slobodan antonić 1

На „грдном косовском судилишту“, не знам ко ли ће бити јачи? Јункер с његовим ишијасом и Вучић с његовом протестантском етиком? Или можда ми, с нашим дедовима и с нашим синовима

Лажу нас, скоро бесрамно и готово неограничено. Не само српски политичари и њихови новинари – о чему сам писао у чланцима: „Усне које лажу“ и „Лажљивче, лажљивче“.

Лаже нас и бриселски естаблишмент. Управо онај који Србији, наводно, треба да обезбеди „поштену медијацију“ с Приштином, као и да нас „уведе у Европу“.

Да ли сте, можда, видели снимак веселог Жан Клод Јункера, премијера ЕУ („председника Европске комисије“), пред недавни састанак лидера НАТО-а? (Рецимо, овде?)

Љуљао се, посртао, клиберио се и љубио сваког око себе – баш како раде раздрагани пијанци.

Кажем „пијанци“ а не „алкохоличари“, јер се први држе лозинке „кад умерено конзумираш алкохол, можеш да пијеш колико хоћеш“, док су други намргођени и туробни – пошто иду на оне сеансе.

Још 2014. вође ЕУ биле су забринуте због Јункеровог „животног стила“ (овде). Али, он је, у једном интервјуу, самоуверено порекао приче да дан почиње чашицом коњака, тако што је, током разговора с новинаром, испио – четири чаше шампањца (исто).

Једна пољска посланица изјавила је да ју је било срамота колико се Јункер „налио“ у Ватикану, током прославе 60 година ЕУ (овде). Слично се наш добри Луксембуржанин понашао и на прошлогодишњем састанку УН на врху у Женеви (овде).

Али, из званичног Брисела стигло је објашњење да, када је реч о прошлонедељном испаду, господин председник је „имао нарочито болан напад ишијаса који су пратили грчеви“ („a particularly painful attack of sciatica, accompanied by cramps“; овде).

А сада молим читаоца да поново погледа снимак и по души каже – да ли тако изгледа човек који има „нарочито болан напад ишијаса који прате грчеви“?

Дакле, бриселска нас бирократија лаже потпуно безочно. Стога се човек пита: колико ли тек лажу о ономе што раде „испод жита“ и „иза кулиса“? На пример, када је реч о Косову.

Небојша Стефановић за РТС: „Вучић иде (у Брисел) да преговара о утакмици на којој је судија одсвирао крај и све је завршено с убедљивом гол-разликом против вас, а од њега се очекује да преокрене резултат у невероватну победу“ (овде).

Да ли Стефановић и остали стварно мисле да ми Срби имамо памћење златне рибице (a three second memory)?

Вучић, после потписивања Брисела 2 (2015): „Мислим да наш народ има разлог за задовољство, вечерас смо одличан посао обавили за наш народ!“ (овде).

Марко Ђурић (у истој прилици): „Спортским речником – Србија је победила са 5:0!“ (овде).

Па чекајте, мајстори. Како смо од 5:0, из 2015. године, стигли до „убедљиве гол-разлике против нас“, у 2018? И ко је за то крив – опет кнез Лазар?

slobodan antonić

Али, њихове лажи – „Косово је изгубио још кнез Лазар, Тито, Милошевић, Тадић…“ – одбијају се од истине коју заправо сваки Србин носи.

Неважно је да ли су на Космету Бондстил, НАТО и милион Албанаца, а тек 100.000 Срба. Јер, наспрам милион Албанаца стоји нас много више – милиони и милиони, и с Косова и око Косова.

Стоје мртви и живи. Јер, за нас Србе, ето, мртви су некако сви живи. Жив је, тако, и мој покојни деда Момир, и прадеда Милисав, и чукундеда Петар и наврдеда Марко.

А ту су и сви нерођени што тек треба да се појаве. А рачунају се, богами, и сва она деца што су побијена по Јадовну или Клечки. И она су, у међувремену, стигла да порасту и да заглавате.

Е па сад, сви су они ту, са нама. И када смо ми на Косову, сви су на Косову. Када сам на Косову ја (59), са мном су не само моји синови Лукијан (19) и Адријан (15), и мој отац Чедомир (85), ту је и мој покојни деда Момир (125), и прадеда Милисав (148), и чукундеда Петар (191) и наврдеда Марко (226)…

Треба знати да када су важне ствари у питању, Срби не живе тек осамдесетак лета. Чим на дневни ред дође Косово, одједном се појаве и старине од осамсто година.

И стога, када причате о референдуму „о Косову“ – хоће ли Срби да га се одрекну или не – морате у бирачки списак да упишете и све те старине. Јер, како може један нараштај да одлучује о питању за вечност, а у име свих поколења, прошлих и будућих?

Уопште, ви што нас учите да оно што видимо сопственим очима заправо и није истина: да Јункер није пијан, него има ишијас; и да је 5:0 из 2015. године данас 0:15, у корист наших непријатеља – али да то никако није кривица Њега и његових (о не, никако, крив је кнез Лазар који није на време схватио предност протестантске етике)!

Па онда, морате да се одлучите. Хоћете ли истину или постистину?

Јер, у свету постистине отвара се процеп старе добре светскоисторијске метафизике. И из тог процепа излазе и мој Момир, и Милисав, и Петар, и Марко. Долазе све с њиховим пушкама и косама – да стану раме уз раме с нама и с нашим синовима.

А у том случају, на „грдном косовском судилишту“, не знам ко ли ће бити јачи? Јункер с његовим ишијасом и Вучић с његовом протестантском етиком? Или можда ми, с нашим дедовима и с нашим синовима?

Не шалим се. Срби су посебан народ. Показало се то и 1914, и 1941, и 1999. У све три прилике, звер је заустављена, макар онолико колико је требало да „отац лажи“ не постане неупитни „кнез овога свијета“.

Па да видимо има ли нас и даље. И докле.

Извор: Стање ствари

 

 

Поделите

One thought on “Слободан Антонић: Преживети време лажи”

  1. Od izuzetno velike doze analgetika čovjek se ponaša kao pijan. Od takvih malignih Androida je sazdana Imperija. Normalan čovjek sa liječi kad je bolestan, funkcioneri EU daju primjer drugima da je njihova misija (posao) važnija od ičega. I nikakav bol ih nemože zaustaviti jer nemaju nikakve skrupule.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *