Мило Ломпар, Успон колонијалне свести: лажна историографија Латинке Перовић, Београд: издање аутора и Catenе mundi, 2022, 134 стр.

 

Лист Данас, тај наш омиљени The Colonial Times, поклања читаоцима сваког понедељка, oд 1. септембра 2022. па до данас (123), књижице у којима се прештампавају делови из монографије Латинке Перовић Доминантна и нежељена елита (2015).

Пошто је Ломпар, чим се појавила Латинкина књига, објавио њену опширну критику – најпре у недељнику Печат, а онда и у својим Полихисторским истраживањима (2016, стр. 115-224) – он је одлучио да о свом трошку (а уз помоћ Catenе mundi) одштампа ову критику као засебну књигу, како би се, такође бесплатно, делила читаоцима на Сајму књига. Тамо сам је и ја добио.

Ломпар се на овај неуобичајени гест одлучио у складу са својим супериорним ставом да „не постоје интелектуалци да би нешто знали, већ да би – поготово у оним тренуцима кад се решава судбина народа – сведочили оно што знају”.

За Ломпара је, наиме, Латинка Перовић један од кључних идеолога данашње „окупационо-колонијалне моћи” у Србији, како стоји у овој књизи (13). И то је потпуно тачно. Рецимо, суиздавач првог издања Латинкине књиге била је Радио телевизија Војводине – јавни сервис који се финансира новцем пореских обвезника. Такође, у прилозима РТВ посвећеним овој књизи, Перовићева – која је још раније названа „мајком Друге Србије” – слављена је као „суперстар”! А ево, лист Данас сада има довољно пара и интереса да може већ месецима бесплатно да дели брошуре састављене из делова те књиге.

Ломпар Латинкино писање подвргава стрпљивом сецирању (тзв. close reading), систематској и пажљивој анализи и тумачењу, раскривајући идеологију која иза тог писања стоји – њену унутрашњу логику и кључне ентимеме (силогизме у којој се велика премиса подразумева), уз критику консеквенци те идеологије по српску културу, па и по све нас.

Ево неких основних Ломпарових налаза.

Окупационо-колонијална моћ

Латинка Перовић у јавности наступа као историчар, и она збиља јесте родоначелник једне утицајне, финансијски и грантовима снажно подржане историографске школе. Међутим, њену књигу одликује презентоцентризам (12) – пројектовање у прошлост садашњих односа, веровања или предрасуда.

Тако је титоизам, из њене визуре, транзициона етапа кретања од комунизма (бољшевизма) до атлантизма (американизма) – тог модернизацијског есхатона, те коначне сврхе целе историје (48). Титоизам је – а Ломпар га сјајно карактерише као „антируско кретање у спољној политици и антисрпско кретање у унутрашњој” (59) – као идеологија и политика, по Латинки Перовић, водио у добром смеру: ка атлантистичком есхатону. 

Титоизам је, дакле, био позитиван, исправан историјски феномен, те су отуда, дакако, и функционери тог поретка исправни, прогресивни актери – укључив и секретарку ЦК СКС 1968-1972. Овакво накнадно учитавање историјског смисла у титоизам изван је хоризонта саморазумевања актера читаве те епохе, и зато то и јесте школски пример историографског анахронизма.

Друго што Ломпар налази у делу Латинке Перовић јесте прикривена апологетска намера – жеља да се идеолошки одбрани, оправда и уконачи садашња структура моћи у Србији. Њу Ломпар, као што је речено, назива „окупационо-колонијална моћ”, сматрајући да је успешно „сломила јавну вољу за интелектуалним облицима отпора својим застрашујућим медијским и практичним демонстрацијама окупационо-колонијалне моћи у нас” (13).

Дајући научни легитимитет тој моћи, Латинка Перовић заправо хоће да сваки отпор прикаже као незнање, заосталост, тупост. Тако се критика и отпор стављају у положај да су у јавном простору дискурзивно немогући: свако ко има примедбе на атлантизам аутоматски се стигматизује као глупак или идеолошки фанатик.

Лажна нежељена елита

Треће што Ломпар налази у делу Латинке Перовић јесте лажно представљање нежељене елите – елите која је, у српској историји, наводно била прогањана и затирана од стране „доминантне елите”. Ломпар се с правом пита зашто за Латинку Перовић „нежељена елита” нису били врхунски српски грађански интелектуалци, који су одбили да, како се то каже, „пољубе папучу” новодошавшем примитивном ауторитаризму – Милутин Миланковић, Брана Петронијевић, Иван Ђаја, Радивој и Милан Кашанин, Јустин Поповић, Милан Грол, Никола Радојчић…(14)?

Како сви ти људи, пита се Ломпар, којима се данас дичимо – а које је титоистички режим својевремено прогонио или у неком часу осудио на „јавни заборав” (damnatio memoriae) – нису били „нежељена елита”? Него су српска нежељена елита, у интерпретацији Латинке Перовић, били баш Иван Стамболић, Иван Ђурић, Богдан Богдановић, Слободан Инић, Новак Прибићевић, Марко Никезић… (17)? 

Ломпар одбија овакву историјску рефлексију наше културе, и објашњава да је та „нежељена елита” Латинке Перовић заправо била алтернативна елита титоизма – она која је изгубила у фракцијским борбама унутар комунистичког система. Али, она није била истинска елита српског друштва, она није била истинска српска алтернативна елита (17-19).

Реч је, оцењује Ломпар, о настојању да се изгради једна „нова митологија” (27) као облик „колонизације јавне свести” (100). Већ сȃмо проглашавање, без иоле озбиљног образложења, свих ових људи за елиту која нас је могла спасити – само да је заостали Срби нису одбацили – јесте, заправо, својеврсна модернизацијска сотериологија пројектована уназад, у историју.

Карактер „историографске школе”

Као четврто, Ломпар у делу Латинке Перовић налази бројне фактографске нетачности, недопустиве за историчара (20-26). Читави пасуси у овом његовом есеју састоје се од реченица које почињу са није тачно (21-24). Рецимо, није тачно да је књига Добрице Ћосића Моћ и стрепње изашла 1969. године јер је она објављена и забрањена 1971; није тачно да је Душан Недељковић био на Филозофском факултету до удаљавања Михаила Марковића, већ је он изгубио своју професуру две деценије пре тога, итд.

Такође, Латинка Перовић нетачно извештава и о аргументацији која је коришћена у расправи Добрице Ћосића и Душана Пирјевца, 1961-1962. године, прикривајући и национално-суверенистичке аргументе Пирјевца – јер позицију овог словеначког интелектуалца треба приказати као проевропску, али прикривајући и интернационалистичко-космополитске аргументе тадашњег Ћосића – јер његову позицију треба приказати као одувек националистичку (29-30). То је „преварни интерпретативни маневар”, с правом оцењује Ломпар (38). 

Упућенији читалац може да потврди да и Ломпарове реченице које почињу са „под сумњом остају”, а које се односе на поједине исказе Латинке Перовић, такође указују на фактичке неистине – на пример, Перовићкина тврдња да је Иван Ђурић 1990. „добио у Војводини више гласова од Слободана Милошевића” (Доминантна и нежељена елита, стр. 327). То није тачно, у Војводини је Слободан Милошевић добио 707.674 гласова, а Иван Ђурић 196.117 гласова. То значи да је Милошевић добио 2,5 пута више гласова од Ђурића. Историчарка која прави оволико фактографских грешака – не говори ли то понешто и о карактеру те „историографске школе”?

Ауторитарна модернизација

Следећа одлика дела Латинке Перовић јесте слављење ауторитарне модернизације. У тој визури, модернизација је „магијска и шаманска реч нашег секуларног свештенства” (27). Нарочито је то приметно код Латинке Перовић као очигледне првосвештенице те идеологије.

Код ње се модернизација види као дозвољено насиље које елита сме да изврши над друштвом како би се то друштво променило у смеру у којем то хоће елита, без обзира на то шта само друштво жели. Перовићкина „нежељена елита“ могла је, ето, да усрећи српско друштво – наравно, против његове воље, али примитивни Срби су се одвећ опирали. Не само да су гунђали и саботирали, већ би на крају увек одбацили читаву ту „елиту”. Консеквенца оваквог виђења српске историје јесте да, наводно, има нечег дубински погрешног у српском друштву – и то не само данас, већ последњих двеста година.

Управо зато је важна историчарка, јер она даје легитимитет и утеху нашим данашњим преумитељима и усрећитељима Срба и Србије: и онима који „за наше добро” хоће да нас гурну у НАТО, и онима који „за наше добро” хоће да нас „ослободе терета” Косова, и онима који „за наше добро” хоће да нас присиле да Русији уведемо санкције… Све њих ова историчарка теши да њихов неуспех са Србима не долази од тога што нешто није у реду са њиховом идејом. Не, њихова идеја сасвим је на месту. Њихов преумитељски и усрећитељски неуспех долази од тога што нешто суштински, дубински, већ два века, није у реду са српским народом и друштвом. 

Зато се Срби морају, „за њихово добро”, натерати да се цивилизују и модернизују. Оваква апологија ауторитарне модернизације, указује Ломпар (стр. 77 и даље), мора да има, као нужну консеквенцу, и ауторитарну негацију српских демократских и културних традиција. Отуда Латинка као „елиту” промовише Олгу Поповић Обрадовић, представницу Латинкине историографске школе, чији је главни задатак био да „деконструише” српске демократске традиције, поготово да „демистификује” период 1903-1914. (о чему сам критички писао овде, 799-817; 821-839).

Али, ти покушаји манипулативне реинтерпретације – ма колико обилно били финансирани и медијски подржавани – показали су се као неуспешни. То је било зато што они једноставно нису били у складу с историјским чињеницама. Јер, Србија неоспорно има врло пристојну и незанемарљиву демократску традицију кроз цео 19. век (и то не само за балканске прилике), али и кроз део 20. века (овде, 27-142). Србија је имала демократске капацитете у структури становништва, у менталитету, у култури… – зашто они нису дошли више до изражаја, то је пре стицај историјских околности (од ратова, до прављења нефункционалне државе с „погрешним” народима), а не некакве „дефектности” српског друштва.

Али, кога брига за историјске чињенице, све што је важно и вредно у српској традицији треба исмејати, негирати, умањити – томе и служи читава ова идеологија и њена историографска „суперзвезда”.

Борба на живот и смрт

Шесто, упозорава Ломпар, негативна хипергенерализација о неком народу може бити увод у његову нихилацију. Претерано искривљено приказивање (чак лагање) о неком народу, често и јесте увод у његово уклањање. Читав дискурс ове идеологије, упозорава Ломпар, као да управо томе и тежи – и то свакако није само Ломпаров утисак (уп. овде).

Па и прављење „нежељене елите” од Ивана Стамболића, Богдана Богдановића или Новака Прибићевића такође није случајно – преко елитизације ових кадрова „брани се садашња колонизација наше јавне свести”, каже Ломпар (64; 100), односно обезбеђује „продужетак титоизма колонијалним средствима” (65). 

Седмо, Ломпар цитира речи Марка Никезића из 1972. године: „За четири године рада садашњег ЦК главно политичко питање било је борба са великосрпским национализмом. (…) Решава се ко ће кога у Србији” (нав. у Перовић, 141; Ломпар 67). „У неким стварима превешћемо и на административне мере” (69). То исто вели и Латинка Перовић: „Нема колебања Савеза комуниста Србије у погледу потребе за административним мерама” (69).

Административне мере – па то вам, у времену у ком се такве изјаве дају, значи претњу затвором. Ломпар подсећа и на изјаву Латинке Перовић дату ХТВ да је однос две Србије „борба на живот и смрт” (70). То је, очигледно, читава једна философија акције која неће коегзистенцију различитих становишта, која неће легитимни плурализам идеја, већ која наш друштвени живот види првенствено по моделу „ко ће кога” и као „борбу на живот и смрт”! Зар су то либерали, пита се Ломпар.

Спочитавање српске кривице

Осмо, ту је и непрестано минимализовање хрватског национализма, али и свих других – албанског, словеначког, муслиманског… њихово приказивање као чисто реактивног у односу на српски национализам, као и проглашење српског национализма главним узроком распада Југославије. Циљ је утврђивање за вечност комплекса српске кривице (97).

Но, „српска кривица” треба да постоји не само у вези с распадом Југославије. Србија је, по Латинки Перовић (154), свој погрешан пут, који ју је одвео у полом деведесетих, „сама изабрала почетком седамдесетих година 20. века”. Дакле, није Тито 1972. године почистио српске „либерале”, не, „Србија” је тада нешто погрешно „изабрала”, Србија се одрекла „нежељене елите”, па је зато и доживела све што ју је снашло током деведесетих…

Девето, код Перовићеве постоји, указује Ломпар, непрестани појмовни редукционизам. Рецимо, све што је у Србији национално своди се на националистичко, па тако у модерној српској историји не постоје ни национални либерали, ни аграрни конзервативци, ни народњаци, ни патриотски социјалисти… не, постоје, само и једино, српски националисти (99). И још један Латинкин редукционистички низ: Србија мора да се модернизује – модерност је оно што је Запад – запад су заправо САД – за Србију је најбоље да слуша САД (96). Шта је овакво редукционистичко извођење друго до идеологија?

И десето, карактеристично за дело Латинке Перовић, јесте то што се у њему афирмише реторички трик којим се паланком и паланачким именује заправо сваки отпор. Отпор гурању грађанске Србије у комунизам, па отпор гурању Србије у све антисрпскије форме Југославије и коначно отпор гурању Србије у атлантизам (113). У том смислу, Ломпар Философију паланке назива „амблемом” (72) читаве једне „идеолошке формације” (113). У њој паланка постаје истозначница, уочава Ломпар, не толико за све што је уопште национално, већ за све што је српско. 

Дакле, паланка није оно што је национално-француско, национално-шпанско, а таман посла национално-америчко… Не, паланка је само и искључиво оно национално-српско. Паланка је објашњење и за 1941, и за 1991, и за 1999. – јер , у Србији, уз помоћ реторичког трика с паланком, каже Ломпар, „бити националан значи бити унапред крив, унапред одговоран” (124). А то с паланком такође је манипулативно претеривање о једном народу, чак лагање о њему – уз пуну свест да систематско и дуготрајно лагање о неком народу заиста може бити увод у његову нихилацију.

У вези с тим Ломпар се осврће и на став Латинке Перовић која каже да Јасеновац не може бити „метафора историје Срба и Хрвата” (нав. у Ломпар, 63). То је некако сасвим у складу са систематским ћутањем о Јасеновцу, после 1945, с ћутањем у коме је активно учествовала, док је била високи политички функционер, и ауторка критиковане књиге.

Овде Ломпар цитира Хану Арент која саопштава: „Схватила сам и то поновила много пута: када сте нападнути као Јевреји морате се и бранити као Јеврејин. Не као Немац, и не као грађанин света, и не као заговорник људских права. Не, него – шта могу конкретно да урадим као Јеврејин!”. А онда, после овог цитата, следи сјајна Ломпарова реченица: немојмо се заваравати, „геноцид је заувек метафора историје два народа” (63). Нажалост, потпуно тачно – јер, шта су Јасеновац или „Олуја” друго до синегдоха односа Хрватске спрам Срба.

Знате са чим имате посла

Коначно, Ломпар кроз ову критику афирмише и аутентично српско национално становиште, а та афирмација је важна у тренутку када је на делу „западна (америчка) колонизација српског народа” (129). Српско национално становиште, по Ломпару, подразумева како демократију, тако и дубоку и снажну националну културу – у смислу неговања једног јасног система вредности. „Отуд је оно”, каже професор Ломпар, мислећи на српско национално становиште, „у односу на идеологију глобализма – субверзивно” (125).

И то јесте један од кључних налаза овог оштроумног есеја, који смо сада добили и у облику засебне књиге. Ово је једна субверзивна, и зато опасна књига, књига која одлучно стаје наспрам не само читаве једне доминантне идеологије, већ и наспрам свега што ту идеологију подупире. А то што је подупире почиње од осамсто војних база САД широм света, наставља се с моћном медијском индустријом преко које се успешно колонизују умови милиона обичних људи, и завршава се моћном академском и културњачком индустријом преко које се влада умовима на хиљаде интелектуалаца… 

Једна књига, и њен аутор који ју је дрско сам изфинансирао, стали су дакле не наспрам друге књиге, већ наспрам озбиљне силе у њеној позадини. То јесте субверзивно и храбро, али и опасно. Свакако да није безопасно бити њен писац, можда није безопасно бити ни њен приказивач, а можда није сасвим безопасно ни бити њен читалац.

Ако мислите да претерујем, одмах ћу вам извести могућу оптужбу из владајуће идеолошке формације. Подсетићу да другосрбијанска апологија Философије паланке каже да је то „антифашистичка књига” (рецимо, Милорад Беланчић). Не следи ли, онда, да је сваки њен оштрији критичар заправо – фашиста? Не жали ли се Данас, који је и издавач ових књижица Латинке Перовић, да је мета све чешћих „језивих претњи”? Ето, све се уклапа: читалац узме Ломпарову књигу, падне му мрак на очи, постане фашиста и крене да бије по Данас

Али, Ломпарова књига збиља нас упозорава: пријатељи, не смемо се дати, они заиста то што раде доживљавају као „ко ће кога”, као „борбу на живот и смрт”.

Хвала професору Ломпару што је написао и, „о свом руху и круху”, одштампао ову књигу. После ње више нико не може рећи да нисмо знали са чим имамо посла. Знамо, сада јасно знамо.

 

Извор Искра

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *