Свака права историја почиње тиме што се образују, као таква, два пра-сталежа, племство и свештенство, и што се издижу изнад сељаштва. Супротност великог и малог племства, краља и вазала, световне и духовне моћи, јесте основни облик сваке рано-хомеровске, старо-кинеске, готичке политике, док се стил историје преображава са градом, са грађанством, са трећим сталежом. Али се целокупни смисао историје скупља искључиво у сталешкој свести тих сталежа. Сељак је безисторијски. Село је ван сваке историје, и сав развој, од >>тројанског<<, па до митридатског рата, од саксонских царева па до светског рата, хуји изнад ових малих тачака на тлу, пригодно и уништавајући, користећи њихову крв, али не додирујући никада њихову унутрицу;

Сељак је вечни човек, независан од сваке културе, која свија гнездо по градовима. Он јој претходи, он је надживљује, плодећи се тмуло и нејасно са рода на род, ограничен на позиве и способност везане за земљу, мистична душа, суви разум, везан за оно што је практично, исходиште и вечно текући извор крви, која у градовима гради историју света.

Споро и неповерљиво, он коначно и прими, не мењајући ни у чему свој став према животу, све оно што култура тамо по градовима измишља као државне облике и привредне обичаје, као начела вере, као оруђа, као знање и уметност. Тако је западно-европски сељак спољашње примио сва учења великих концила, од великог латеранског, па до тридентског, тако резултате машинске технике и француске револуције. Он је ипак зато остао оно што је и био, што је био већ пре Карла Великог. Данашња побожност сељака старија је него хришћанство. Његови богови су старији од сваке више религије. Скините са њега притисак великих градова, и он ће се без великог лишавања вратити у своје природно пра-стање. Његова стварна етика, његова стварна метафизика, коју ниједан градски научењак није сматрао никада достојним открића, јесу ван сваке историје религије и духа. Оне уопште немају историје.

Град је дух. Велики град је >>слободни дух<<. Грађанство, сталеж духа, почиње да бива свесно свог особеног бића побуном против – >>феудалних<< – сила крви и предања. Оно руши престоле и ограничава стара права у име разума а пре свега у име >>народа<< под којим се од сада мисли искључиво на градски народ. Демократија је политички облик у коме се од сељака тражи да има на свет и живот онакво гледиште какво имају људи града. Градски дух реформира велику религију ранога доба и ставља поред старе сталешке грађанску религију, слободну науку. Град преузима вођство привредне историје, стављајући наместо пра-вредности земље, које се никада не могу одвојити од сељачког живота и мишљења, појам новца, одвојен од добара. Прастара сељачка реч за саобраћај добара је размена. Па чак и тамо где се ради о замени једне ствари за племенити метал није у  основи те радње >>мишљење о новцу<<, које појмовно одваја вредност од саме ствари, па је везује за фиктивну или металну количину, која је од сада одређена да >>оно друго<<, >>робу<<, мери. Каравани и пловидбе Викинга у рано доба крећу се између насеља на тлу и значе размену и пљачку. А у касно доба између градова значе >>новац<<. То разликује Нормане пре крсташких похода и Ханзеате и Венецијанце после тих похода, античке морепловце у микенско доба и у доба великих колонизација. Град значи не само дух, него и новац.

 

Наступа епоха када се град тако силно развио да више не мора да се брани од земље, од сељаштва и витештва, када се земља са својим пра-сталежима безнадежно брани од премоћи града: духовно од рационализма, политички од демократије, привредно од новца. У такво доба већ се јако смањио број градова који долазе у обзир као историјске вође. Настаје дубока, пре свега душевна, разлика између великог и малог града, а овај други под врло карактеристичним именом варошица постаје део земље која активно више не значи ништа. Супротност између човека града и човека села није постала мањом у тим малим градовима, али она ишчезава пред новим одстојањем које се ствара између њих и великог града. Сељачко-малограђанска лукавост и великоградска интелигенција два су облика буднога бића које разумева, и између њих је једва могуће споразумевање. Јасно је да се и ту не ради о броју становника него о духу. Јасно је и то да се по свим великим градовима могу да одрже кутови у којима фрагменти људства – које је остало готово сасвим сељачко – живе по својим уличицама као на селу и где су становници >>преко пута<< готово у сељачким односима. Од тих скоро сељачких људи, преко све ужих слојева, до малог броја правних великоварошана, води једна пирамида све >>градскије<< формираних људи; они последњи су свуда онде >>код куће<< где им се испуне њихови душевни услови.

Тиме је и појам >>новац<< достигао своју пуну апстрактност. Он не служи више разумевању привредног саобраћаја; он подвргава свом сопственом развићу оптицај робе. Он не цени више ствари по међусобним односима, већ у односу на себе сама. Његов однос према тлу и људима сраслим за то тле тако је савршено ишчезао да га привредно мишљење водећих градова – >>новчани тргови<< – више и не узима у обзир. Новац је сада постао сила, и то чисто духовна сила коју метал само репрезентује, сила у будном бићу горњег слоја привредно активног становништва, сила која људе који се њоме баве чини зависним од себе, као што је раније сељак зависио од земље. Постоји >>мишљење у новцу<< као што постоји и математичко мишљење, јуристичко мишљење.

Али тле је нешто стварно и природно, новац нешто апстрактно и вештачко, чиста категорија, као оно >>врлина<< у просветитељској мисли. Из тога следује да је свака првобитна привреда, дакле привреда без градова, зависна од космичких сила тла, климе, соја људи, па је тако ограничена, док дух, као чисти облик саобраћаја по области буднога бића, има безгранични круг могућности, неограничен стварношћу, као што су и количине математичког и логичког света. Онако исто као што нас поглед на чињенице не може спречити да конструишемо колико год хоћемо не-еуклидовских геометрија, нема ни у изображеној великоградској привреди никакве сметње да се >>новац<< повећава, да се на неки начин мисли у другим новчаним димензијама, што све нема никакве везе са некаквим повећањем злата или уопште стварних вредности. Нема мерила нити врсте добара по којима би се могла упоређивати вредност једног таланта у време перијских ратова и његова вредност у Помпејевој пљачци Египта. Новац је за човека као за ­>>економску животињу<< облик активног бића уопште. На томе почива његова нечувена моћ над сваком почетном цивилизацијом: ова је увек безусловно диктатура тога >>новца<<, у свакој култури у особеном облику. Али, у томе је његова неодрживост, услед које коначно губи своју моћ и свој смисао, те потпуно ишчезава из мишљења касне цивилизације (као на пример у време Диоклецијана), и уступа опет место пра-вредностима везаним за стално тле.

Најзад, светски град постаје огромни симбол, коначиште потпуно ослобођеног духа, средиште у које се коначно концентрише ход светске историје: то су оно мало џиновских градова свих зрелих цивилизација који гоне и обесцењују целокупно материнско тле своје културе, називајући га >>провинција<<. Провинција је сада све, земља и село, мали и велики град, све изузев ове две или три тачке. Нема више племића и грађана, слободних и робова, Хелена и варвара, правоверних и неверника, него псотоје једино још грађани светског града и провинцијалци. Пред овом једном супротношћу бледе све остале, супротношћу која господари свима догађајима, животним навикама и назорима на свет.

Најранији светски градови били су Бабилон и Теба Новога царства – минојски свет на Криту спада, унаточ своме сјају, у египатску провинцију. У антици је први пример Александрија; стара Хелада је на један мах постала провинцијом. Нису је потиснули ни Рим, ни новооснована Картагина, ни Бизант. У Индији су џиновски градови били Уџеин, Канауџ, а најпре Паиалипутра, чувена све до Кине и Јаве; познат је на Западу бајословни углед Багдада и Гранаде. У мексиканском свету био је, како изгледа, 950. основани Уксмал, први светски град Маја царства, која су постала провинције издизањем толетечких светских градова Тескука и Тенохтитлана.

Нека се не заборави где се први пут појављује реч provincia: то је државно-правна ознака Римљана за Сицилију, чијим освајањем први пут једно некада водеће културно тле опада до безусловног објекта. Сиракуза је била најранији стварни светски град античкога света, када је Рим био безначајна паланка. Од тада је она према Риму провинцијски град. И сасвим у истом смислу били су хабзбуршки Мадрид и папски Рим у 17. веку водећи велики градови, док их нису потиснули на ранг провинције, од краја 18. века, светски градови Лондон и Париз. По последицама најозбиљнии догађај прошлога века можда је успињање Њујорка до светског града, услед сецесионог рата 1861-1865.

Камени колос, >>светски град<<, стоји на крају животног тока сваке велике културе. Човека културе, кога је душевно формирала земља, осваја његова сопствена творевина, град, прави га својим створом, својим извршујућим органом, и коначно својом жртвом.

Извор: Ментални Хигијеничар

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *