Ниједна српска телевизијска серија није тако снажно, прецизно и бескомпромисно проговорила о нашој жалосној колонијалној данашњици као „Кости“, у продукцији РТС и бањалучке куће „Босонога“, а према сценарију Николе Пејаковића и у режији Саше Хајдуковића. Оптужба коју ова серија као огледало ставља пред нашу стварност при томе не почива на анационалној или аутошовинистичкој основи и показала је код нас редак осећај за заједницу, па и нацију унутар чије културе је настала, али без чешања ушију о било чијој чистоти и непогрешивости.

Серија је притом сценаристички, редитељски и глумачки, иако произведена са значајним ослонцем на локалне бањалучке ресурсе – који се у данашњој београдоцентричној српској култури перципирају као провинцијални – показала ниво којим може да држи лекцију већини домаћих производа ове врсте.

Метафизичка позадина

Ова серија није епигонска, где жанровски и медијски механизми гутају причу и ликове, па најчешће и сваки смисао; није намигивачки политикантска, већ се бави озбиљним егзистенцијалним питањима, механизмима насиља и моћи и ликовима који носе укус ових простора и ове културе. Не бежи се од стварности ни од политике, али она није све што постоји. Постоје пре свега људи и њихови животи и, замислите, постоји и нешто иза и изнад њих, са чим имају овакву или онакву релацију.

Управо је извесна метафизичка позадина оно што ову серију чини изузетном, због чега нас стилски асоцира пре на Русију и Достојевског него на било шта овдашње. Расцепљеност ликова између добра и зла, неба и земље, улога ангелског и демонског у њиховим животима, очита палост света који „у злу лежи“, овде су освештени и нипошто не произилазе из мазохизма и нихилизма, него из болног сведочења људске палости – људске палости уопште, конкретизоване у нашој егзистенцијалној и културној варијанти.

Зло овде заиста има демонску снагу и пројављује се кроз конкретност људске појединачности, као и добро. Сви су под ударом искушења, сви су на егзистенцијалној клацкалици и бесмислено је било кога осуђивати нити било кога стављати на пиједестал. При томе нема релативизма, јер шта је добро а шта зло – зна се, доживљава се, види, не као апстрактна идеја него конкретно чињење или нечињење, дело или недело, мисао и промисао. 

Ипак, поетички, овде пре свега драматуршки проблеми, како то иначе бива, врло лако склизну у смисаоне и – рецимо то тако – суштинске. Док се у првој половини ове десетоделне серије догађаји развијају органски, у споју изражајне конкретности и фокусирања на унутрашњи живот ликова, у другом делу примат преузима механичност и произвољност, да би се све завршило на начин који озбиљно доводи у питање учинак овог неспорно и поред свега изузетног производа. Проблем је када аутор, због брзине или калкулације, из представљања егзистенцијалне конкретности изрони у конструкцију и априорност, управљајући ликовима као марионетама за постизање неких унапред зацртаних исхода, ма какви они били.

Чудесно исцељење за верујућег човека није нешто немогуће нити нешто чему у принципу нема места у уметничком производу, али овде то напросто није било решење, као ни наметање Кости Гајићу бремена убиства, уз потпуно бесмислени покајнички тријумфализам ликова којима је приписано и оно што нису урадили, и над којима је зло сасвим јасно тријумфовало. Требало је, напросто, боље прочитати Раскољникова, боље прочитати наизглед Deus ex machina крај Балабановљевог филма „Груз-200“, који су тако јасно уписани у поетску структуру „Костију“.

Продукциони проблем

Јасно је да уплив божанског у деловање ликова може да има изглед случајности, изненадности и да утиче на уобичајену логику, след догађаја и поредак ствари, али он мора бити оправдан у поетској структури или постаје идеологија, где се људи несвесно обмањују и у оним најважнијим стварима, до којима је, као овде на пример, ауторима неспорно стало. Чуда и свете тајне ипак то треба и да остану, а не да се кроз наратив подређују нашој људској узрочно-последичној логици, по којој покајање директно води ка духовном тријумфу потпуно независном од конкретних животних околности и унутрашњег развоја ликова.

Овај добродошао уплив проживљене хришћанске свести у нашу популарну културу и уметност делимично је затамњен вероватно пре несвесном него свесном идеологизацијом, по којој се православље посматра као идеологија чији је циљ да, пре свега, утиче на овдашњи, земаљски поредак ствари, о чему сведочи добар део данашње руске продукције такозване православне литературе. Укратко, стиче се утисак да је сценариста Никола Пејаковић кренуо путем Достојевског (и Балабанова!), а завршио као Александар Торик, што је велика штета.

Ово не треба гледати само као на слабост појединца, чије су читаве деонице написане за серије „Месо“ и „Кости“ нешто без озбиљне конкуренције најбоље у нашој играној продукцији, него на продукциони проблем избора између ауторског и тимског приступа у писању сценарија, од којих и један и други имају озбиљне мане. Најконкретније, да је Николи Пејаковићу додељен добар, паметан драматург или ко-сценариста, ништа од овога се не би догодило и имали бисмо несумњиво ремек-дело. И Јово Максић и остали глумци би још више и трајније засијали него овако. 

Заиста, није требало много да се последње три епизоде поправе тако да делују како ваља, и да се избегне кич и лаж на самом крају. А да се притом оно до чега је ауторима стало не само не изгуби него још и добије на уверљивости и снази. Ваљда ће у најављеном трећем делу трилогије, који би требало да се зове „Кожа“, неко макар размислити о томе.

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *