„Када је рад присила, тада је живот робија.“

Максим Горки ( Максим Горький)

„Најопаснији облик детерминизма у модерном свету је технички феномен.“

Жак Елил (Jacques Ellul)

„Човек је онакав какво је друштво у којем се креће.“

Еурипид (Ευριπίδης)

 

Модерна техника је грађански проналазак.

Маркс тврди како она не би настала да није било грађанске класе, нити би грађанство остварило своје амбиције да се није дочепало технике.

Модерна техника представља најсавршенији и најуспешнији облик организације рада, која цео свет претвара у ресурс, материјал производње.  

Грађанско друштво је предано раду, у толикој мери, да га је уздигло на ниво метафизичког начела.

Грађанска класа, најпредузимљивија, најамбициознија и најпродуктивнија класа у историји, величала је рад не само као средство преживљавања (животног опстанка), него и као извор свих људских врлина и овоземаљских радости.

Жан Жак Русо je у томе отишао толико далеко, да је изговорио: „Живети – то не значи дисати, него радити.“

Грађанство, није преувеличавало само значај рада, него и вредност производње, а касније – још више – потрошње, као додатног облика рада.

Необуздана тежња ка моћи и похлепа за влашћу допринеле су да се, у грађанском друштву, тако схваћен рад прогласи најважнијом чињеницом човекове егзистенције, да се велича и наметне као највиши смисао људског живота.

Хегел је, у Феноменологији духа, тврдио да на основу рада, човек за себе постаје оно што је по себи. Захваљујући раду, он стиче самосвест и тек тада је у стању да открије своје право лице.

У Економско-филозофским рукописима, Маркс је Хегелу одао признање због овог његовог увида, тврдећи да је Хегелова величина у томе што је самопроизвођење схватио као процес, у којем је човек предмет свог сопственог рада.

За разлику од Хегела, који је рад схватао као чисто духовни (спекулативно-метафизички) подухват, Маркса га је видео као реалан друштвени процес, као материјалну, телесно-чулну активност, на основу које људска врста производи саму себе и средства која су јој неопходна за живот.

Маркс је овим наводно прекорачио хоризонт грађанског света, практично изашао изван оквира буржоаског друштва.

Да ли је то баш тако?

Иако је тежиште рада „с неба спустио на земљу“, Маркс је реално остао у оквиру система којем се теоријски супротстављао.

Буржоаско, грађанско друштво, у суштини, овим није доведено у питање.

Маркс се бавио радом као кључним питањем, његовим смислом и местом које има у животу људи и организацији света, посебно блиском везом између технике и рада.

Рад је кључ за разумевање модерног света. Техника је његов производ.

Техника је најефикаснији облик организације рада.

Култ рада је створио и капитализам, а капитализам је, са своје стране, захтевао од људи идолопоклонички однос према раду.

То није промакло Реми де Гурмону, француском књижевнику, који је рекао: „Наша глупост је толика да сматрамо рад не само часним, него и светим, а он је заправо само жалосна нужда.“

Капитализам је производ развоја технике, као најуспешнијег начина обављања најамног рада (а на тај начин и контроле, и експлоатације „широких народних маса“) .

Теоретичари склони Марксу се, више или мање, слажу у томе да је његов однос према техници, као најпродуктивнијем облику организованог рада, био опречан.

Маркс је технику видео као (изразито) грађанску творевину, као симбол њене владавине.

С обзиром на то како је настала, и да се развијала у складу са потребама и интересима грађанске класе, Маркс је – тврде теоретичари – био критичан према техници и на томе је заснивао критику капитализма.

Међутим, каква је била ова критика ?

Маркс је инсистирао на томе да техника појачава сукоб између капиталиста и радника, и омогућава – кроз процес рада – њихову најгрубљу експлатацију. Техника раднике омаловажава, социјално их унижава (држи у сиромаштву), а њиховом раду одузима сваку драж и претвара их у „привеске машине“.

Уочио је да техника трајно уништава културне вредности. Не само да потискује религију, него и филозофију и уметност.  .

Иако је јасно видео да техника чини сувишним све облике дотадашњег (и будућег) духовног стваралаштва, и да ће њен развој уништити културне вредности, начелно је није одбацивао. Чак је отворено подржавао такво кретање.

Основа савремене западне цивилизације је техника, а не филозофија, или религија, које су развојем модерне технике и саме све више добијале технички, одн. рационалистички карактер (исто тако и уметност).

Упркос критици, Марксу није падало на памет да технику треба одбацити. Он није био њен бескомпромисни непријатељ. Ослобођење од грађанског (буржоаског) друштва, није везивао за ослобађање од технике.

Напротив, највеће наде је полагао баш у технику.

Не у радничку класу, него у технику!

Највише је рачунао с њеним потенцијалом. Од ње (њених могућности) очекивао је далеко више, него што је она у његово време – у том смислу – обећавала.

Заиграо је на карту технике, упркос томе што је она грађанско друштво само јачала.

То му није сметало, напротив.

Маркс није мислио да буржоаско друштво треба уништити, него да се, техничким развојем, оно мора превазићи. Чврсто је веровао да је неопходно капитализму омогућити да до краја развије све своје могућности и испољи их у целини. То је – по њему – било  историјски нужно, како би комунизам могао да смени капитализам и коначно завлада време благостања, социјалне правде и идеaлано распоређеног друштвеног богатства.

Он је то тако видео. Зато је чврсто је веровао у ослободилачки потенцијал технике.

Маркс је био уверен како нас техника може, уколико се буде другачије (и „на добар начин“) користила, да ослободи капиталистичких односа, које је грађанско друштво – управо развојем технике – наметнуло и да се на тај начин све претходно може позитивно превазићи, у складу са законом историјског развоја.

Највећи проблем за Маркса, који је технику схватао као „неутрални фактор“, био је начин њене употребе.

Капиталистички облик употребе технике сматрао је неприкадним, пре свега зато што је „њу такво коришћење деформисало“, а по њему је она била кључна у промени постојећег система.

Пропаст капитализма је видео управо у томе што грађанска класа (буржоазија)  технику користи на лош начин, само једним делом и на штету „радничке класе“ (да би је експлоатисала, искључиво у своју корист).

Чврсто је веровао да се машинска индустрија, другачијом употребом технике, може поставити у друштвени оквир, битно различит од оног грађанског, такав да буде од користи свима.

Очигледно је Маркс желео да добит од технике не ужива само једна привилегована класа, него целокупно човечанство.

Комунизам је био тај друштвени оквир у којем би корист од техничке цивилизације имали сви, без разлике. Зато је сматрао да је основни услов за то –  бескласно друштво.

Према томе, сасвим је логично што је Маркс придавао техници важну улогу у будућем, комунистичком друштву.

Тек би у комунизму техника испољила све своје могућности, а њено ослобођење било је – по њему – нераскидиво повезано са ослобођењем свих људи (целог човечанства).

Био би то и сасвим другачији облик организације рада (употребе технике „на добар начин“), јер је Маркс рад сматрао основним условом хуманизовања људског рода.

Фридрих Енгелс је у свом дужем тексту, под називом Улога рада при претварању мајмуна у човека, написао: „ Рад је извор целокупног  богатства, кажу политички економисти. Он то заиста и јесте, уз природу која му пружа материјал, који претвара у богатство. Међутим, рад је бескрајно више од тога. Он је први основни услов целокупног људског живота, и то у толикој мери да у извесном смислу морамо рећи: рад је створио сâмог човека.“

Као што је Енгелс истицао да је рад створио човека, Маркс је тврдио да је само на основу рада могуће његово „очовечење“.

С обзиром да је техника најефикаснији облик организације рада, сасвим је разумљиво да је Маркс у њу полагао све своје наде.

У капитализму, по Марксовом мишљењу, биле су развијане само оне могућности технике које су служиле експлоатацији људи. У комунизму она би била коришћена у целини, па би испољила и потенцијале које доприносе њиховом ослобођењу.

С таквом визијом будућности, несумњиво да је Маркс и поред свог наводно амбивалнетног (опречног) односа према техници, непоколебљиво био на њеној страни.  

Техника је за њега представљала најсудбоноснију силу људске историје. Високо је ценио њен историјски значај. Пред техником, био је уверен, падају сва друга културна достигнућа.

Маркс је техници предвиђао сјајну будућност.

Шта је ту, по њему, било сјајно?

Човек ће захваљујући њој моћи – кроз рад – да испољи све своје могућности (свој „целокупни људски потенцијал“).

То је суштина онога што је Маркс називао “претварањем рада у стваралаштво”.

Стваралац, онако како га је Маркс замислио, био би (тако) врхунски техничар (и технократа). 

Коначно, Марксово одушевљење техником и њеним потенцијалним могућностима, није било мотивисано неограниченом материјалном коришћу, која се помоћу ње могла остварити, него пре свега приликом да човек победи природу и завлада њеним процесима.

С обзиром на то, може се рећи да је Маркс био “мислилац технике”.

Техника је на западу тако и настала, и развијала се с намером да природу натера на послушност. Она је резултат тежње „западног човека“ да овлада стварима помоћу разума, објасни подсвесно, квалитативно учини квантитавним, природу опише и прецизира њене обрисе, савлада хаос у њој и доведе је у ред.

Претходно је запад виђење ствари свео на чулно посматрање, тако да је људско око постало најважнији специјализовани орган сазнања.

Полазило се од тога да не треба судити о ономе што се не може видети.

Када је то прихваћено као аксиом, техника је – у модерном добу – постала основа западне цивилизације, потискујући у том смислу, филозофију и религију, и дајући уметности сасвим другачији карактер.  

Од тада, са тако дефинисаним доживљајем света, технички феномен (објективно) више није имао пред собом ни једну озбиљну препреку.

У XVIII веку и (веома утицајна) натуралистичка филозофија је давала предност примени технике. Била је конкретна, уско ограничена на оно опипљиво, везана за материјалне резултате. Она није тежила да природу само спозна, него и да је заузда, и експлоатише.

Тврдила је да ће сви животни проблеми бити решени када човек буде могао да ради мање, а троши више.

Комунизам је (у суштини) био замишљен као идеално потрошачко друштво.

У том смислу, није се радило о нечему што би било битно другачије, јер је квантитет (количина рада, обим производње, расподела и ниво потрошње) требало да дâ квалтет будућем „бескласном друштву“.

Од технике се очекивало да људима олакша живот, поједностави рад и у њега унесе више (телесног) задовољства („свима према потребама“), што је подразумевало и одговарајуће унутрашње испуњење, душевни мир.

Техника је изгледала супериорно, зато што се испољавала на конкретан начин, тако што је своје резултате стављала свима на увид.

Ипак, захваљујући пре оптимистичкој атмосфери XVIII века, више него овој филозофији, створена је повољна клима за напредак технике.

Сви су били опијени животом. Побољшали су своје манире. Услови живота и становања су се поправили … То је утицало да, на западу, људи поверују како је прогрес могућ, да се може остварити “овладавањем природом” и експлоатисањем природних ресурса.

То стање духа, у другој половини XVIII века, створило је код научника, који су своје активности усмерили (искључиво) ка практичним циљевима, неку врсту чисте савести. Они су закључили да ће ова врста научних истраживања и примена њених открића, свима донети срећу и правду.

Био је то почетак мита о прогресу.

Таква атмосфера је повољно утицала на развој технике.

Један од главних услова за њен напредак било је техничко стање ума.

Техничка делатност је постојала и у другим цивилизацијама, али нигде као на западу није било свесне намере „ широких народних маса“, тежње већине “становништва”, да се смишљено иде за техничким решењима, у смеру који је захтевао напредак технике.

Нигде, осим на западу, нема онога што је основно обележје нашег модерног времена – прецизне процене техничких могућности, воље да се постигну одређени циљеви, техника примени у свим областима људског живота, као ни привржености готово целокупног друштва резултатима њене употребе.

Све то указује на заједничку, јасно изражену тежњу, очигледну намеру да се западно друштво креће у смеру који одређује техника.

Многи елементи се се срећно сложили, удружили и омогућили технички напредак. Између осталог, пресудан допринос томе дала је натуралистичка филозофија XVIII века, оснажена (оптимистичком) Хегеловом, а касније и (визионарском) Марксовом филозофијом.

Дошло је до свеобухватне друштвене промене, у корист модерне технике и њеног развоја.

Поводећи се за личним интересом, из тежње за комфором, масе су прешле на страну технике и друштво је, у процесу модернизације, преуређено.

Захваљујући техничком напретку, прогресивно је грађанизовано.  

Грађанизација друштва је била резултат уобличавања заједничке воље, да се могућности технике искористе до краја. Сви су сложно величали технику, чак и они са најсукобљенијим интересима, држава и појединац, буржоазија и радничка класа…

У таквим околностима, настало је и нешто сасвим ново, ,,технички комплекс”, са циљем да се људско биће аутоматизује, како би се човек потпуно прилагодио машини.

Зачудо, Маркс је то видео као једини начин на који би људи „из царства нужности прешли у царство слободе“, што је – по њему – био неопходан услов њиховог ,,очовечења”.

Међутим, техника увек наступа као „техничка нужност“ и због тога она може да делује само репресивно. Нужност не оставља могућност човеку ни за какав облик аутономије, а тиме и слободе, која је – по Марксу – основни услов његове самореализације.

Очигледно да је постојао несклад између сврхе ,,техничког комплекса” и “очовечења“, које је Маркс видео као највиши циљ људске делатности.

Маркс је полазио од погрешне претпоставке, да без технике (као најефикаснијег начина рада) људски живот не може бити аутентичан. Он је у техници и њеном усавршавању, прогресу (техничком напретку), видео основну претпоставку „очовечења човека“ .

Испада да би ,,очовечење човека” (за који је услов технички све ефикаснија организација процеса рада), заправо било све веће аутоматизовање људских поступака.

С једне стране, аутоматизација је виђена као начин да се човек ослободи тешког физичког рада и себи омогући живот без већег напора. С друге стране, уочено је да аутоматизовање људских поступака (које прати тај процес) човека обесмишљава и дехуманизује, и да је рутинско понашање, које је услов аутоматизоване производње, банално и нечовечно.

Остало је нејасно, како је Маркс замишљао да ће се на тај начин, на основу тако организованог рада, људи „очовечити“?

Вероватно је мислио како је рутинско понашање, у ситуацији аутоматизованог процеса (машинске) производње, само привремено стање људског рода (као и њихова експлоатација кроз рад), док не дође тренутак да се техника (ис)користи на „исправан начин“, одн. када она буде у прилици да испољи све своје могућности (а тиме и ону своју добру страну)?

Сигурно је претпостављао да би онда рутински (аутоматизовани) поступци, прерасли у креативно људско понашање (ропска експлоатација би се тада претворила у слободно стваралаштво)?

Маркс је величао технику и говорио радницима да их она може ослободити. Тврдио је да њих није поробила техника, него буржоазија, која је технику користили на њихову штету (тј. на лош начин).

Маркс можда није први ово тврдио, али је био први који је раднике у то убедио.

Радничка класа се наводно неће ослободити борбом против технике (како су то радили лудисти), него управо техничким прогресом, који ће неминовно (аутоматски), на крају, довести до слома буржоазије и капитализма.

Како ће се то догодити само од себе, остало је нејасно?

Кључно је било помирење „радних људи“ са техником.

Међутим, на то није пресудно утицала Марксова реч, његова обећања.  Показало се да је жеља радника за комфором и (телесним) уживањем, која је потицала из њихових најнижих, буржујских мотива, у овој ствари била од одлучујућег значаја.

Радници нису имали амбицију да буду оно што им је Маркс наменио, „авангарда“. Једино су желели да постану довољно имућни, и живе грађанским начином живота. Њихова очекивања су била усмерена у том правцу. По томе се нису разликовали од својих послодаваца. „Класну разлику“ су видели само као разлику у висини прихода.

Изгледало је да се захваљујући техници сиромаштво смањује, а с тим и људска патња. Време проведено на послу било је и даље „изгубљено време“, али се оно –  захваљујући машинама – непрекидно скраћивало и већина је веровала да ће се такав тренд наставити.

Средства јавног транспорта су усавршена, стамбени услови побољшани, као и медицинска заштита, створене су нове могућности за стицање личног богатства…

У тако повољном окружењу и најамни радници су заиграли на карту техничког прогреса (а тиме и даљег развоја грађанског друштва и капитализма).

 

Извор: Радио 2м

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *