Уредник Administrator

(Поново) о болном судару грађанистичких фантазија и политичке реалности. понешто и о невољама са (замишљеним) 6. октобром и чарима (стварног) 4. октобра

Да се мало поиграмо. Вратио нам се „5. октобар“. Сведоци смо највећег политичког успеха грађанистичке Србије – од великог тријумфа „мањег зла“ 2012. године, познатијег као „бели листићи“.

Готов је! Аперол шприц пршти. Радост. Нема сендвича. Паризер је у фрижидерима. Срећни грађани једу суши и колаче. Уместо Задруге, на „Пинку“ су Јанко Баљак, Балша Божовић и (поново) Тања Војтеховски. Љубодраг Стојадиновић улази у генералштаб, у цивилу на белој Веспи. Жикина шареница постаје Христинина торбица. Иван Ивановић креће у Митровицу да крчагом хумора напоји онемоћали народ. Уместо Косовке девојке, стиже им Косовац момак по мери таблоидних сличица селебрити времена.

Весна Малишић постаје ВД главне уреднице „Политике“. Ана Новаковић је последњи пут твитовала „Добро вече, ко је рушио у Савамали?“. Владимир Павићевић се вратио из Црне Горе. Гордана Суша фарба косу. Јово Бакић оштри каму. Вера Дидановић плаче, овај пут од среће. Славиша Лекић спрема документарни филм. Бошко Обрадовић је на „службеном путу“. Ђорђу Вукадиновићу нико из редакције „Времена“ више не одговара на позиве. Срђа Поповић је у шоку. „Револуција“ успела без његових тренинга? Да ли је то могуће?

И онда долази 6. октобар. Бојим се да нам ту више не треба бујна машта.

У Србији, гледано из перспективе „европеизације“, „прикључивања ЕУ“, како год да тепамо деструктивном бриселском миту – који је већ послао у нокдаун косовски – постоји само једна помена вредна политичка тема. Само један проблем – „коначни статус“ Косова. Све друге теме и проблеми, колико год нама били важни, па и животни, из угла визије Србије у ЕУ, једноставно не могу да постоје. Сем у нечијимм бесовима или сновима. Они су политички на нивоу трла баба лан.

Одлуком Брисела, Косово је овде мера свих мера. Као таква, она искључује и истинску демократију и смислене медијске слободе и много тога другог. Тешко је чак и побројати питања која се могу постављати само ако питање Косова буде решено – или тако да његов највећи део више не буде у Србији или ако суверен одлучи да је Устав Србије то питање већ решио. Ово друго решење би значило да је Србија не толико одустала од чланства у ЕУ колико одлучила да јој Брисел, Вашингтон и Берлин буду непријатељи. Не баш смртни, али ту негде. Свакако много већи него данас.

Подсећам, овде не говорим о успеху опозиције већ о замишљеној победи имагинарних 2,5милиона „грађана“, који не воле да их зовете „народ“, а на придев „српски“ умеју да добију оспице. Ипак, верујем да би, ако се довољно потруде, и њихови селебрити ложачи успели да схвате да би Брисел већ „6. октобра“ почео да подмеће ногу тим новим, имагинарним „проевропским“ властима.

Из угла Брисела, ти цоол грађанистички „Европљани“ су овде већ били на власти – и ни један обичан Прајд нису успели да организују. Како од њих Јоханес Хан и други чувари највиших европских вредности да очекују да ће успети да одраде нешто неупоредиво веће, сложеније и спорније, прогурају „ствар“ која је толико важна за ЕУ? И то „ствар“ која никада ни од кога нигде није захтевана у модерној историји.

Зато, без одустајања од „европеизације“ – поглавља, „приступа ЕУ фондовима“ и свега што иде у том пакету – победа опозиције би била протраћено време, не само развојно. Она би се свела на чекање неког новог не-Вучића, и подмукло рушење сваке власти у којој Брисел не види једног таквог вођу.

Од идеје да Брисел овде данас жели да види лидере одане „европским вредностима“ глупље је само веровање да би улазак Србије у ЕУ заставио одлазак младих из Србије. Јава која се крије иза снова о придруживању би била обележена са две болне реланости. Прва, урбана, градови као жива гробља за нас који смо престари да одемо, и друга, рурална, живо подсећање зашто је Шумадија добила баш то име.

Нажалост, политичка имагинација случајносрпских елита је окована једном вишеструко научно-фантастичном визијом нашег „европског“ пута. Покушаћу да по ко зна који пут овим митоманима истакнем неке од реалности. Вољом ЕУ, Србија не може постати „европска“ демократским путем. ЕУ мари само за нешто нешто што искључује медијске слободе.

Бојим се да само један профил лидера може овде да прогура „компромис“ везан за Косово, који ће и у најбољем замисливом случају представљати понижење. Сваки споразум овде може бити посматран као успех само уз пуну свест о томе колико су алтернативе горе. А, пошто оне увек остају хипотетичке, то је не баш немогућа, али једна јако тешка медијска мисија.

Одлучивши да и она Вучића руши на питању Косова, грађанистичка опозиција је показала тешко разумљиву дозу аутизма, што не може остати без последица. Једна, мање важна, јесте да ни иоле уверљива илузија дијалога о питању Косова није могућа. Друга, они ем вређају Вучићеву интелигенцију ем показује озбиљну политичку кратковидост, што политички не може проћи некажњено.

Грађанисти данас покушавју оно што националистима није успело крајем осамдесетих. Доминатна логика у САНУ је тада била отприлике: „Пустимо Милошевића да заврши прљаве послове. Када их заврши, ми ћемо га срушити – комунисти ионако свуда падају са власти као крушке, и задржати сладак плод“. Нажалост, српски национални интереси и Срби ван Србије су били једна од последњих рупа на Милошевићевој политичкој свирали.

Вучићев улог је много већи од Милошевићевог, али има савезнике ван Србије о каквима Милошевић није могао ни да сања. Разумевши прво, вође овдашњих „правих Европљана“ не гаје илузије да ће им Вучић очистити пут према Бриселу и затим дозволити да тек тако буде уклоњен. Али, иако немају илузије о вођи какве су гајили седокоси академици, игноришући другу чињеницу грађанистички пастири показују да деле геополитичко слепило очева и стричева нације, које је Милорад Вучелић касније сабрао и овековечио у књизи „Разговори са епохом“.

Штавише, чињеница да су грађанистичке вође Првог српског селебрити устанка остале заглављене у деведестим, у једној временски толико блиској, „постисторијској“ прошлости, само смањује шансе да ће успети да се суоче са величином промена и уваже њихове кључне импликације. Меру у којој се свет 2019. разликује од света из 2000. године – последње пре него што је Осама бин Ладен у Њујорку и Вашингтону симултано обнародовао крај краја историје.

Рушити данас некога ко има западну подршку позивањем на демократију и медијске слободе је толико наивно да се граничи са глупошћу. Ово политичко безумље наших нестрпљивих „Европљана“ је још теже разумети ако се има у виду колико је Вучић у бољој (гео)политичкој позицији од Милошевића. Уз Ангелу Меркел и Јоханеса Хана њему ни не треба неки нови Јовица.

Вучић има профил који светски моћници – од Маових комуниста до америчких реалполитичара – воле да виде код својих партнера када је реч о решавању „нерешивих“ питања. Чврсторукаш је. На све је спреман. Раније се доказао као националиста и више не мора много да доказује да није „издајник“. Ту се крије и један од разлога зашто је Вучићев антипод, жовијални Борис Тадић – самозаљубљени случајни председник, који је поверовао да ће моћи да шармира и „заведе“ и Ангелу Меркел – у Берлину дочекиван као непријатни задах у тоалету на железничкој станици.

Пробаћу да будем још јаснији. Бити против Вучића и истовремено видети једино решење у чланству Србије у ЕУ је на нивоу некога ко пуца себи у потиљак надајући се да ће остати жив. Начин како је Србија данас подељена, и донекле противречан однос који велики број људи има према статусу Косова, чини да решење по мери захтева ЕУ може да донесе само политичар коме ништа није страно и који уме да неметне своју (само)вољу. Гутање великих жаба, а овде Брисел не може да сервира много већу, у стварности се може очекивати само од оних који су све учинили да се не удаве. Добар апетит и велика уста нису довољни.

Имајући у виду да проевропска опозиција није кооперативна, да, било цинична било заслепљена заводљивим фикцијама, делује против свог главног циља, чини да демократија и медијске слободе у данашњој Србији и перспектива прикључивања ЕУ буду сасвим неспојиви. Свако коме је Савамала кључна, ко говори о фантомкама и иронише о фантомима, ако има зрнце одговорности у себи, треба колико данас да почне да учи руски. Или бар крене да похађа неки курсић из западне реалполитике – перверзне, али богате историје двоструких стандарда, лицемерја и изневерених обећања.

Ја знам да сам док ово пишем Вучићев корисни идиот. Некад уме да буде клизаво говорити јавно. Али, самоцензурисати се из страха где ће вам завршити мисао јесте један посебно јадан облик аутоцензуре. Надам се да је и Слободан Георгиев, док говори о претњама које добија, свестан чији је користан идиот. Мада, имајући у виду менталне капацитете уваженог господина, да цитирам оног Добрицу који није покушавао да постане „добри начелник“ – стрепња ми је ту много дубља од наде.

Ипак, најискреније се надам да овај „истраживачки новинар“ – који, мукица, није истражио „Европу“ пре него што је кренуо да истражује ону Србију која није довољно по мери „европских“ интереса – неће на својој кожи осетити каква све средства плаћања подразумева синтагма „Косово је најскупља српска реч“. Нажалост, Бог увек не чува будале.

На несрећу заслепљених грађаниста, њихов непријатељ није само ЕУ већ и слободно изражавање воље грађана Србије. Без извртања мозгова и карикирања демократских процедура, њихов „европски сан“ овде никада не може постати јава. Наравно, националисти имају истог непријатеља – ЕУ. Али они, за разлику од грађаниста, ако су искрени и доследни, не могу да послуже као корисни идиоти Брисела и зато једини осећају праву „тежину ланаца“. На несрећу, исцрпљена глобална Империја која дави Србију умреће сувише касно да би од тога наши сатанизовани националисти могли да имају било какву корист.

У Србији данас постоје два пола. Један, који мисли да је признавање „реалности“ – што је друго име за независно Косово – нешто као добар дан Весни Пешић на Палилуској пијаци. Оличавају га писмене „космополите“ са свих 32 блајханих зуба у глави. Они или не познаје никога ко мисли супротно или у таквима виде „фашисте“, иако их никада нису видели. На супротном полу су они који на Косово виде срце Србије. Не бих се изненадио да ту има и оних који не само да желе да убију „издајника“ већ то и умеју.

Између је велика већина, чија су схватања у распону од „не треба дати Косово“ до „ма то је готова прича“. Она углавном не би дала глас за промену Устава без озбиљне медијске и референдумске акробатике, нити би лако прогутала политичку акробатику која би подупирала свако решење које Косову даје „столицу у УН“ без промене Устава.

Одавно је речено „историја је курва“, али не дешава се често да на том плану превазиђе саму себе. Колико ли је тешко суочити се с чињеницом да је 2000. године предуслов остварења „европског“ сна било рушење Милошевића, а да је 19 година касније то останак на власти једног од Милошевићевих министара? Ипак, не чуди ме да су се и грађанисти, наша браћа по менталитету, определили за још једно историјско „не“ – које обично испадне „не“ историји.

Верујем да ће главна реакција шетајућих урбаних револуционара – анестезираних комбинацијом сопствених илузија о „Европи“ и нашег менталитета, који им је урезан у мозак па су у стању да виде само црно-бели свет – и на ову моју визију исхода судара грађанистичког мита и глобалне историје, политичке фантастике и реалности, бити серија серија увреда и клевета.

Извор: Неписмени ђавољи адвокат

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *