И треба да знате да не би било право да их примите за савезнике, иако је у уговору речено да свака држава која није ушла у списак има могућности да приђе оној страни којој жели. Међутим, уговор није предвиђен за онога који се придружује једној страни да би оштетио другу, него за онога који тражи заштиту, не лишавајући својих услуга друге и који неће, уколико буде паметан, онима који су га примили донети рат уместо мира. А то би се могло десити вама ако нас не послушате. Јер ви ћете постати не само њихови заштитници него и наши непријатељи уместо савезника. Јер ако пођете са њима, када будемо њих нападали, нећемо свакако ни вас изоставити.

Не, наведени редови нису део изјаве Владимира Путина или неког другог руског званичника упућене руководству НАТО-а поводом кризе у Украјини која је ушла у своју акутну фазу пре више од осам година, након драматичне мајданске обојене револуције у фебруару 2014. У питању је одломак из класичне Историје Пелопонеског рата атинског стратега Тукидида. На цитираном месту посланици Коринта, једног од највећих и најбогатијих хеленских полиса и истакнутог спартанског савезника, покушали су да одврате атинску еклесију од примања Коркире у Атински поморски савез. Коркира, данашњи Крф, била је коринтска колонија, али упркос томе не само да је са повећањем своје моћи почела занемаривати обавезе према матичном граду (углавном церемонијалне природе), већ је постала и ривал Коринта у борби за контролу важних поморских путева који су водили од Хеладе ка Италији и Сицилији. Након што је Коринт одлучио да војном силом разреши спор, Коркира је помоћ затражила од Атине. Одлука Атињана да интервенишу у овом сукобу на страни Коркирана, у поморској бици код Сиботе (433. год. п. н. е), имала је далекосежне последице ескалирајући локални сукоб у општехеленски рат, коначни обрачун Лакедемоњана (односно Спартанаца; прим. НС) и Атињана и њихових многобројних савезника  клијената.

У научној литератури одавно је познат концепт Тукидидове замке који говори о изгледном сукобу између status quo силе у опадању и ревизионистичке силе у успону. Поменуто запажање темељи се на Тукидидовом увиду да ни сукоб између Коркире и Коринта, ни мегарска псефизма (забрана приступа Мегаранима атинском тржишту), нити бројни други спорови које су савременици истицали као извориште конфликта нису истински узроци Пелопонеског рата, већ је то био, како Тукидид вели, страх Лакедемоњана од даљег нарастања атинске моћи. Последњих деценија Тукидидова замка коришћена је најпре као оруђе за анализу природе и перспективе америчко-кинеских односа. Русија је, углавном, испадала из ових рачуница. Али ипак, Тукидидова замка само је једна (свакако најпопуларнија) од могућих аналогија које је могуће повући између савременог и хеленског света.

Тукидидово предсказање

Данас, 2500 година касније, историја прети да се одигра по већ познатом сценарију, с тим што се на месту америчког супарника на бојном пољу не налази Кина (барем не још), већ Русија, приморана да интервенише у Украјини и Донбасу како би спречила даље војно запоседање ових територија (руских историјских територија, како би то рекао В. Путин) од стране Северноатлантског пакта. Посматрача не може да не запањи подударност два велика сукоба, упркос томе што између њих стоје два и по миленијума динамичне људске историје коју је Френсис Фукујама, пре више од 30 година, прогласио мртвом (типична америчка површност и етноцентризам). Ипак, још једном, Тукидид је тријумфовао. Започињући своје дело, отац научне историографије пише да он бележи оно што је било и што, сходно људској природи, једном опет мора бити. Када се то има у виду, не чуди да су се разборита коринтска упозорења поново зачула у децембру 2021. када је Русија иступила пред савремену атинску еклесију оличену у политичким елитама Запада, пре свега САД-а и тражила јасне безбедносне гаранције, пре свега неулазак Украјине у НАТО. Јер шта је било руско дипломатско деловање од 2007. на овамо, ако не константно покушавање да се подвуче та црвена линија? 

Чувајући се просте редукције комплексних историјских процеса на банализована поређења, немогуће је не приметити како се данас у Украјини и око Украјине понављају исти они феномени које је атински историчар већ забележио. Између осталог, поново је на делу политика необуздане екпанзије кроз ширење система савезништава, данас крштена као интеграциони процеси. Још је Миломир Степић приметио да се иза помаме за интеграцијама која се појавила након окончања Другог светског рата не крије ништа друго него стара империјална експанзија, само семантички замаскирана у складу да владајућим либерално-глобалистичким дискурсом. Политика „отворених врата“, које НАТО одбија да се одрекне по цену светског рата, добар је пример.

Када су Атињани примали Коркиру у свој савез обавезали су се да ће бранити Коркиру у случају коринтског напада, што је последично водило у сукобљавање Пелопонеског и Атинског поморског савеза, неку врсту античког светског рата. Аналогно, необуздано ширење НАТО-а које је на делу од краја Хладног рата неизбежно је водило у фронтални сукоб са Русијом. Уједно, оваква експанзивна политика атлантиста довела је до тога да се под НАТО капом нађу државе чије међусобне односе кроз историју карактерише отворено или прикривено непријатељство и низ нерешених питања. Тако се данас налазимо у на око парадоксалној ситуацији да се као савезнице у НАТО-у налазе Албанија, Грчка и Турска! С обзиром да је НАТО, у складу са чланом 5 оснивачког уговора, систем колективне одбране, све чланице савеза су дужне да притекну у помоћ нападнутој чланици. Немогуће је не запитати се како би овакав систем функционисао уколико би се у сукобу нашле две НАТО чланице данас. Да ли би Албанија бранила Грчку од Турске и њених претензија? Одговор сви знамо…

Сумрак реализма

Могућност за проналажење паралела између Тукидидовог дела и данашњег сукоба делује готово као бескрајна: Пелопонески рат као парадигма сукоба телурократије и таласократије, пут Атине од демократије до империје (од ослободитељке до окупатора осталих хеленски полиса), атински однос према „савезницима“ које је одвраћала од разбијања сопствене војне силе како би она била гарант њихове безебедности… Али нажалост, изгледа да данашња актуелност Тукидида и његовог дела стоји у опреци са стручном јавношћу Запада. Олако одбацивање руских аргумената и, још више, неспремност да се они уопште и саслушају открива много о томе како истраживачи међународних односа са енглеског говорног подручја (али неретко и шире) данас виде и (не)разумеју глобалну политику у безбедност.

Украјинска криза и реакција западне јавности и политичких елита оголиле су колико мало трезвености и разборитости се може наћи у политичком, академском и медијском мејнстриму. Тукидид није само отац историографије као озбиљне науке и хроничар највећег унутархеленског сукоба, већ је и један од кључних мислилаца у реалистичкој традицији промишљања политике. Иако се почеци реализма, као једне од метатеорија науке о међународним односима, првенствено везују за период између два светска рата, реализам има своју богату предисторију у ономе што се најчешће назива реалистичка традиција која обухвата мислиоце као што су већ поменути Тукидид, Каутиља, Макијавели и Хобс, али и практичаре попут кардинала Ришељеа и Клеменса фон Метерниха. Реалистичко схватање међународне политике, фокусирано на моћ, као сржно питање види безбедност, а не економски просперитет. Сходно томе, окосницу моћи једне државе чине пре свега њени развијени војни капацитети, а не пренадувани финансијски сектор. 

Реалисти су доминирали  пре свега америчким  универзитетима у првим деценијама по окончању Другог светског рата. Данас они представљају мањину, док, кад је реч о погледима на међународну политику, на западним универзитетима доминирају социјални конструктивизам (хетерогена скупина теорија које су замениле марксизам након 1989) и, одмах иза, либерализам. Терминолошки апарат ових метатеоријских приступа мање пажње поклања лајтмотивима реалистичке политике  материјалној моћи, војним средствима и борби за опстанак  док централно место посвећује појмовима као што су (међународна) заједница, међународни режими и економски просперитет. На први поглед, човек би могао помислити како би, пре свега либерали, могли изградити свет далеко мирољубивији и просперитетнији него реалисти. Али стварност одудара до овакве симплификације. Добар пример је ера Хладног рата када су се политички одлучиоци на обе стране водили углавном реалистичким принципима (упркос идеолошким бајкама о либералним демократијама и бескласном комунистичком друштву). Овај период, уз сва своја застрањења, данас (поготово нама на брдовитом Балкану) изгледа као синоним за стабилност у поређењу са свим оним што нас је снашло након 1991. када су политичари на Западу отворено најавили Нови светски (либерални) поредак.

Након Другог светског рата управо су истакнути реалисти били највећи критичари америчких крвавих авантура у Вијетнаму, Авганистану и Ираку. Али можда никада као данас нису били тако усамљени гласови попут Џона Миршајмера, истакнутог реалистичког теоретичара и професора Универзитета Чикаго. Овај истакнути проучавалац међународних односа нашао се на стубу срама након отпочињања специјалне војне операције само зато што је поново указао, као што је то чинио претходних осам година, да одговорност за све оно што се данас одвија на територијама бивше Украјине лежи првенствено на америчким политичким одлучиоцима. Очигледно је да ни истакнуто име у науци више на Западу није гарант да смете да кажете оно што мислите. А ако своје закључке поткрепите снажним аргументима, утолико горе по вас!

Идући ка либералном рајху

Али није овде реч о судбини реализма као научног приступа. Постоји много тога што реализам не може да објасни, много тога из реалистичких теорија што су политичари на Западу злоупотребљавали свих ових деценија да оправдају своја непочинства. Маргинализација људи попут професора Миршајмера и скрајнутост академског реализма само су показатељ да је уочи и на почетку СВО на Западу било никад мање реализма у оном свакодневном значењу те речи. Тако се поново јавио Френсис Фукујама да још једном прогласи долазак хиљадугодишњег либералног рајха, као што је то већ учинио 1989 ( јер ето, ваљда се нешто изјаловило пре 30 година па обећани либерални рај ипак није дошао). Многобројна пера, широм онога што Пепе Ескобар назива Натостаном, упрегнула су се да, након првобитних еуфоричних натписа о непостојећим украјинским победама, објасне запрепашћеној западној јавности како је могуће да Руси побеђују. Замислите само, исти они Руси у чијој су војној организацији мејнстрим експерти са Запада видели оличење неспособности, ти Руси сада побеђују на бојном пољу армију једне перспективне демократије! Сигурно је то било шокантно сазнање…

Али шта вреди када данас на Западу већина, сходно својим либералним светоназорима, чита Тукидида затвореним духовним очима? Како Тукидидова запажања, мудрост једног историчара, могу ценити људи који презиру историју? Јер како другачије оценити све идеале Запада  покоравање Русије, либерални светски поредак, вечну супрематију Америке (познатију као крај историје) – него као надобудно пренебрегавање онога што је било и што, по Тукидиду, једном опет мора бити? Јер када би макар мало ценили историју морали би знати неке лекције, од којих се једна тиче шанси потенцијалног агресора на Русију. А управо историја, њено поштено проучавање, лежи у основи сваког реализма, сваког покушаја да се политички делује на стварним, одрживим основама, а не на идеолошким облацима и расним предрасудама. Тај константни импулс да се превазиђе историја, да се изађе из њених оквира, да се човек редефинише (Бил Гејтс и Клаус Шваб, рецимо) највећи су неприријатељи сваком покушају да се успостави стабилан међународни поредак. Како људи који верују да су богом дани (иако Бога поричу) да кроје нови свет могу допустити да им реалност квари рачуницу, да чињенице противрече њиховим високоидеологизованим обрасцима? Они мисле исто што и Хегел  „утолико горе по чињенице“  иако имају много мање духа од немачког филозофа. 

Да ствар буде још напетија, десило се нешто чему нико није сведочио вековима: стварност је радикално искочила из шина западног наратива. И што већа буде дивергенција стања на терену, са једне стране, и преовлађујуће политичке формуле Запада, са друге, цензура и репресија према неистомишљницима ће само расти. Берлински зид не би био потребан социјалистичком лагеру да се стварност начелно могла уклопити у комунистички наратив. Данашњи светски сукоб тешко ће на Западу наћи свог непристрасног и трезвеног хроничара као што је то био Тукидид.

Стеван Терзић је политиколог из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *