Западне економије су на ивици рецесије и то би требало да буде забрињавајућа вест… осим за најмоћније западне пословне, па и неке политичке структуре. Ако буде среће, ако се економске и геополитичке карте наместе како треба, умерена рецесија ће помоћи остварењу њихових циљева, које није баш мудро јавно декларисати.

Из угла интереса великог капитала, висока инфлација није кључни проблем, колико год да је у центру медијске пажње и колико год да угрожава голу егзистенцију огромног броја људи. Господаре универзума највише брину кретања на тржишту рада, где је први пут, после много деценија, тражња за радном снагом већа од понуде. Ова неравнотежа доводи до неугодног притиска да се плате запослених повећавају. Радници су, сасвим неувиђавно, почели чак и да извољевају тражећи (и налазећи) боље плаћене послове. Како у западним економијама продуктивност одавно стагнира или споро расте, како се раст трошкова не може у пуном износу пренети на цене, раст плата прети да нагризе профите. А угрожавање профита је прилично непопуларно – бар је тако последњих неколико столећа, од када је капитализам на сцени.

Ситуација с платама данас помало подсећа на седамдесете године прошлог века, кад су реална примања радника била на врхунцу и кад је улога синдиката била веома важна. У западном свету радници су неподношљиво, готово увредљиво добро живели. Нешто се морало урадити и раст инфлације тих година, великим делом изазван скоком цена енергената (кроз два тзв. нафтна шока), понудио је изговор за обрачун с размаженим радницима. Инфлација је елиминисана страховитим растом камата и дубоком рецесијом која је тиме изазвана. Масовна отпуштања, јад и беда помогли су да се радници дисциплинују, синдикати десеткују и да се уђе у зону среће и стабилности која је почивала на вишедеценијској стагнацији радничких примања.

Како је током осамдесетих година дошло и до великог убрзања глобализације и сељења производње у Азију, индустријски радници западног света су и без рецесије масовно губили добро плаћене послове у индустрији и прихватали лоше плаћене послове у сектору услуга. Неки су се кроз алкохол, дрогу и криминал прилагодили новој ситуацији. Америка је, иновативна као увек, решење нашла и у масовном затварању неприлагођених грађана (поготово тамније боје коже), и тако постала светски лидер у затворској популацији по глави становника. Слом социјалистичког Истока (и последично слабљење западних социјалистичких партија) цементирао је тај сјајни амбијент у којем је капитал тријумфовао и којим је отпочео нови циклус невиђеног богаћења његових власника.

Раст доларских каматних стопа је, згодно, гурнуо у дужничку кризу огроман број држава трећег света и одузео им бар једну деценију раста и развоја, лишавајући их притом економског суверенитета, који је прешао на ММФ. Ако је веровати тадашњим креаторима америчке економске политике – ја не бих – њима је потпуно промакло да ће таква монетарна политика нанети огромне штете државама трећег света.

Ако је ово кратко подсећање фактографски исправно, било би очекивано да се нешто слично понови и данас. Механизам би могао функционисати тако што ће се раст цена енергената и хране стално вештачки подстицати, а кривица за инфлацију сваљивати на злог Путина. Неопходни, умерени раст камата у првој фази ће се непотребно одлагати како би се додатно подстакла инфлација, да би се потом раст камата нагло убрзавао, јер се, гле, инфлација отела контроли. Иако су претходне реченице писане у кондиционалу, реч је о сценарију који се већ увелико реализује.

Битно је да се инфлација контролише искључиво монетарном политиком, те да се фискална политика никако не користи за њено сузбијање. Поготово је важно да се не повећавају порези на профит корпорација или порези богатијим слојевима друштва иако и они имају антиинфлациони ефекат. Раст каматних стопа биће сасвим довољан да се проблем реши – изазваће рецесију и пораст незапослености уз реални пад надница. То ће снизити и трошкове производње и тражњу и тако ставити инфлацију под контролу. Радници без посла престаће да фантазирају о бољим платама и прихватаће поново било шта како би се преживело. На крају тог пута је повратак у идилично стање какво је владало последњих деценија. (Узгред, рецесија је данас још важније средство притиска на раст плата него раније – деглобализацијски процеси су већ почели и претња сељењем индустрије на исток неће више имати исти, уцењивачки потенцијал.)

Што се земаља у развоју тиче, оне су већ на мукама и више од 40 држава је на самој ивици банкрота и на путу на којем су већ Шри Ланка, Замбија или Аргентина, на пример. У ММФ-у се вероватно слави и наздравља – биће посла преко главе. А можда су све ово само мрачна сновиђења теоретичара завере?

Извор: Политика

nkatic.wordpress.com

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *