Аутор: Немања Рајак

Кад неко умре, какав је смисао жаљења?

После смрти сестре, сâм, без икога живог, одлучио сам да је време за промену.

Продао сам трособни стан у којем сам одрастао, и преселио се у једнособан, на трећем спрату солитера испод којег је лежао прометни град.

Зидови су били танки, и ја, у том кавезу, могао сам чути све што се догађало око мене.  Увече, када град замре и светла се погасе, слушао сам табанање глувонемих комшија који су рођењем изгубили осећај за буку. Тежина њихових корака би ме, с времена на време, у глуво доба ноћи пробудила, рађајући страх од невидљивог, од оног што треба да дође, држећи ме дуго будним. Живео сам, тада, у сталном страху од злих духова, од утвара и осталих продуката тмине.

Трајале су те ноћне авантуре, док се они нису преселили – тада сам опет остао сâм.

Не спавам много, а ноћу углавном читам. Имам потребу да непрекидно читам, да што дуже останем будан, јер ноћ је та која доноси кошмаре.

Немам запослење и животарим од разлике добијене продајом већег стана.

Добар део живота провео сам бринући о сестри. Била је душевни болесник. Али, ни ја нисам био сав свој. Још као дечак, патио сам од чудне бољке; привиђали су ми се авети које нико други сем мене није видео. Свестан да у мени постоји нешто, што може бити и обмана, као што често и јесте случај, сахранио сам привиђења дубоко и фокусирао се на сестру. Њој је требало помоћи. Већину свог новца трошио сам на њу, а остатак, ако би га било, штедео, не знајући када ће ми затребати. Дуго сам припадао њој, а никако себи. После њене смрти томе је дошао крај и ја сам, напокон, одлучио да се почастим. Преко Купинда купио сам чувено дело немачког филозофа Освалда Шпенглера, Пропаст Запада, у издању Геце Кона, ретке едиције Каријатиде. Поштар ми је јутрос донео ово двотомно дело и ја сам га одложио до вечерас. Планирао сам увече, када се апсолутни град смири, и хијене испод солитера умукну, да почнем читати.

И тако је то почело. У тишини.  

“Непрегледна маса људских бића, река без обала, која избија из мрачне прошлости, где наше временско осећање губи своју делатност уређивања и где немирна машта – или страх – дочарава у нама слику геолошких земљиних периода, да би иза ње скрила никада решљиву загонетку – река која се губи у исто тако тамну и ванвременску будућност – то је фаустовска слика светске историје. Монотони таласни удар безбројних нараштаја покреће пространу површину…Називали смо их родовима, племенима, народима, расама. Они сакупљају низ нараштаја у ограничени круг историске површине. Када се стваралачка обликована снага у њима угаси, гасе се и физиогномичке, језичке, духовне ознаке, па се појава растопи поново у хаосу нараштаја.”

И тада се рађа четврти сталеж, та безумна крвожедна маса која обесмишљава све и која ће, у спектаклу свирепости уз гротескну окрутност, скончати без икаквог смисла и уништити све око себе.

Моје умно лутање прекинуло је режање неке бесне појаве ослобођене ограничења, која је у себи носила вирус који ће једног дана срушити цивилизацију. Устао сам да погледам будуће беснило. Човек је режао на девојку, а затим почео да се смеје, изгледа да још није било време за пену на устима. Кроз широм отворен прозор осећао се мирис града. Ћутао сам, усамљен и у тишини посматрао светла града. Чуо се туп звук потпетица, три девојке су поносно корачале. Пратио сам их погледом; неко сочно авантуристичко осећање пробудило је у мени мешавину носталгије, пожуде и жеље да напустим кавез и одем тамо доле, где је секс корен свега. Пријало ми је да замишљам како бих, тајно, ушао у живот многобројних жена да нико не дозна, нити осуди, а затим нестао у њиховим становима у угловима тамних скривених улица. Девојке су нестале у топлини мрака, а црвена светла метрополе оголила су моју бескрајну усамљеност. Град ме је звао да урадим оно због чега су сви били ту. Да напокон искусим ту ослобађајућу похоту.

 

Убрзо сам наставио да читам, и око пола два затворио сам књигу, очи су ме болеле и било је доста за данас. Легао сам у кревет, ишчекујући сан – али, уместо тога, почео сам да се преврћем. Све више ми је сметала бука мојих чаршава;  деловали су ми као топлотне хоботнице које, колико год цимао ноге, нисам могао да збацим са себе. Нервозан, прибрао сам се и напокон их збацио са себе, осетивши дубоку тишину. Затекао сам се како прислушкујем властити глас. Чудни, безлични глас који сам препознао као свој, говорио ми је да авети из детињства долазе. Одмахнуо сам главом и приписао то превеликој усамљености.

Благи звук гребања скренуо ми је пажњу. Постајао је све јачи. Нешто се у суседном стану дешавало. Имао сам осећај да неко струже по зиду. Трајало је то до момента када се чуо звук повлачења столице по поду. Ћутао сам и слушао. Више није било шансе да заспим. Учинило ми се да чујем гласове, али нисам био сигуран. Као да је неко вриснуо, и онда се на тренутак све смирило, готово је – помислио сам.  

БАМ! БАМ! БАМ!

Ударци о зид су показали да није.

Лупало је до улазних врата, која су се отворила – јасно сам чуо шкрипање врата,  моја праве исти звук – а онда залупила. Затим је све је утихнуло. Потпуни мир.

Пролазили су минути, а буке није било. Чекао сам и чекао – али ништа. У ишчекивању понављања буке и беса, заспао сам. 

Влажност бала око уста и смрад  знојем натопљеног јастука су ме пробудили.  Одмах сам се сетио синоћног перформанса. Свакако је данас требало отићи у куповину намирница, па бих, помислио сам, могао позвонити председнику скупштине станара и питати га ко су ти моји суседи. Јесте да зграда има око 90 станова, али тај мали Мађар је довољно велико њушкало да зна о сваком по нешто. Он и његова роспијетина су, колико знам, били једни од првих станара у овој згради.

Устао сам из кревета, попио чај, обукао се и изашао из стана. Десно од стана била су врата која су се синоћ онако јако залупила, нисам могао да приметим било какве последице тога. Спуштајући се низ степенице, довумио сам се, да ли да позовним Мађару сада, или после куповине. Знатижеља је била јача. Матори је живео у приземљу. Позвонио сам.

Није му требало дуго да отвори.

Низак старчић, избораног лица у сивом џемперу, браон панталонама и кућним папучама, стајао је испред мене. Осетио се мирис устајалости – овде се нису отварали прозори.

“Добар дан.” – рекох учтиво.

“Добар дан, младићу. Шта не ваља?” – упита ме.

“Ништа, мислим, све је у реду.” – збуњено одговорих.

“Јел има буба у стану?” – упита ме старац.

“Понекад.”

“Јел да зовем дезинсекцију?”

“Не треба, хвала.”

“У реду, кад ти кажеш. Сви се жале на бубе, па зато питам. Како могу да ти помогнем?” 

“Интересује ме ко живи у стану број 30.”

“Нико.”

“Како нико?” – упитах зачуђено.

“Па лепо. Нико. Стан је празан већ скоро двадесет година. Власник је у време инфлације отишао на Нови Зеланд – био је неки доктор, не знам ти ни ја. Паметан човек, побегао кад је требао.”

“Па, ко плаћа рачуне, ако нико не живи ту?”

“Ја.”

“Како ви?”

“Па ја. Имамо такав договор.”

“Добро. Када сте задњи пут ушли у стан?”

“Што?”

“Чуо сам буку синоћ.”

“Немогуће. Тамо нема никога.”

“А, када сте ви задњи пут ушли у стан?”

“Пре пар недеља.”

“И?”

“И, ништа. Све као и увек.”

“А, ноћу?”

“Шта ноћу?”

“Када сте задњи пут ушли у стан ноћу?”

“Не улазим ноћу.”

“Што?”

“Шта да радим тамо после мрака? И овако не видим добро. Бар ми дневна светлост помаже. Сад још треба и ноћу да се пентрам и загледам.  Дођем лепо једном месечно. Проверим да ли је све у реду, погледам у купатилу да ли нешто цури – и то је то. Вероватно је негде другде била бука. На вашем спрату има још четири друга стана.” – наставио је.

“Не бих рекао.” – одговорио сам.  

“Ма, јесте, верујте ми. Зидови су танки. Знам ја. Али, шта ми ту можемо. Држава нам их је такве дала. Неко од студентарије је синоћ правио буку и ви сте помислили да је то у стану поред.”

“Можда.” – рекох.

Нисам ни ја више био сигуран у себе.

“Ето, тако. Не брините, нема овде духова. У овом мравињаку може само стока да живи.” – рече он без имало шале.

“У праву сте. Хвала Вам у сваком случају.”

“Нема на чему.”

Поздравили смо се и отишао сам до продавнице.  

Остатак дана је брзо прошао. Сунце је полако залазило међу обронцима нечега што ми у Војводини називамо планином. Пратећи тај процес вечите обнове, успона и пада светлости и таме, узео сам Пропаст Запада, извукао лист папира којим сам обележио странице, и наставио где сам синоћ стао.

Читао сам, сигурно, добрих три сата када је гребање поново почело. Сада се претворило у стругање. Овај пут није било сумње. Ово се догађало у стану поред. Дисао сам дубоко и у тренутку, када је стругање стало, чекао да лупање почне. Опет звук повлачења столице. Борио сам се да удахнем – сад ће. Мир. Срце је почело лудачки да ми бије, и усред ове манијакалне тишине, пробудио се у мени исконски страх.  Нисам се могао померити. Залеђен сам стајао насред собе. Оно, шта год било, као да је чуло све гласније и гласније добовање мог срца – и уживало у томе. Хранило се тиме.

БАМ! БАМ! БАМ!

Одсекао сам се. Лупало је и лупало. Тачно ту где сам ја стајао.

БАМ! БАМ! БАМ!

Онда се окренуло и звук се полако одмицао од мене, ишао је према вратима.

Нешто у глави ми је рекло – прати га. Тргнуо сам своја врата из све снаге. Суседна су била отворена, али није било никога.  Иза њих допирала је тама, вечни мрак. Направио сам корак према њима, али одмах су се залупила.  Страхоморна мисао ми је запалила ум.

“Ова врата су се затворила сама од себе. Никога није било иза њих да из затвори.”

Уплашен, побегао сам. Закључао сам врата два пута, као да ће ме то спасити, и побегао у кревет. Нисам спавао, чекао сам јутро и светлост да ме спаси.

Ујутро сам одлучио да одмах одем до Мађара и да заједно уђемо у тај стан. Оно синоћ није била халуцинација.

Сачекао сам пристојних осам ујутро да му покуцам на врата. Његова жена је отворила. Била је дебела, масна, надркана и брката.

“Изволи?” – изнервирано је упитала.

“Добар дан. Имам неки проблем у стану, требао би ми господин Ласло.” – рекох.

“Није он никакав господин.” – хладно је одговорила.

“Добро.” – рекох зубњено, “али, да ли је он, можда, ту?” – упитах опет.

“Јесте. Ласлооо!!! Долази вамо.” – продерала се.

“Шта? Имаш буба у стану?” – упитала ме је, док смо чекали Ласла.  

“Тако нешто.”

Ласло се назирао из утробе ходника.

“Ево га.” – рече ми.

Жена се окренула и отишла, а  Ласло и ја смо остали сами.

“Добар дан.”

“Добар дан младићу. Шта вас сад мучи?” – упитао ме је уморно.

“Исти проблем. Овај пут сам сигуран – бука и лупање долазе из оног стана.”

“Нема шансе. Тамо нема никога.”

“Хајде да заједно проверимо.” – рекох.

“У реду. Чекај да узмем кључ.”

“Важи.”

Вратио се са кључем.

“Ајде да видимо ко су ти духови?”

“А, они су увек гладни” – додао сам.

“Шта рече?”

“Ништа, није важно.” – одговорих.

У тишини смо наставили према стану.

Испред врата, која су се синоћ сама затворила, није било никаквих знакова лупања. Стара, дрвена врата стајала су ту, засигурно, кријући нешто иза. Ласло је гурнуо кључ у браву и она су се, поприлично лако, отворила. Смрад устајалости је било прво што нас је запухнуло. Овде деценијама није луфтирано.

Дугачак ходник, на чијем крају је стајало огледало, деловао је сабласно заједно са паучином на сваком ћошку.  Ласло ме је провео кроз стан. Искрено, на први поглед, нисам пронашао ништа сумњиво. Био је то нормалан једнособан стан. Стари намештај, огромна полица са књигама Достојевског и Ремарка и старинска комода. Ништа необично. На крају дневне собе била су још једна врата, од спаваће собе.

“Хоћемо и у спаваћу собу?” – упитах га.

“Па, не можемо. Немам кључ од ње.” – одговорио ми је.

“Како немате? Ваљда, ако пазите на стан, требате да имате приступ свакој соби.”

“За ову ми није дао. Човек ми плаћа поштено, и не желим превише да њушкам по стану. За ових двадесет година никада није било проблема – ама баш ниједан. Ни бубе нисам видео да излазе из те собе.”  

“Није вас интересовало шта се можда крије иза врата те собе?”

“Није. Шта ће ме интересовати? Вероватно неки, временом поједен, стари кревет. Него, видиш да нема никога. Јел можемо сад да идемо? Жена ме чека на доручку.”

“У реду.” – одговорих. 

“Ето момче, нема скитница, нема духова, само твоја машта. Идемо.” – рече он. Растали смо се пред станом. Ја сам се запутио ка мом, а он оде у свој, на доручак. 

Збуњен, дан сам провео, гледајући у зид, иза којег су ноћу долазили звукови. Ћутао сам, и морам признати, стрепео од онога што ће се догодити вечерас. До сада нисам мислио о томе, али шта ако, тамо у оном стану, ме чека смрт. Тај једини истински догађај из којег се лажима не можемо ишчупати. 

Седео сам, без гласа и звука, у савршено мучној тишини. На сату су се казаљке полако померале, а поред мене Шпенглер је остао недирнут;  први, танки, готово неприметни, слој прашине га је прекрио. Ноћ је обузела небо, а мрак се увукао у стан. Насмешио сам се лудачки – јер  чега сам имао да се плашим? Губитка разума? Вероватно.

На памет ми је пала сцена крвавих зидова из филма Исијавање. Чекао сам да пусте крв.

Гладан звукова, лупања, осећаја нечијег присуства, макар и са друге стране зида, једноставно гладан било каквог дешавања, устао сам из фотеље и у круг се шетао по соби. Да ли сам ја све умислио? Да ли се ишта од онога догодило? Бес је заменио страх. Неконтролисано, ударио сам из све снаге шаком по зиду.

“Јави се!!!” – продрао сам се.

“Где си?” – ударио сам опет.

“Где си, пичко смрдљива!!!” – ударио сам поново.

“Где си, јебем ти све!!!” – наставио сам ударати.

Ништа. Мук.

Разјарен, излетео сам из собе, пролетех кроз ходник, искаливши бес на његовим вратима.

“Отвори!” – викнуо сам.

Песницом сам лупио по вратима.

“Јебем ти мајку крваву, отвори!”

Ништа. Мук.

Неки други комшија, пар станова ниже, је отворио врата да види шта се догађа. Посрамљен од његовог осуђујућег погледа, вратио сам се у стан. Уморан, бацих се у фотељу и заспах немоћан да се супроставим безданима ништавила.

Сањао сам врата. Отворена врата. Остарио сам у сну. Стајао сам пред ходником без видљивог завршетка. Мртви су ме дозивали, говорећи ми да се оставим живих, они су ионако све ближи смрти. Окамењен, без реакције, нисам се померао; нешто ме је тамо чекало, а бојао сам се да сазнам шта.   

Куцање ме је пробудило. Погледао сам према прозору – глуво доба ноћи. Сигурно је неки испижђени комшија дошао да се обрачуна са мном. Уморног, спорог, тромог хода кренуо сам према вратима. Куцање се наставило, иако сам више пута поприлично гласно рекао да долазим.

Отворио сам врата спреман да викнем “шта је, шта хоћеш?”, али нисам имао коме. Никога није било.

Забезекнут, стајао сам, не приметивши да су врата поред отворена. Налет хладноће ускомешао ми је утробу. Кораци које сам чуо, натерали су ме да погледам, а врата су заиста била отворена. Стао сам испред, и гледао у мркли мрак, у амбис. Сан је постао јава, али могао сам се кретати и у дубоком отвору дугачког ходника сусрео сам се са добро познатим лицем своје сестре; погледала ме је и осмехнула се, пријатељски ме препознавши. Нешто ју је повукло у утробу стана, а ужас и страх преплавили су њено бело, мртвачко лице. Полетео сам ка њој без размишљања, избацивши промукли крик. Врата су се залупила и мрак ме прогутао.

Изгубљен у ходнику, млатарао сам рукама и дозивао сестру. Испод ногу нешто се комешало, и у моменту, ме стегло, издигло и, из све снаге, лупило о патос. Пре него што сам изгубио свест, осетио сам укус крви у устима.

Пробудио сам се лежећи на смрдљивом кревету. Запљуснуо ме мирис измета, поквареног меса и мокраће. Нека гнусна поганштина се догодила овде, иначе не би оволико баздило. Из мрклог мрака собе, допирали су шумови ноћи градске џунгле – дуга безимена нота удаљених хијена; тихо зујање неуморних зрикаваца са дрвећа; чудни крици ноћних птица у лову; звукови бубашваба које гмижу испод кревета и тајанствено дисање неког ко је лежао на кревету поред мене.

Ћутао сам и слушао. Глава ми је пулсирала од бола, а крв се скорила око усана. Нисам имао снаге да се померим. Нешто живо је дисало поред мене, кркљајући, као и ја, у овом смраду. Бар сам имао са неким да поделим овај кошмар.

Покушао сам да изговорим реч, ону која беше на почетку. Исцедио сам из себе неки храпави звук, полу-реч.

“Еј!” – испљунух.

Ништа. Мук.

Пробао сам опет.

“Еј! Има ли кога? Чујем да дишеш. Јеси жив?” – упитао сам.

“Мртва уста не говоре” – шупаљ, дубоки мушки глас ми је одговорио.

“Па, ти говориш.” – одговорих.

“Јеси сигуран?” – упитао ме је.

“Јесам.”

“Добро.” – одговорио је.

“Ко си ти?” – упитао сам га.

“Пријатељ.”

“Како си завршио овде?” – наставио сам.

“Зар је битно?”

“Волео бих да могу да те видим.” – додао сам.

“Нисам баш сигуран.”

Ућутао сам. Бол је био прејак, глава само што није експлодирала. Изгубио сам свест.

“Јеси још увек жив?” – упитао ме је.

Успео сам да се приберем.

“Јесам.” – одговорих.

“Да ли си спреман да се бориш?” – упитао ме је.

“Како то мислиш? За шта да се борим?”

“За себе.”

“Не разумем. Како да се борим за себе?”

“Устани. Немаш много времена. Доћи ће по тебе и онда је борба узалудна.”

“И даље не разумем, ко ће доћи по мене? Како да се борим?”

“Трчи. Бежи одавде.”

“Немам снаге.”

“Имаш, иначе ћеш остати овде заувек.”

Све више крви ми је било устима. Гушило ме је. Закашљао сам се и, нагонски, устао из кревета.

“Тако је. Видиш да имаш снаге. Трчи.”

“Не видим ништа.”

“Није битно, водиће те инстинкт.”

Седео сам на кревету, у мраку, не знајући куда да кренем, где то да, јебено, трчим.

“Закаснио си, ево га месец, твоје суђење почиње.”

Окренуо сам се према прозору, месец је заблистао преко неба, разбивши таму.

Погледао сам према њему. На кревету, до мене, лежао је костур. Окамењен страхом, зурио сам у тај призор. Време је пролазило.

Још једном глас је поновио – “бежи.”

И кренуо сам. Осетио сам ону исту силу, која ме је покосила, како се формира око мене. Хиљаде и хиљаде бубашваба милиле су по мени, спречавајући ме да се покренем. Лупао сам се шаком по целом телу, осећајући смрдљиве сокове згњечених буба. Догегао сам се до ходника и пао; нисам више имао снаге, пузао сам до врата. Сестра је стајала на сред ходника, злокобно се смешећи.

“Завршено је. Крив си.” – прокрештала је.

Избезумљен, употребио сам последње атоме снаге да побегнем из тог стана и довучем се у мој; затим сам се онесвестио.

Ујутру ме је пробудио мирис паљевине. Чуо сам гласове и топот корака. Секира је лупила о суседна врата. Гомила дреке. Негде у повицима, учинило ми се да сам препознао Ласлов глас. Потрајало је, а ја сам само лежао. Свест ми је била помућена, тако да не знам колико је времена прошло. Неко је силовито залупао на моја врата. Тргао сам се и натерао да устанем. Отворио сам врата и Ласло је био испред.  

“Комшија, где сте? Пропуштате представу.”

Застао је на тренутак када ме је добро погледао.

“Јесте добро? Изгледате преуморно.”

“Болестан сам нешто. Грозница.”

Нисам знао како би другачије објаснио оно што се догодило синоћ.

Погледао сам поред и видео да су врата суседног стана разваљена, и око њих је била излепљења полицијска трака.

“Шта се догодило?” – упитао сам Ласла.

“Пожар” – одговорио је.

“Рано јутрос, не знам још због чега, да ли због инсталација или нечег другог, у соби од које немам кључ, нешто се запалило. Сва срећа – па је студентарија на спрату испод правила журку до јутра, и брзо уочила дим. Позвали су ватрогасце и стан је убрзо угашен.”

“А, чему полицијска трака?”

“Нашли су леш у оној соби. Досад је полиција вршила увиђај.”

“Откуд леш тамо?”

“Не знам. Морам сад у станицу да им дам изјаву. Не би ме чудило да и вас позову. Мада нисам им поменуо ваше жаљење на буку.”

“И немојте. Верујем да је све то била халуцинација; ова грозница ме уништава већ данима.”  

“Нећу, не брините. Створио бих само додатне муке – и вама, и мени.” – рече Ласло.

“Одох, жена ме чека, а и доста сам вас гњавио. Пожар је угашен, а леш однет; о Боже нисам никада мислио да ћу изговорити овакву реченицу. Идем. Хоћу само да прође овај дан. Довиђења комшија.”

“Довиђења Ласло.”

Ласло је замишљено и малаксало отишао.

Од тада је прошло неколико месеци, и ја сам се, бар тако мислим, потпуно опоравио. Ноћу сам нормално спавао. Није било лупања, буке, куцања, духова, лешева; сазнао сам од Ласла да је леш у оном стану био од докторовог брата, а наша полиција је издала потерницу за њим – видећемо како ће се то завршити.

Како је време пролазило, заборавио сам на догађаје те вечери. Почео сам да верујем да је све то била једна велика халуцинација. Проводио сам све више времена напољу – чак сам и једну, изузетно симпатичну, жену упознао. Све више сам размишљао о заједничком животу са њом, и наравно, о налажењу посла. Свакодневно сам прегледао огласе за посао, уживајући у насталој промени – заиста ми је годила. Било је то велико олакшање, као да сам све терете прошлости одбацио. Умео сам, више пута дневно, да изустим – “слободан”. Заиста сам се тако и осећао.  

Вечерас ћу је питати да ли хоће да, напокон, почнемо заједнички живот. Запослио сам се јутрос. Потписах уговор на шест месеци. Немачка компанија. Радићу на траци, није нешто, али није ни лоше. Добар почетак, неко би рекао.

Телефон је позвонио сат времена пре него што је она требала да дође код мене. Јавила ми је да неће моћи да стигне вечерас. Љубазно се извинила. Газдина жена, која је требала да ради другу смену на трафици, није се појавила, тако да је она морала остати до краја радног времена. Бар ће јој платити више. Обоје смо се сложили око тога.

Пропалих планова, вратио сам се Шпенглеру. Нисам га читао, од оних, језовитих ноћи – како сам их дефинисао. Лежао је дуго, заборављен у прашини. Сео сам у фотељу, отворио књигу и утонуо у његов свет пропасти.

После одређеног времена, осетио сам опет ону сабласну тишину – била је тако позната. Ошамућен од предугог читања, отишао сам у кревет размишљајући о сутрашњем дану, и животу са мојом, надам се, будућом женом.

Широм сам отворио прозор: напољу није било буке, а ни дашка ветра, тешко сам дисао, усамљен у пустоши ноћи. Затворих очи, надајући се брзом доласку сна. Отпутовао бих, да столица није зашкрипала у дневној соби. Отворио сам очи и она је лебдела изнад мене. Тихо, она је дошла к мени: носила је мртвачку хаљину, ону у којој смо је сахранили, и из које је сада избијао воњ трулежи и слаткасти мирис њеног омиљеног парфема. Њен дах, што се мистериозно спуштао на мене, помало је подсећао на воњ тамјана. Исконски мртве очи су зуриле из бездана пакла да ме подсете на грех. Зурила је само у мене, без трептаја. Бела, без знака живота на њеном измученом лицу, припремила се да изговори нешто. Њезине очи су напокон трепнуле и глас је напустио њено мртво грло.  

“Дошла сам по своје.” – рекла је, истим оним гласом којим је, годинама издавала наредбе мајци, па мени.

Ћутао сам.

“Зашто си ме убио?” – упитала ме је, дрско, само онако како је она умела.

Ћутао сам.

“Реци. Зашто си ме убио?”

Ћутао сам и гледао у њу.

“Признај!” – рекла је хистерично, само онако како је она умела, када јој жеља није била испуњена.

Ни реч нисам рекао.

“Знао си да се гушим. Знао си! Сигурна сам да си ме чуо. Зашто ми ниси помогао?”

Оћутах и на то.

Надвила се над мој кревет, гледајући тим мртвим очима. Одувек је имала такве очи. Постхумно рођена.

“Питам те још једном. Зашто си ме убио?”

Упишао сам се. Тим чином зауставио сам оно што сам хтео рећи. Хтео сам да викнем због слободе, али није било времена.  Кренуо сам да повраћам крв. Нисам имао последњих речи:  не знајући шта да радим, рукама сам цепао остатке одеће, покушавајући да удахнем. Њен ледени поглед пратио је мој пад са кревета. Изгубио сам равнотежу и скочио у амбис.

Пар дана после, председник кућног савета, под хистеричним наговором раднице локалне трафике, развалио је врата стана број 31, и пронашао убуђао леш – укоченог, престрашеног лица. Лежао је широм отворених очију – неосетљивих на сунчеву светлост. Око уста могла се видети скорена, тамна крв. Знали су да је мртав. Радница је, из очаја, прислонила своју, како је он волео да јој тепа, малу главицу, на његове груди како би можда чула то срце које је требало да куца за њу; ништа. Стигла је смрт – рекла је, и коначно заплакала.  

Полиција је убрзо дошла. Он је сада припадао њима. Током увиђаја спрдали су се о уклетом спрату. Два леша у року од пар месеци.  Добар улов.  Закључили су да је овај умро од излива крви у мозак. Инспектор је у десној шаци пронашао слику жене која је личила на покојника, претпоставио је да је сестра. Успео је да извуче слику, и прегледа је детаљно. Тупе, мртве, сабласне очи заиграле су пред њим; аутоматски је поскочио, одмахнувши главом, сигуран да му се учинило. Пресавио је фотографију на пола и ставио је у кесу за доказе – не погледавши је више.

 

 

 

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *