Први део чланка прочитајте овде.

Други део чланка прочитајте овде.

У Србији већ деценијама бесни културни рат. Иако се бојишта углавном не виде у јавности, верујем да је важнији од свих других унутрашњих сукобљављавања. Лако је превидети значај овог сукоба, помоћу кога бивају промовисане и успостављене вредности и праксе, које временом постају доминантне, обележје, ако не и синоним, прихватљивости и редефинисане нормалности. Динамика и исходи културног рата имају и животно важне последице. Они одређују о чијим потребама и невољама ће се бринути систем, а ко ће постати „сам крив“ за своје патње и понижења. Ко ће добијати подршку да крене „горе“ а ко ће бити закован за „дно“. Чији гласови ће одјекивати у јавности – данас геј и других мањина миљеница глобално хегемоне, (нео)либералне констелације, а чији ће бити заглушени – сиромашне већине, „хомофобичних“ радника и поткласа, које није могуће „оснаживати“ а да не буду уздрмани темељи поретка и привилегије сервилних елита.

Однос снага укључених у културни рат одређује и како ће бити вредновани различити ставови и симболи; шта се може рећи у јавности а шта не; ко може да говори а ко ће бити ућуткан; да ли ће геј бити по себи ОК, а (поносно српски) физички радник уоквирен као полудивљак, не толико крволочна колико геноцидна стока, која је сама заслужила све лоше што јој се дешава. Културни ратови се превнствено воде у институцијама којима гравитирају елите, од редакција утицајних медија до, из угла јавности, опскурних научних института као што је ИФДТ. Важну улогу имају отуђени и приватизовани, антидемократски и антинародни центри моћи, мешетари који су себе везали за „грађанско друштво“.

КУЛТУРНИ РАТ
За разлику од САД, где су леви либерали добили културни рат, али су углавном губили политичке ратове за контролу над естаблиштментом и кључним полугама извршне и судске власти, темеља такозване „дубоке државе“, њихови (случајно)српски имитатори одавно побеђују у оба. Данас је и сваки отпор који обећава условљен метастазираним аутоколонијалним стањем. Не може се деловати ван параметара које оно намеће. На пример, свако ко покуша да игнорише чак и помоћне, хомоколонијалне императиве и слободно изнесе „недозвољени“ став, а камоли да делује у складу с њим и тако искорачи из матрице – завршиће у провалији. Надам се да у Србији има кетмана, јер се сви други облици делотворног отпора могу или купити или лако медијски затрти.

Једина алтернатива претварању Србије у мајушни и понижени НАТО резерват данас не може да пође од отвореног супротстављања Бриселу, који би овде тако нешто с лакоћом растурио, већ мора бити „двострука игра“ – како је Фукујама, кум свих новијих антисрпских политика на Западу, назвао политику Александра Вучића. Бранећи ИФДТ, Фукујама критикује Вучића да „жели да представи западној јавности, Бриселу и Берлину и другим престоницама да је и даље на путу ка чланству у ЕУ, али и продубљује сарадњу са Русијом и са Кином“. Нажалост, то је једини начин да буде избегнуто слепо покоравање антисрпском Западу. Свако ко верује да постоји неки други, и гаји илузије о значају Русије, треба прво да погледа Црну Гору и (Северну) Македонију.

Неоколонијална констелација је таква да у Србији, земљи у канџама НАТО-а, важи – ко тражи превише, изгубиће још више.
Неславни политички крах Војислава Коштунице много више је последица чињенице да није имао подршку неоколонијалних центара моћи него немалих слабости његове странке. Вучић је има(о) и зато његова владавина није само стабилна и дуготрајна већ, чини се, представља једини замислив начин да избегнемо, или бар колико-толико променимо, будућност обележену понижењима, коју нам је наменио Запад. Бројна су, свеприсутна и свакодневна, често прилично тривијална подсећања на домете и дубину неоколонијалне државе у Србији. Тако и „последња инстанца“, највиши суд у земљи који је деценијама систематски унижаван од стране САД, објављује све своје одлуке на интернету уз напомену: „За садржај овог сајта одговоран је Врховни касациони суд и он не мора нужно одржавати ставове USAID-а или Владе Сједињених Америчких Држава“. 

Културни ратови бесне и у другим поларизованим друштвима, дубоко подељеним по кључним друштвеним питањима. Али за разлику од САД, где спољни актери имају занемарљиво малу улогу, у Србији је она кључна. Антидемократска и антиполитичка машина „европеизације“, која има бројне аспекте, од законодавних до образовних, омогућила је победу малобројних аутоколонијалних снага – успостављање тираније мањина и елита, које поричу вољу и субјективитет на најразличитије начине дискредитоване већине – крезубих, сендвичара, клерофашиста, нациста, хомофоба…

Нажалост, елите које нису случајно српске не меље само моћна и обилато финасирана аутоколонијална машина већ их изнутра разједа фатални спој јаке склоности ка идеолошком чистунству, аутистичног игнорисања помодних парадигми и комплекса инфериорности, оличеног и у бизарном пориву да их воле и они који о њима не само да мисле све најгоре већ активно раде да их сасвим дисквалификује и униште. Не бих се изненадио да несрећно Удружење новинара Србије, после признања Југославу Ћосићу и Дражи Петровићу, неку од својих награда додели Ивану Ивановићу и Магди Јањић.

Лепо је промишљати „српско становиште“ и добијати аплаузе сличномишљеника, али за то време друштвени односи и доминантне вредности бивају обликовани у складу с мањинским, у суштини антисрпским становиштем. Његови промотери и бојовници имају огромну, можда и недостижну, предност у културном рату – ако га већ нису добили. Ако отвореност медија за српско становиште посматрамо кроз призму политичких недељника, постаје јасно колико је ситуација лоша, али и да постаје све гора. Печат је сатанизован; Недељник се (само)деконтаминирао; НИН је отет, претворен у ћирилично Време, при томе још острашћеније и сервилније – и то не захваљујући Весни Пешић или Соњи Бисерко већ самовољи сина Љубомира Тадића, патетичног, случајног председника.

ЧЕКАЈУЋИ ДЕМОКРАТИЈУ
Тријумф случајних Срба, чији су темељи ударени много пре 5. октобра, омогућио је да клеветнички поглед на Србију постане доминантан – „први“. Погрешно је везивати га за „круг двојке“. Данас типични аутоколонијални друштвени пењач долази из Прокупља, завршио је Факултет политичких наука – где се, судећи по ставовима агилних дипломаца, ово „политичких“ може мирне душе заменити са „аутошовинистичких“ – и затим се калио у БИРН-у или поменутој Иницијативи младих. Ове две трансмисије су замениле Фонд за хуманитарно право и Хелсиншки одбор за људска права као „маст у си-вију“, најпожељније станице на прижељкиваном успону ка ушушканом слугерањском врху.

Антивладини медији и институције као што је ИФДТ нам не нуде алтернативу, нешто суштински различито. По правилу, сервирају нам исту, „европску“ визију будућности, само са машницом другачије дозиране неслободе, и при томе делују неодговорније од режима који упорно потцењују. Затворенији су од режимских и још нетолерантнији према неистомишљеницима. ИФДТ је дисидентски и „аутономан“ само када је реч о Србији и његова суштинска затвореност чини сасвим небитним однос Бојанића и сарадника према Вучићевој прагматичној, наизглед панидеолошкој, постдемократској, али и даље неочекивано толерантној владавини. Уз то, у њеном успостављању, поред Вучићевог минулог рада и способности, кључну улогу су имали грађанисти („бели листићи“) и Запад („статус Косова“), укључујући илузије грађаниста о интересима Запада.

Демократија, страно тело које је у Србију убачено напречац, наметнуто добронамерно, али, у суштини, декретом, без релевантног аутохтоног историјског и друштвеног развоја, нашла се после 5. октобра између чекића неизмерне љубави Запада према отцепљењу Косова и наковња нашег „непогодног“ менталитета и незападне историје. Наиме, све западне норме, па и страначка, либерална демократија, када стигну на незападне просторе, упоредо са захтеваном транзицијом и очекиваном консолидацијом, пролазе кроз неизбежни, трансформативни процес културалног превођења. Појам остаје исти – „демократија“, али добија један сасвим другачији смисао. Нажалост, он је углавном остајао неухватљив, чак и у пољу политичких наука, поносно културално слабовидом, где су му лепљени патологизујући придеви, који гурају студенте ка аутошовинизму.

Да скратим. Шта год да је неко очекивао – ово је то. Транзиција је готова и консолидовало се оно што се могло консолидовати у датим локалним околностима, првенствено културалним и историјским, и датим „европским“ околностима. Чињеница је да би се, без превише претеривања, могло рећи да је, с једне стране, независно Косово срце Европске уније, док се, с друге, у Бриселу верује да оно може да почне да „куца“ само ако у остатку Србије постоји некаква илузија демократије, мање или више уверљива и толерантна.

На крају транзиције и консолидације добили смо владавину Српске напредне странке, која је чврсто у главном току оживљене, истински светске историје, где спада у једну од толерантнијих. Оваква, амбивалентна, „хибридна“ власт код непријатеља режима изазива хронично растројство и склоност ка (само)деструктивном, „што горе то боље“ деловању као главној стратегији клинички мртве (унутрашње)политичке борбе. Прате је фрустрације и креативно самоповређивање јавних интелектуалаца, оличено у исхитреним, углавном помпезно јавно објављиваним, одласцима или на Запад или у јалови унутрашњи егзил, у коме неки од наших најкреативнијих стваралаца траће своје најбоље године.

Наравно, неки од самопроглашених бораца за демократију успели су да профитирају, нажалост углавном они који су интелектуално и уметнички јалови. То је, у Бојанићевом случају, захтевало „интернационализацију проблема“ и „нацификацију“ власти, представљене као „остаци режима из деведесетих“, а спремао је и штрајк глађу запослених „јер власт разуме само језик ванредних ситуација“. У позив на међународну одбрану Института је убацио и „Вучелићев Печат“, што је један од разлога зашто први текст за Печат пишем баш поводом ове епизоде затирања неслугарањске мисли у Србији.

ЧОМСКИ, СОРОШЕ!
„Више од 400 научника, међу којима Јирген Хабермас, Ноам Чомски, Томас Пикети, Јанус Варуфакис, Ненси Фрејзер, изјаснило се недавно у отвореном писму против планова Владе Србије да ограничи научну слободу београдског Института за филозофију и друштвену теорију“, објавио је Н1 19. маја. Не треба да чуди да је међу њима и Френсис Фукујама, интелектуални ослонац савремене сатанизације Срба, аутор који је својом, данас смешном, западноцентричном тезом о крају историје широм отворио врата посрбљивању најгорих западних стеротипа о Балкану. Из нашег угла, овај дворски историчар западног тријумфализма не заслужује ништа више од немог презира и гађења.

Свако супротстављање ставовима „реномираних светских интелектуалца“, „академика“ како Н1 назива Јиргена Хабермаса, Чомског, Пикетија и Џудит Батлер, уоквирено је као израз „паланачког“, културом закованог „српског нацизма“. Нажалост, наш део Европе је одавно постао оклеветана слепа мрља у визури ангажованих западних интелектуалаца, и на левици и на десници, па је ту и даље жива злокобна Фукујамина фантазија са почетка деведесетих о простору који се исписао из цивилизације и (краја) историје.

Најмучнији од свих је потпис нашег Бранка Милановића, верујем највећег живог српског научника. Мада, заборавим то понекад, реч је о интелектуалцу који је наступао у Центру за културну деконтаминацију и дао интервју за Пешчаник, вероватно најзатворенији медиј у Србији и расадник аутошовинизма – у коме се појавио и наслов „Звери српске“, примерен усташким гласилима. Зато не треба да чуди да је Милановић постао дрвени адвокат Института. Оригиналан, злата вредан увид у глобалне неједнакости не подразумева разумевање локалних механизама ућуткивања непозападњачене дивљачи.

Милановићев потпис илуструје и оно што је овде многима тешко да прихвате. Наши волонтери су често много кориснији и делотворнији од плаћених професионалаца као што је Вејвода – који су понекад и „плаћеници“. У пежоративном, редовно подразумеваном смислу људи који раде оно у шта не верују зарад новца или синекура. Новац није кључан за разумевање српског аутошовинизма, коме је врло тешко наћи равног. Не верујем да постоји ишта српскије од аутошовинизма. Многи случајни Срби су пали на Философију паланке, књигу чији је историјски учинак на штету српског народа поредив само са Павелићевим, и њене популарне интерпретације зато што су таквом паду били склони – баш као Срби.

Да се вратим на Чомског. Слоган „Слобо, Садаме!“ је деведесетих било једно смешно, нарцисоидно претеривање обележено „оријентализмом“, тим, тако европским, презиром према Истоку у нама и око нас, који наши отуђени либерали деле с многим поносним српским националистима. Сорош је одавно у свести многих, па и оних који су узвикивали „Слобо, Садаме“, постао гори од замишљеног пожаревачког Садама, али ми нисмо склони да претерујемо само у мржњи већ и у љубави. Зато верујем да многима није лако да се суоче са мером у којој би слоган „Чомски, Сороше“ данас био примерен.

Западна левица, марксистичка колико и либерална, није у стању да се суочи с другачијом европском историјом и културом Балкана, оклеветане друге Европе. Зато ме не чуди да је разлика између Сороша и Чомског, из нашег угла, на прилично тривијалном нивоу, само у процедурама и форми. Иако један од великих непријатеља наших највећих непријатеља, Чомски није наш пријатељ. Он овај простор посматра кроз привидно универзалистичку, али замућену западноцентричну призму. Уосталом, за Чомског су, као и за Сороша, злочини на Косову „српски“, а верујем да би презирао већину београдских обожавалаца.

Чомски у књизи Нови војни хуманизам: лекције с Косова осуђује првенствено двоструке стандарде Запада. Разлоге зашто је одабрао да „хуманитарно“ бомбама кроти један „државни терор“, и зле Србе, а не други, зле Турке. Чомски не проблематизује бомбардовање („акцију“) по себи већ недоследност западних лидера и чињеницу да, у случају Косова, 1999. године нису „показали“ оно што су „прокламовали“. Нажалост, он је романтични либерал – могло би се рећи и сиромашни Сорош, без дарежљиве фондације, који демократију види као циљ а не једно од средстава у свету, који је неповратно подељен различитим историјама и обележен плетором локалних, „националних“ култура.

Чомски не оспорава централну премису савременог, „либералног“ западног милитаризма – новог „војног индустријског комплекса“ у коме су Њујорк тајмс и „Хјуман рајтс воч“ важнији играчи од Пентагона и „Локид Мартина“, који захтева коришћење западне војне надмоћи ради заштите идеолошких уместо, као некада, економских „вредности“. Нажалост, и Чомски служи лажираном, западноцентричном универзализму, који пориче аутохтоне путеве и самосвојне развојне исходе. Мада, признајем, он нуди један нежнији и праведнији пут до постисторијског „раја“ обликованог у складу са западним нормама.

Не чуди да су се реномираним западним незналицама одмах прикључили овдашњи селебрити катастрофичари и забринути европеизатори, углавном каријеристички глодари, који су, чим им се учини да тону, први искакали из свих идеолошких бродова. Они данас, заједно са заљубљеницима у бунтовне деведесете и крај историје, чине антирежимски арсенал „Утиска недеље“ и сродних грађанистичких вентила. Тако се и Миодраг Зец појавио на Н1 да каже да „дешавања на ИФДТ-у показују патолошку потребу да се он затре као семе дисидентског мишљења“. Пензионисани професор описује Институт као „дисидентско језгро, које је било стално у конекцији са Западом“ – што није спорно по себи већ због природе те „конекције“. У одбрану Института, Зец је понудио и рецитацију о комерцијалним и фундаменталним знањима, неограниченом незнању, театру апсурда и надирућем глобалном мраку. Једна од последица успеха у културном рату је и чињеница да победници могу да трабуњају и да и даље буду представљани јавности као ауторитети.

Аутоколонијалне снаге су тријумфовале и режим овде не дефинише главне векторе медијске, академске и идеолошке маргинализације. Мило Ломпар је формално у праву када оптимистички инсистира да се културни рат наставља, да нигде, па ни овде, не може имати крај. Али величину пораза одлично илуструје и минијатурни простор који у медијима добијају Ломпар и сличномишљеници. При томе, степен њихове маргинализације директно је пропорционалан уверљивости и пријемчивости аргументације коју нуде грађанима Србије. Зато не знам да ли на исход(е) и однос снага у културном рату може да утиче чињеница да су случајни Срби у (малој) мањини, чак и на факултетима који најуспешније од свега обликују затворене умове склоне самопорицању.

Исход културног рата, био он коначан или не, чини и да овај текст има не једну већ две фаталне мане. Прва сам ја, друга је Печат. И аутор и медиј се савршено уклапају у фалсификовани, али заводљиви аутоколонијални наратив, на који је пао и Ноам Чомски. Зато верујем да ће Петар Бојанић ликовати док га буде читао, док је Вејвода одавно у неоколонијалном рају, далеко изнад свих наших преокупација и спорова. Може им се. Некада су били Друга Србија. Сада су први.

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *