0 0
Read Time:6 Minute, 9 Second

Уредништво листа Сведок позвало ме је да напишем прилог за блок о „(не)култури дијалога у Србији“. О томе су, у броју 1169-1170 (29. јануар 2019), објаснили шта мисле Санда Рашковић Ивић, Гордана Чомић, Чедомир Антић и Срђан Стојановић (стр. 25-29).

Санда Рашковић Ивић, на пример, написала је да су се „вредности Фарме и Задругепрошириле на цело друштво, за шта је одговорна ова власт, јер је дала тон простаклука, искључивости и непријатељства“ (25).

Гордана Чомић сматра да „никада у дијалогу (не треба да – С. А.) навијаш са: `не причај, набоди га!`, јер се тиме убада директно у изградњу политичке културе, темељног дијалога и поверења једних у друге, пошто на њему почива сваки уређен систем, добар за све људе“ (26).

Чеда Антић је указао да је Вучић „ставове брусио и аргументе градио тако да привуче пажњу и подршку најпримитивнијег и најмање образованог дела српског народа, настојећи да начин борбе прилагоди њиховом укусу“ (28).

Срђан Стојановић је код наше политичке класе критиковао „међусобну размену увредљивих речи на друштвеним мрежама“, очигледно алудирајући на Владимира Ђукановића и Маринику Тепић (овде), закључујући да „са таквим припадницима тзв. елите тешко да се може у Србији залагати за некакву културу јавног говора у медијима“ (29). 

У односу на њих, мој текст (стр. 27) донекле се разликовао, пошто сам тврдио две ствари:

  1. Није исто дијалог и толеранција; дијалога не може бити са фанатицима, јер је основна претпоставка дијалога признање одређених чињеница и вредности, а код екстремиста немате ни једно, ни друго; међутим, свакако треба толерисати могућност да другачије говоре и пишу чак и они с којима не бисмо сели у исти ТВ студио, или с којима не бисмо шетали на истим протестима; јер, ако бисмо желели да их затремо, били бисмо исти као они – фанатици и екстремисти.
  2. У опозицији Вучићу постоје идеолошки крајњаши, па чак и социопате; с њима рушити Вучића исто је што и препливавати реку са шкорпијом или са змијом у недрима.

Дакле, ево мог образложења (текст сам, за ову прилику, допунио повезницама и грађом која није могла да стане у задати оквир).

Главна препрека успостављању културе дијалога у Србији су аутошовинистички фанатици.

О феномену аутошовинизма сам доста писао (овдеовдеовдеовде или овде). Да се не бих понављао, овде ћу навести тек неке новије примере.

Рецимо, Александар Секуловић, једно од омиљених имена компрадорских медија и НВО, за српске цивилне жртве у ратовима деведесетих – тачније, током операције Олуја – каже:

„Без обзира да ли је страдалих српских цивила било 116, 681 или 1205, то је у сваком случају жалосна чињеница, али не и злочин. Та чињеница је последица (претходног српског – С. А.) злочина, тј. последица рата који је сам по себи злочин, а одговорност за страдање цивила на било којој страни пада на онога ко је започео рат“ (овде, стр. 19). 

Да ли сте схватили? Пошто су Срби, наводно, у Хрватској започели рат, то покољ 2.650 српских цивила и изгон њих 340.000, током Олујеније злочин већ само – „жалосна чињеница“?!

Или, такође, Секуловић тврди да је „геноцидност кроз историју била битно обележје српског национализма“, те да је у данашњој Србији на делу „неофашизам“. Међутим, објашњава даље Секуловић, „у Хрватској је ситуација ипак другачија. Тачно је да у њој усташтво и историјски ревизионизам попримају забрињавајуће размере, али је такође тачно и то да се велики део хрватског друштва томе одлучно супротставља и има могућности да своје ставове износи кроз медије. У Србији тога нема“ (овде).

Да ли сте схватили? Цела Хрватска, укључујући и Колинду, пева Томпсонове „буднице“ (овде), усклик „За дом спремни!“ већ „традиционално“ кличу загребачки матуранти на крају школске године (овде), ћирилицу лупају чекићима где год да је виде, а Степинца проглашавју свецем. Али, све то није „неофашизам“, о не, него неофашизам постоји заправо тек у Србији?!

Колики фанатик мораш бити да би тврдио такве којештарије?

Тај исти Секуловић објашњава да постоји „манипулација бројем страдалих у Јасеновцу“ као „део официјелне (српске – С. А.) националистичке пропаганде“, те тврди да на том демонском месту није страдало више од „46.685 Срба“ (овде)!

Хеј, човече! Недавно је и Гидеон Грајф, главни истраживач Института за Холокауст „Шем олам“ у Израелу, на основу података до којих је дошао током четворогодишњег испитивања, утврдио да је у Јасеновцу на најсвирепији начин убијено „минимум 800.000 Срба и 40.000 Јевреја“ (овде).

Да ли је и он, Секуловићу, „део официјелне националистичке пропаганде“ у Србији? И зашто си, господине, број уморених Срба „на 57 начина“ (овде), спустио тек на 46.685? Зар није било најбоље да си се држао хрватске варијанте Википедије, где пише следеће:

„Šezdesetih godina prošlog stoljeća izvođena su tzv. antropološka istraživanja u radnom logoru Jasenovac koji su trebala dokazati masovna ubijanja u radnom logoru Jasenovac. Nakon temeljitih istraživanja pronađen je samo 481 kostur za većinu kojih je utvrđeno da su umrli od epidemijskih bolesti“ (овде).

Зар није сјајно? У Јасеновцу је умро тек 481 заточеник, и то од епидемијских болести! А све преко тога је, зар не, „део официјелне српске националистичке пропаганде“…

Или, рецимо, Биљана Стојковић, професорка биологије на Београдском универзитету, позната по свом „открићу“ да су Срби, наводно, у 18. веку истребили даброве у Војводини (о нетачности те сумануте тврдње писао сам овде, стр. 84-90).

Е па професорка Стојковић објављује на свом Твитер налогу слику митрополита Амфилохија окруженог децом с коментаром: „uh, jedna od jezivijih fotografija“ (овде).

Зашто је та фотографија „језива“? Зашто би слика свештеника с децом била нешто „језиво“? 

То је зато што имамо посла с аутошовинистичким фанатицима, који толико горљиво мрзе све што је друго и другачије (у конкретном случају: српско и православно) да им чак и обична заједничка фотографија ђака и митрополита смета.

Коначно, међу анти-Вучићевим опозиционарима важно место припада и Дашку Милиновићу, водитељу једне популарне емисије и звезде другосрбијанског Твитера (под псеудонимом Zapad Todorović). Његово помамно аутошовинистичко дивљање садржи и следеће објаве:

„Mrzi me da palim fotošop, pa zamisli: slika Svetog Save kako mu Jovan Dučić nabija Ostrog u dupe, tetovirano na trandžinoj kurčini“ (овде).

„Finalni ispit za nacionalistu su gusle. To kad si položio i skrnave običaje i nelogiku i selektivnu istoriju unazad i braonslavlje (тако Милиновић зове православље – С. А.)  i bio u lovu i prebio ženu. Slušanje i pretvaranje da voliš gusle su diplomski. Posle toga si licencirani vepar“ (тј. националиста – С. А.; овде

„Fašistički vepru, nećemo ti dvaput reći, na ražnju ćeš se peći“ (упућено Владимиру Ђукановићу; овде).

„Mrtve ti jebem u rupu od okaaa!!!“ (жени која се жалила због поратних комунистичких стрељања – С. А.; овде)

„Jedi govno nakazooo!!!“ (Борису Малагурском – С. А.; овде)

„Zapadovi recepti za sreću: U svakom trenutku morate imati uz sebe listu ljudi kojima ćete nauditi čim dodje do suspenzije pravnog poretka“ (овде). 

И са таквима за које је чак и Небојша Медојевић „četnik“ (овде) и који политичке неистомишљенике часте са „Uzmi tatin kurac prljav od sestrinih govana i puši ga!“ (овде) – од таквих, дакле, очекивати „културу дијалога“ и са таквима водити дијалог?!

Нема од тога ништа. Имате ли икакву дилему да би такви, и слични, мирне душе стрељали, затварали, прогонили и забрањивали – само да дођу у прилику?

Основна претпоставка за дијалог је елементарна толеранција: не-угрожавање онога што ти се не свиђа.

„Живи и пусти друге да живе“: ко се тога не држи, збиља немамо шта да причамо.

И – немамо шта да шетамо!

Извор: Стање ствари

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post О писању | Књишки мољац
Next post Зашто грађани Србије иду на рад у Немачку, а не обрнуто?

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *