућност да се овакве снаге појаве у Србији делује много мање вероватно од шансе да у САД победи Доналд Трамп, моћник који је 2018. године ставио први клип у точкове глобализације. Нажалост, овдашњи антинационализам је пречесто антиљудска идеологија. Она „деконтаминиранима“ и „неконтаминиранима“ говори да су радници сами заслужили да пате – јер су вероватно или националисти или мизогини или хомофобични или сенвичари… а неки можда и све то заједно. Антинационализам се овде храни несрећом и патњом презрених, „неписмених“ и „некултурних“, и успут производи различите метастазе самомржње, у које стално проклизава. У универзуму Случајних Срба, балканска клетва „да комшији цркне крава“ лако мутира у – да нама цркну све краве.

Ипак, треба се надати. Ко је пре пет година могао да претпостави да ће Доналд Трамп постати председник и, као најмоћнији човек на свету, уздрмати наказни систем који га је створио? Ко је могао да претпостави да ће 2019. године лидери најбогатијих западних земаља бежати од „Давос мушкараца“, напирлитане интелектуалне и пословне багре која се сваког јануара окупља у алпској идили како би честитала сама себи? Ко је могао да претпостави да бедеме ЕУ неће рушити мигранти, терористи и друге незападне але и бауци већ демократски изражена воља оклеветаних маса?

Не знам ко ће овде оживети праву левицу, али знам да је Србија данас много више свет него током претходне три деценије. Зато Јово Бакић, Матија Меденица, Борко Стефановић, Алексеј Кишјухас, Дубравка Стојановић и Добрица Веселиновић неће остати судбина наше левице. Они су само тужна слика и прилика једног нестајућег света, зомбији постисторијске прошлости.

Извор: неписмени ђавољи адвокат 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *