Уредник Administrator

Наши универзети су данас све више као „покондирене тикве“ – све су ближе Болоњи, али све даље од универзитета

Иза неплодних политичких натезања и економског опадања, којима се дају сви медијски простори, иду озбиљни токови који заглибљују друштво и муте перспективе. Рецимо, Болоњска декларација.

Да, Болоњска декларација у коју смо невољно увукли наше универзитете, јер су нам припретили да је европска, па кад они то узимају – ко смо ми да то одбацујемо. Иза тих непромишљених пристајања и баналних оправдања сада се подиже велико сметлиште све безвреднијих диплома, лажних доктората и општег неповерења у – највашу институцију знања у друштву. Знање сад почиње да смрди на трулеж. То се лепо осликава и у управо изашлом Зборнику са научног скупа „Национални идентитет и болоњска концепција универзитета“ који је пре неколико месеци организован на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.

Двадесет је година од доношења Болоњске декларације. Тог 19. јуна 1999. стављено је на њу 29 потписа министара оразовања, углавном из Европске уније. Подсећамо да је то било у време НАТО агресије на Србију, тако да су српски универзитети ушли у то, што се узвишено звало „Болоњски процес“, пола деценије касније.

На овом скупу на Палама смо се подсетили да тај документ изванредни помиње и нас, додуше, еуфемистички као „ситуацију у југоисточној Европи“ (после ће нас унапредити у Запдни Балкан), те да би то „требало да буде додатни аргумент у прилог ‘важности образовања и сарадње у образовању’ за ‘развој и јачање стабилних, мирољубивих и деморатских друштава’“.

ЕУ НЕМА АЛТЕРНАТИВУ
Бирократски дирљиво. Шта се нама, полудивљим са Југоистока, обећавало у Болњском процесу? Исто што и данас. Пут у Европску унију. А као шаргарепица је било оно чему ни један малограђанин није могао да одоли: да ће и „наша деца“ моћи да се школују где год у Европи. Сваки „ситни буржуј“ ту мисли баш на своје јединче. И? Ништа.

У земљама бивше Југославије се „омиљени концепт мобилности претворио у своју карикатуру, у такозвани одлив мозгова“, констатоваће сада Владимир Милисављевић са београдског Института друштвених наука. Просто: ви школујте своју децу а ми ћемо после да видимо каквих нам профила и људи недостаје и узећемо ту радну снагу. „Ситни буржуј“ у расточеном буржоаском друштву, у коме више нема ни комептитивне економије ни демокатског поретка, и то види као добитак, али нормално друштво – не. Напротив.

И док смо ми тако хрлили у светлу будућност и с вером у „срећу наше деце“ рушили Универзитет – као највишу институцију националног знања – а који смо после два века напора подигли, „универзитети најмоћнијих  земаља, попут Немачке, пружају  највише отпора Болоњској реформи, или бар настоје да њене препоруке, које ионако нису обавезујуће, примене селективно, као што се ради у Француској“.

Па, шта ми ту можемо, рећи ће „лумпен буржуј“, надајући се и даље личном добитку. Мука овог друштва је, наравно, што је тај антидруштвени слој, као најбучнији и најбескрупулознији, постао носилац централног погледа на свет у овој јавности. И што се то уклапа у „поглед на свет“ нашег „реформисаног универзитета“, а тек што се саображава с нашим средњошколским системом, који се управо поново реформише, да се и не говори.

 

Тако смо се „ми“ тих  болоњских „препорука“ држали као пијан плота и свако погоршање тумачили као напредак – који се још не види. Али, биће добро. Па, шта је уопште избор. Мото наших живота већ четврт века је: ЕУ нема алтернативу! И та мудра идеја се не напушта ни данас. Пре би се могло рећи да је постала систем.

Кад је ове године објављена Шангајска листа која одређује ранг универзитета у свету и кад је најбољи универзитет „на Западном Балкану“, пао у групу „од 401 до 500“ а био је „од 301 до 400“ знало се да „никако не можемо говорити о неуспеху, јер смо и даље међу 500 најбољих универзитета у свету“, обелодани „главни менаџер“ (да кажемо због родне равноправности, пошто нам је Болоња донела ту врсту напретка – „менаџерка“) Универзитета у Београду Иванка Поповић.

Нормално да пад није неуспех, јер откад је света и века ранг-листе се и праве да би они који су ближе крају знали да су на путу напретка. Тако нам се Универзитет претвара у Олимпијаду. Нек Бог поживи велике мисли Пјера Кубертена. Јавности, која је сада, поред напретка „Црвене звезде“ и „Партизана“ у европским фудбалским куповима, за Шангајску листу заинтересована као деца у вртићу за објашњења како тете нису могле јутрос да дају два јајета на око него ону мутну кашу, још директиније је ауторитативно објашњено: „Ми смо најавили да ћемо због одређених параметара, које ове године не можемо да испунимо, склизнути на Шангајској листи, само нисмо знали за колико ће то бити. Стицајем околности, Универзитет у Београду имао је у протекле две године допринос који сада не постоји. Због тих неколико поена дошло је до велике промене.“

ПОНУДА КОЈА СЕ НЕ ОДБИЈА
Шта да се каже? Тих неколико поена!? Па и „Манчестер јунајтед“ од најбољег тима на свету данас дели само десетина голова које они сада не могу да дају кад треба и коме треба. Додуше, они се бар не надају како ће их промена неких закона вратити на ранг-листи. А „главни менџер“ БУ, наравно, да се „нада да ће се новим законима (Законом о фонду за науку и Законом о науци и истраживању) у наредном периоду Универзитет у Београду полако консолидовати и стабилизивати позицију на Шангајској листи“. Како, кад нам те законе пишу они који су нам „као понуду која не може да се одбије“ тутнули Болоњску декларацију? Па, ако ишта о њима знамо, знамо да су доследи у туђем падању.

Крајње време би било да признамо бар себи да овај пад није случај од „неколико поена“. Посудићемо неколико сликовитих чињенице. Ово није научни рад и не обухвата систематизовано промашаје реформе на трагу Болоњске декларације, већ само илустрација тренда.

На пример, зар нисмо добили мастер што вам нико не би знао објаснити чему служи – ваљда си дипломирао а магистрирао сигурно ниси. Јер, „од негдашњих четверосеместралних студија које су на прави начин припермали и усмеравали, али и селектовали кадар за касније писање докторских теза, добили смо накарадне мастер студије које немају никакав критеријум и личе на проточни бојлер кроз који пролази све“, рећи ће на Палама професор Горан Максимовић са Универзитета у Нишу, подсећајући како је некадашњи у друштву несумњиво респектибилни чин докторирања догурао да се истиче „случај једног ревносног професора који је менторисао за неколико година равно 110 одбрањених доктората“.

Каква је разлика иза тако одбрањених доктората и купљених фалсификта? Врло мала, па зато они најамбициознији момци немају стрпљења да се баве ситницама. А онда је та прљава вода избила и у највишим државним институцијама. И ништа. Не стиде се ни професори-ментори, ни докторанди који нису знали ни да имају менторе, јер су они свој допринос давали у тврдој валути „поузданој вези“.

На редовним студијама су операције биле мало сложеније. Требало је смањити то проклето градиво од кога „нормалног студента“ заболи глава.   Инситуционално гледано: требало је студије учинити „ефикаснијим“, па да свако ко покаже добру вољу „може да положи“, а не само бубатори. Уосталом, ту је чувени аргумент: шта ће то факултетско знање човеку „у пракси“. Нашој пракси незнање је сасвим довољно. Оно је данас понос и деце и родитеља, а постаје и школа и наставника.

„ДЕЦА ЗНАЈУ НАЈБОЉЕ!“
Важна је диплома. Ћага. Да се покаже кад траже, а посао ће ти и онако наћи родитељи или учлањење у партију на власти. Много знања може да збуни доброг ђака – говорили су државни секретари и добри професори, бринући да озбиљни испити доносе непотребне трауме. То је за кинеску децу. Ми ћемо пелцовати против знања. Увешће се и обавезна вакцина. И, ваљало је за почетак извести реформу тих старих (најбоље и да се каже комуњарских) структура.

Марш преко институција и реда кренуо је „кроз инструметализовање студентских организација на чије чело су постављани… (студенти) који су онда из јефтиних личних интереса, често без свести о одговорности, а још чешће корумпирани неким ситним привилегијама и обећањима о брзом запошљавању, о стипендијицама по трећеразредним европским универзитетима, вршили безочан притисак да се предметни садржаји скарћују по сваку цену и без било каквог оразовног оправдања“ (проф. Максимовић).

А ко сме да не послуша студента!? Па, ваљда „наша деца“ најбоље знају шта им треба! Ти студенти онда и оцењују професоре, те се као најпожељнији нађу они који држе до неупитног „либералног прогреса“, а што се своди на то да као најпожељније кадрове „имамо оне који су спремни да тргују својим научним уверењима или да формирају искривљене научне ставове у духу актуелне аутоколонијалне свести, само да се не би неком замерили или да не би остали ускраћени за неку туђинску стипендијицу“.

А стипендијица по стипендијица и постанеш међународни експерт по томе што нико не зна шта у ствари знаш. То се бодује. Удружиш се са пет-шест таквих из више земаља и скројиш неки „оригиналан научни рад“, ето те у међународном часопису. Врх, брате! „Учење за учење“. Живот, морал, друштвени (национални) ангажман, како то залудно звучи. Узми своје јеванђеље по Болоњи па буди верник по мери времена, анђеле.

Тако се суштински демонтира универзитет који је утемељио Вилхем фон Хумболт а који је имао „за циљ национални препород базиран на универзалним европским вредностима слободног хуманистичког образовања и принципу самосталности научног истраживања“ (проф. Мишо Кулић), рекло би се парадоксално, успоставља као институција која је „једнако и без изузетка непријатељска према посебности сваког народа“. Али, ипак, у неупоредиво већим проблемима су мали народи који су угурани у „колонијалне демократије“ у којима је свака некорпоративна иницијатива системски проблем.

ЋУТИ И РАДИ
Јер, као што уочава проф. Мишо Кулић, Филозоски факултет из Источног Сарајева, „таквој наднационалној концепцији друштва, израженој у болоњској концепцији образовања, не требају националне и културне посебности, већ деперсонализоване нације и културе које сопствене историјске и уопште све духовне вриједности послушно редукују на вриједности профита“.

Ћути и ради. Држ’ се донираних пројеката. И ступај напред. Кад се пробудиш суочићеш се с достигнућем да је преко трећине младих дипломираних Српскиња и Срба менаџерске струке. Деда био ратар, отац машинбравар ил’ инжењер, син менаџер. Деда продавао пшеницу и свиње, отац ланце, катанце и хидроцентрале, а син маглу. Дедина роба је тражена у Бечу, очева у Африци, а сину остаје да се спакује и оде у Немачку па ради шта њима треба.

Тако се у нашој „индустрији знања“ производи онај Музилов „човек без особина“. Биће шта буде. Засад је најбоље да је – мигрант. Јер, географски полажај му даје велику предност у односу на оне из Сирије, Ирака, Тога или Нигерије. Лако се на то одлучује јер није читао лектиру „Домовино, ти си као здравље“, а камоли „Роман о Лондону“.

Разочарани родитељи који никад нису постали „средња класа“ на немачком ниову и распаднуто друштво у коме си најбољи члан ако му се скинеш с врата – помаже му да се одлучи без размишљања. Homo sapiens који је био стигао до нивоа да је циљ да се попне до homо academicus-а системски се своди на homо economicus–а. У пракси, слуга кога права не могу ни занимати. Таблоиди и ријалити програми средиће им да их не брину те безвезне ствари.

Биће шта бити мора. А ми ћемо, по новој филозофији ситнобуржоаске идеологије, којом нас је подарило потрошачко друштво, знати да је најбоље то прихатити. Нека иде дођавола онај песник, /Волови јарам трпе а не људи/ Бог је слободе дао за човека/, подбуњује децу и – забрани да се у школу долази у мајицама с ликом Гаврила Принципа. Вероватно се није могао начудити кад је чуо да има неких у српском друштву који мисле да то није у реду.

Не разумеју нову улогу школе – у њој је подсећање на тероризам, сем америчку заштиту „националног интереса“, непожељано и треба бити забрањено. „Култура сећања“ се систематски замењује „културом заборава“. Сећање сада треба да послужи само да можеш разабрати разлику између „кока-коле“ и „тоник-вотера“ после реклама које су емитоване за време тениског меча или неке манифестације у којој се користе веће лопте и различитих боја.

ПОКОНДИРЕНЕ ТИКВЕ
Знање које се стиче на Универзитету, како каже Јирген Хабермас, све чешће се појављује као квиз и производи се да послужи у успостављању реда у доношењу таквих кардиналних одлука. „Индустрија знања“ учење националних ствари види као затуцаност против које се ваља борити свим средствима. Сетите се, рецимо, ко су били најпрогоњеније личности у време убрзане транзиције кад су започињале и реформе образовања?

Највише су „у том процесу различитим врстама омаловажавања били изложени истакнути писци, уметници и научници, као и бројне друге историјске личности и догађаји, националне легенде и митови, који су имали и имају важну идентитетску улогу у свести српског народа“. Ударало се и развлачило по брлозима, служило подсмеху „на почетку XXI века“ оно што је везано за Светог Саву, Доситеја, Вука Караџића, Његоша, Андрића, Црњанског, Васка Попу, Добрицу Ћосића, Милорада Павића… Стављали су се у баналност „(нео)либералног пројекта“ и оцењивали као јела „мајстора кухиње“ у ТВ-емисијама. Не, не. То није оно што ће нас водити путем који је оцртала Болоњска декларација или Глобални светски образовни пројекат. А ми ту не можемо допустити никаква одступања.

Док су наши реформатори тако ступали у будућност уздигнута чела и без „смарања мозга“, оне земље „које су бар мало држале до свог државног достојанства и које су водиле бригу о очувању свог националног идентитета настојале су да се што организованије супротставе тим реформистичким концепцијама“. А „на српским универзитетима десило се управо супротно“ (проф. Горан Максимовић).

Последице су неповратно труљење и распадање финог универзитетског ткива које се плете деценијама, у хиљадама глава и у милионима чинова. Наши универзети су данас све више као „покондирене тикве“ – све су ближе Болоњи али све даље од универзитета. Што је из стајне тачке инфериорних провинцијалаца достигнуће. Ко се данас сећа ко то беше Стеван Сремац. Да није било оног филма и Драгана Бјелогрлића, Војина Ћетковића и Лепе Зоне сви би мислили да је то неки риболовац са Крчединске Аде који се спрема да наступи у „Паровима“ или „Задрузи 3“.

Колико знамо, такве су нам и оцене. Јер, неко то (Југоситок или Западни Балкан, свеједно) из Шангаја све гледа. Ове године на Шангајској листи поново је рангиран Универзитет у Загребу, у групи у коју је пао и Београдски – између 401. и 500. места. Универзитет у Љубљани у групи између 501. и 600 места.         Универзитет у Новом Саду рангиран је, као и прошле године, између 901. и 1000. места. Остале земље регије немају представнике међу хиљаду најбољих.

Ако ми Срби желимо да остваримо вечну жељу наше малограђанске памети „да будемо лидер у региону“ а да се случајно ни по чему не истичемо и не провоцирамо браћу и комшије, што се тиче српских универзитета – на правом смо путу.

Извор: Искра

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *