Пре но што пређем на ствар, посебна напомена за Небојшу Крстића који је мој прошли чланак изволео да означи као „прилично глуп текст“: и овај чланак је једнако глуп као претходни, немој се мучити да га читаш.

Опет ћу да пишем о судском прогону због деликта мишљења, овога пута Бранислава Ристивојевића. Његовим прогоном вратили смо се у време када је Гојко Ђого осуђен на годину дана затвора због четири песме, Нинослав Пешић на годину и по јер је „испред робне куће, у присуству већег броја лица, узвикнуо `Живео краљ Петар!`”, а Светолик Урошевић на пет месеци јер је „у путничком аутомобилу, у присуству других лица, за председника Тита говорио да је ’излапео` и да `није више способан да руководи земљом’“.

А Ристивојевића је званични државни орган, Повереник за заштиту равнопрваности, решио да судски гони због следеће, наводно дискриминаторне, реченице: „Можда су за пораст обима насиља у породици (делимично или претежно) заслужни и манично приказивање тзв. ријалити шоу програма на ТВ каналима с националном покривеношћу у којима се најнепосредније подстичу акти насиља међу људима који живе у истом домаћинству; или полицијска заштита свечаним шетњама хомосексуалаца којом приликом се отворено слави примитивна, насилничка, приземна, огољена и простачка сексуалност?”.

На овај ужасни злочин Повереници је пажњу скренула иста ЛГБТ организација која је судски прогонила Владимира Димитријевића, назвавши Ристивојевићеву упитну реченицу „хомофобичном“. Ова је геноцидна реченица и за Повереницу била толико језива да је, без претходног позива Ристивојевићу на изјашњавање – као у случају Димјитријевић – поднела тужбу Вишем суду у Новом Саду 2017. „због повреде Закона о забрани дискриминације”.

То брзометно отпочињање судског процеса није било случајно. Бранислав Ристивојевић прoфeсoр је Прaвнoг фaкултeтa Унивeрзитeтa у Нoвoм Сaду, те је његово извођење на суд за Повереницу, како је написала у извештају за 2018. годину, било „стратешкa пaрницa“ (овде 229). Бранкица Јанковић је, такође, и новинарима објашњавала да је „стратешки парнични поступак“ против Ристивојевића „битан за јавност“, „с обзиром да се ради о професору правног факултета”.

Стратешко парничење подразумева да се у неком карактеристичном случају издејствује прва пресуда, која ће, затим, бити смерница за остале судије како да одлучују у сличним приликама. Очекивана егземпларна пресуда Ристивојевићу била је и део стратегије застрашивања (chilling effect): професори и научници уочили би шта је снашло Ристивојевића, те би надаље избегавали ЛГБТ теме, уколико се њихово мишљење разликује од идеолошки пожељног. Пресуду би, свакако, уочили и сви који баратају правом – Повереница је упорно истицала да Ристивојевић „образује будуће генерације правника: судије, јавне тужиоце, инспекторе…“, због чега је његов случај нарочито битан.

Ристивојевић се бранио тврдњом да се текстом не може извршити дискриминација („Одговор на ревизију“, П 1344/2017). Он није „неједнако поступао (…) у односу на лица или групе (…) засновано на (…) родном идентитету, сексуалној оријентацији“ (чл. 2, ст. 1 ЗоЗД). „`Неједнако` се поступа“, тврдио је он, „када се с два правна субјекта у истом правном положају и пред истим законом поступа на два различита начина“ (исто 3). Али, како се чланком, објављеним на неком порталу, било ко може закинути за његово право? „Овде нема дискриминације, јер се текстом не може `неједнако поступати`“, објашњавао је Ристивојевић (3).

Ипак, Виши суд у Новом Саду 2018. донео је пресуду у којој је оценио да у Ристивојевићевом тексту „изношење мишљења представља увредљиво понижавајуће поступање односно казивање, а тиме и повреду достојанства групе на основу њиховог личног својства – сексуалне оријентације“ (нав. овде 2). Стога је пресудио да је Ристивојевић „извршио акт дискриминације припадника и припадница ЛГБТ популације на основу сексуалне оријентације“, те донео меру по којој је „забрањено туженом да убудуће у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, износи ставове којима се омаловажавају припадници/це ЛГБТ популације и подржавају предрасуде према овим друштвеним групама“ (исто 1).

Јавности је таква пресуда протумачена крајње пристрасно, тако као да је „Ристивојевић осуђен за говор мржње“, односно да му је „забрањено јавно иступање у будућности“, те је Ристивојевић јавно називан „осуђеним хомофобом“!? По свом карактеру, ова казна имала је облик доживотне казне и превазилазила је чак и злогласну „забрану јавног наступања“ (Кривични закон СФРЈ, 1976, чл. 67) због „непријатељске пропаганде“ (чл. 133), а која је могла да траје највише пет година.

Оваква казна је, такође, била не само у апсолутном нескладу с пресудама Европског суда за људска права у којима увређеност лица или групе није довољна за примену ограничења слободе изражавања (видети овде), већ и с пресудом истог суда у којој се изричито прописује „да казна не представља облик цензуре с намером да се (у будућности – С. А) обесхрабри критика“ (овде §127).

(За Небојшу Крстића: Не читај даље, глупо је!)

Против овакве пресуде Ристивојевић се жалио Апелационом суду у Новом Саду. Овај суд ипак показује довољно разума, те преиначује првостепену пресуду. Ристивојевић је ослобођен казне: „Тужени има право да изнесе свој став и гледиште о садржини наведеног закона, а чињеница да је образлагањем свог става користио оштрије речи не подразумева само по себи да је (неког) дискриминисао” (нав. овде 4). Држећи се критеријума ЕСЉП (види овде), суд налази да: 1) „текст не препоручује да се поступа дискриминаторно, (…) не позива се на насиље и не подстиче мржња“, а затим каже да, кад се чланак погледа у друштвеном контексту, „текст није објављен у напетом социјалном амбијенту“ – у ком би евентуални позив на насиље збиља изазавао насиље ( исто).

Суд је такође сасвим разборито упозорио да забрана Ристивојевићу да износи сличне ставове и у будућности значи ограничавање слободе мишљења и изражавања зајамчена чл. 46 Устава Србије и чл. 10 Европске конвенције о људским правима. „Тужени је смео и могао и јавно да изнесе свој вредносни суд о предметној теми јер то представља слободу изражавања, која је неопходна за опстанак и развој демократског друштва и која не може представљати дискриминацију само због оштро употребљених речи” (исто 5).

Али, ово је за Повереницу била „стратешка парница“, коју није смела да изгуби. Зато се она не обазире ни на какве трошкове, те подноси захтев за ревизију Врховном касационом суду. Но, и овај суд, на чијем челу је била Весна Поповић, није се бојао да се држи закона као пијан плота. Одбио је 2020. Повереничин захтев уз образложење да је „другостепени суд преиначењем првостепене одлуке правилно применио материјално право“ (овде 5). „Изношењем свог вредносног суда, у конкретном случају, тужени није изашао изван контекста чл. 10 ст. 1 Конвенције о заштити људских права и чл. 46 Устава“ (исто).

Врховни касациони суд изнео је и мишљење које је од посебне важности за све сличне спорове: „Правно становиште које износи Апелациони суд у свему прихвата и Врховни касациони суд. Ревизијски наводи да је другостепени суд прихватио дискриминаторски говор туженог као легитиман, те да оваква пресуда апелационог суда не сме да остане део правног поретка Републике Србије нити референца будућим случајевима борбе против дискриминације су неприхватљиви. Штавише, може се сматрати посебним обликом притиска на суд. Суд није установљен да суди по нечијем налогу (…). Лична (субјективна) преосетљивост не може бити основ за усвајање оваквих захтева“ (овде 6).

(За Небојшу Крстића: Сад долази најглупљи део!)

Ова пресуда оцењена је као „гранична (landmarkdecision)“, те као „веома важна и храбра“ јер се њом „јасно успоставља и брани слобода изражавања у Србији“. И заиста, какве би последице биле да пресуда о кривици Ристивојевића није поништена, види се по дифамирајућим епитетима којима је он засут када је изабран за декана свог факултета (а док је још била на снази пресуда првостепеног суда): „Скандал у Новом Саду: антивакцинаш и осведочени хомофоб изабран за декана Правног факултета“, био је наслов у Блицу. У тексту се још каже да је Ристивојевић „познат по екстремним ставовима према ЛГБТ заједници“, те да су чланови НВО Да се зна „узнемирени чињеницом да је за декана именован баш Ристивојевић“. И N1 је имао у наслову да је „нови декан Правног осуђени хомофоб“.

То „осуђени хомофоб“ имала је да буде доживотна стигма за Ристивојевића и застрашујући белег који зауставља каријеру сваког професора или научника. Ово настојање да се не само из јавности, већ и из професије уклоне људи који другачије мисле (овде 205) онемогућено је, међутим, храбрим одлукама судија поменутих у овом и прошлом тексту.

Али, авај! Друштванце је видело да закон још није довољно рестриктиван, па, маја 2021, доноси измене Закона о забрани дискриминације. Њима се уводи институт „навођења на дискриминацију“ (овде §2)! До сада је дискриминација била безобално одређена, али опет су друге норме онемогућавале да се баш све прогласи дискриминацијом. Но, навођење на дискриминацију – под њу се дословно може подвести све што се каже! И могућности за нове тужбе и осуђујуће пресуде овом допуном изузетно се проширују.

Јер, већ се овај текст који читалац управо чита сутра може прогласити као „навођење на дискриминацију“ – пошто због њега ЛГБТ активисти могу да се осете уземирено. И препричавање овога текста такође може бити „навођење на дискриминацију“ јер и оно можда може наше добре активисте да узнемири. И све што се политички некоректно буде помислило или рекло може бити „навођење на дискриминацију“, пошто може да узнемири

Тито је устао из гроба и поново хоће да кажњава сваког ко каже да је излапео. Јер, то га узнемирава. Добродошли у 1971…

Извор: ИСКРА

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *