У овом драматичном тренутку историје [1], у којем су консеквенце апсолутизације неолибералне идеје о тржишној супстанци човјека и друштва својим уграђеним инструментима похлепе припремиле и актуелну опасност од непосредне глобалне катастрофе, јасно се показује да су претензије неолиберализма од почетка биле садржане у покретању процеса стварања архитектуре једног новог тоталитарног свијета чијом апсолутном доминацијом ниједан сегмент човјека и друштва не би остао без потпуне контроле. То је разлог зашто се ми данас суочавамо са новом стварношћу у којој су демократија, политика, друштво, наука, умјетност, култура, слобода, образовање, морал, породица постали готово потпуно испражњени од свог изворног хуманистичког значења, те да се управо због тога оне у својој цјелини по први пут у историји и јављају као непријатељске човјеку.

Демократија је постала најефикаснији систем доминације и манипулације, па се због тога и појављује као систем демократске неслободе, како је ову нову стварност грађанског свијета још раније именовао Херберт Маркузе. Култура је постала прожета тржишним захтјевима стереотипије, наука и образовање сведени на технолошке императиве стандардизације и квантификације у функцији стварања профита корпорација, политика и друштво утопљени у јавно мњење које обликују медији, док се слобода почела искључиво интерпретирати само као тржишна слобода. Због тога је израстање ове нове непријатељске неолибералне стварности уједно и пресудан историјски догађај у животу савременог друштва, јер она неспутано показује да су тоталитарне тенденције престале да буду само тенденције, те да су у међувремену постале стварност једног новог облика тоталитаризма, чија је појава прије неколико деценија изгледала незамислива. Наиме, изгледало је незамисливо да ће политичко-корпоративне елите у име слободе и демократије, дакле тих највиших, темељних западноевропских, хуманистичких вриједности тржишним механизмима поништити и сам смисао слободе и демократије, као и укупни смисао свих хуманистичких вриједности друштва који на њима почивају.

Сводећи цјелокупну стварност на стварност тржишта, неолиберализам је злоупотребом технологије и демократије успоставио нову тоталитарну стварност као тржишну стварност, те је захваљујући технолошкој моћи нашао ефикасан начин да обману и контролу друштва, односно укидање слободе учини не само нужном, већ и привлачном. Неолиберализам императивно прописује да ништа не може имати смисао изван тржишта, те да се сваки смисао и свака вриједност успоставља једино на тржишту. Утолико је неолиберални тржишни тоталитаризам истовремено и један посебан облик тоталитаризма, јер ниједан претходни облик тоталитаризма никада није вриједности друштва, морала, науке, образовања или културе и умјетности повезивао са тржиштем.

Теологизација тржишта

Присјетимо се, не тако историјски давно, што данашњи доминатни ток економске мисли као да потпуно игнорише, да је Адам Смит сматрао сасвим природним да економију одреди као моралну науку, односно да у складу са либерално-хуманистичким вриједностима свога времена тржиште види у функцији вриједности друштва, а не попут неолибералне економије као једини простор у којем вриједности тек треба да добију своје стварно значење. Због тога се у неком погледу либерална економија Адама Смита, без обзира на његову теологизацију тржишта у схватању о „невидљивој руци” која регулише тржиште, још увијек може сматрати баштиником једне хуманистичке традиције која је већ раније, у античком свијету била исказана, посебно код Аристотела у његовом разликовању ктетике, односно економије и хремастике.

Аристотел је сматрао да економија и хремастика нису једно те исто, јер је економија за њега морална дјелатност која треба да донесе општу корист заједници, док хремастика почива на бескрупулозном гомилању новца које не води рачуна о оном општем добру заједнице [2]. Сувишно је казати да у контексту Аристотелове филозофије данашња неолиберална економија заправо не би ни била економија, већ хремастика, пуки бездушни финансијски прорачун о профитној ефикасности уложеног капитала. Тако и код Аристотела, и код Адама Смита непрестано опстаје разлика између, с једне стране тржишта, и с друге истински економских, односно друштвених вриједности. Међутим, са неолиберализмом та разлика бива потпуно поништена, јер неолиберализам више ниједну вриједност не жели да види изван тржишта, па се ту одмах и појављује разлог зашто су се и све темељне вриједности грађанског свијета морале на нов начин изразити као непријатељске истинским потребама човјека и друштва. 

Неолиберална идеја тржишта је застрашујућа идеја, јер почива на увјерењу да тржиште попут неког deus absconditusa, скривеног Бога има сопствени скривени ум, како је то већ у својим лондонским економским радовима замишљао Фридрих фон Хајек, теоријски утемељивач неолибералне економије, тврдећи да је тај тржишни ум онај који апсолутно може да избалансира економске противрјечности тако што ће међусобну предузетничку слободну иницијативу појединаца у слободном, од државе ничим ограниченом тржишном односу изразити као саму општу друштвену слободу. Да тржиште, на којем се дешава сурова и често непоштена борба, може да успостави слободу човјека и друштва тиме што ће их својим тајанственим умом хармонизовати и изразити као општу друштвену слободу, је најгротескнија неолиберална идеолошка обмана која се до неолиберализма никада у досадашњој историји није појавила. Прије криптоспекулативних економских идеја Фридриха фон Хајека и његовог „тржишног ума” и Адам Смит је такође, поменимо још једном, на неки начин и сам говорио о уму који регулише тржиште именујући га „невидљивом руком” тржишта, али за разлику од Хајека и цјелокупне неолибералне економије никада цјелину друштва није сводио на тржиште.

Економски тоталитаризам

Тако се види да је неолиберализам суштински идеологија економски заснованог тоталитаризма која се, управо зато што је то тоталитарна идеја односи на све облике друштва, те стога, као и сваки тоталитаризам има за крајњи циљ форматирање човјековог мишљења и његову непрестану друштвену контролу. Изјаве Маргарет Тачер да је економија само метод, а да је циљ промијенити душу [3], те да не постоји друштво, већ само појединци и њихове породице који све више треба да се ослањају на грађанске институције, а не на државу су лапидарно изразили опште циљеве неолиберализма. То су циљеви чији је смисао јасно дат у захтјеву за промјеном душе или свијести људи, заправо он је дат у намјеру свођења друштва на послушне и егоистички атомизоване појединце, технолошки умрежене, усамљене и безнадежно осуђене на свој технолошко-информациони паноптикон. Истина, сваки тоталитаризам жели промјену свијести људи, али неолиберални тоталитаризам има ту посебност да се показује као меки тоталитаризам, јер промјену свијести бар донедавно није спроводио отвореним насиљем, већ тржишно-технолошким средствима.

Тако је неолиберална концепција апсолутно слободног тржишта веома брзо деструирала темељни смисао идеје либералног друштва, јер није прихватала ниједну вриједност као вриједност уколико она не доноси профит, те се показало да се тим неолибералним схватањем појавила нова стварност у којој постоји само тржиште, а не више друштво са вриједностима које нису само тржишне вриједности. Друштво растопљено тржиштем постало је медијима обликовано јавно мнење, оно је као друштво заиста постало фикција о којој је говорила Маргарет Тачер. Међутим, друштво није исто што и јавно мнење, а свакако није исто што и маса, јер друштво претпоставља организацију која почива на правилима, законима који морају да имају своје рационално аргументацију и оправдање. 

Тако се у неолибералном схватању друштва несумњиво ради о начину прикривања деструкције друштвених норми и представљању јавног мњења као оног што је друштво, јер норме друштва претпостављају рационалну аргументовану дискусију, а не њихово прихватање на основу пуке емотивно засноване вјере да нешто јесте или није. Тако се види да су јавно мњење и маса једна те иста ствар која се не успоставља рационалним увидима, наиме, да се друштво у лику јавног мњења третира као маса коју је могуће по потреби обликовати. Тиме је створен не само медијски, већ и сваки други научни или образовни простор који је омогућио трансформацију знања у пропаганду, заправо трансформацију емоција у свијет постистине који се представља као друштво и који више не занима ни истина, ни неистина, већ само опипљиви материјални интерес.

Три „Божје заповести”

Деструкција друштва и државе је без сумње консеквенца основних економских принципа неолиберализма, датих у Вашингтонском консензусу, односно у познатом захтјеву за либерализацијом, приватизацијом и дерегулацијом. Управо на основу тих захтјева постали су видљиви и разлози због којих ће неолиберализам увијек схватати државу као највећи проблем који омета слободно тржиште, односно као опасност ограничавања бескрајне моћи и похлепе капитала. Због тога је неолиберализам непријатељски према свим државама и националним културама, које већ самим својим постојањем ометају глобалну доминацију моћне мањине. Међутим, неолиберализам је глобализацијом принципа слободног тржишта ипак успио да радикално доведе у питање сувереност држава и народа, јер тамо гдје је спроведена либерализација, приватизација и дерегулација као три Божје заповијести неолиберализма, одмах је успостављена и дужничка зависност држава. Свакако, тада више не може бити ни говора о сувереном државном одлучивању, те су такве немоћне државе заправо само љуштуре које скривају да стварног суверенитета државе више ни нема. Скрива се заправо да се таквим државама управља медијским обликовањем јавног мњења и тзв. невладиним организацијама, које су у својој идеји слабљена моћи државе у корист крупног капитала преферирали Маргарет Тачер и Роналд Реган.

Управо због односа према држави и друштву, данас би се могло казати да неолиберализам није само редуковао друштво на тржиште и јавно мнење, заправо масу као неки сурогат друштва, већ да је редуковао и саму државу на корпоративне елите. Те стога што су управо ове неолибералне корпоративне елите у међувремену успјешно извршиле апропријацију свих државних институција, као што су рецимо Федералне резерве САД, и готово свих међународних институција у лику Међународног монетарног фонда, Свјетске трговинске организације, Свјетске здравствене организације, Свјетске банке, а де не говоримо о Свјетском економском форуму у чијим фондовима је потпуни или највећи удио приватног капитала. Утолико се данас с правом може поставити питање да ли више уопште постоје државе или само приватне политичко-корпоративне елите. У времену када једна интернет корпорација за друштвену комуникацију може да забрани чак и предсједнику САД да објави јавности шта мисли, јасно је да либерална држава у свом некадашњем демократском значењу више не постоји. Када јавно добро постане приватно добро, онда и демократија може бити само средство за приватну моћ као приватно добро. 

Због тога је корпоративни карактер неолибералне политике управо та нова стварност у којој корпорације огромном финансијском и медијском моћи директно утичу на избор политичких елита, углавном скромно образованих, али зато беспоговорно послушних премијера, министара, шефова држава. Већина западноевропских лидера посљедње три деценије су били полазници школе „Глобалне вође будућности”, касније преименоване у „Младе глобалне вође” унутар Свјетског економског форума Клауса Шваба, а који су се посебно истакли у спровођењу сурових мјера контроле током пандемије COVID-19 препоручених од тих истих неолибералних међународних институција за чије спровођење су они, изгледа суштински једино и задужени. Стога је неолиберализам анационалан, не у досадашњем значењу тог појма, већ је потпуно бездушан и према сопственом народу уколико то од њега захтјевају неолибералне корпоративне елите. Тако смо недавно имали прилику да чујемо од највише њемачке званичнице да је не интересује шта о санкцијама, недостатку гаса и галопирајућој оскудици мисли њен њемачки народ, јер је она обећала украјинском народу подршку коју неће повлачити.

Договор елита

С друге стране, моћ неколицине корпорација је данас постала толико велика да се мјери БДП-ом готово читавих континената. Тако међународни финансијски стручњаци извјештавају да је профит финансијско-дигиталног комплекса који је остварило само пет дигиталних корпорација: Епл, Гугл, Мајкрософт, Амазон, Алфабет и Фејсбук 9,1 билион долара, што је више од 8,6 билиона долара БДП-а које имају Њемачка, Француска и Италија заједно. С друге стране, само четири корпорације за управљање имовином: Блек Рок, Вангвард, Фиделити и Стејт Стрит располажу са 22,6 билиона долара у односу на 15,7 билиона долара колико износи БДП свих 28 држава ЕУ. Јасно је да се ради о таквој концентрацији капитала која омогућава да се пројектује глобални друштвени поредак, постављају владе, доводе на руб пропасти цијеле државе, или изазивају ратови попут оних које смо имали у Југославији, Сирији или данас у Украјини, Њихов једини циљ је да још више увећавају постојеће богатсто мањине. Што се и дешава.

Дакле, неолиберални процес је деструирањем либералних темеља друштва и државе омогућио да политичко-корпоративне елите преузму функције државног управљања и одлучивања, па утолико и не чуди да се за највише државне функције безобзирно, супротно демократским традицијама нарушавају и сви правни принципи суверености држава. Европска унија је такав примјер, јер су све политичке функције унутар институција Уније од почетка њеног настанка биле ствар договора елита, те ни за једну није предвиђена демократска процедура. С друге стране, неолиберална апсолутизација тржишних вриједности морала је и све друге вриједности институција демократског друштва да первертира, па зато можда и није посебно зачуђујућа изјава предсједника синдиката белгијских судија Мануеле Кадели Оф Гардијану „да је вријеме реторике иза нас и да ствари данас треба назвати прави именом – неолиберализам је фашизам двадесет и првог вијека” [4]. 

Неолиберализам је за Кадели тоталитарни и нихилистички фашизам, јер економија не само да је себи подвргнула владе демократских земаља, него управља свим аспектима нашег размишљања. Државом сада заповиједају економија и финансије, који на њу гледају као на своје власништво и управљају њом до те мјере да се угрожава опште добро. Неолиберализам је нихилизам којим се омогућава одбацивање универзализма и најочигледнијих хуманистичких вриједности: солидарности, братства, интеграције, поштовања свакога и свих разлика, каже Кадели. Међутим, због свог непријатељства према либералној држави може се с правом очекивати да неолиберализам у будућности трансформише не само смисао државе, већ доведе у питање и само постојање народа у њиховим традиционалним културним, историјским идентитетима и обликује их као неку врсту корпоративних народа. Заправо, пуке масе запослених у корпорацијама чији би нови идентитет био произведен из припадности корпорацији. Због тога је сасвим могуће да би се и нова стварност, у којој би неолибералним тржишним инструментима народи престали да буду народи већ постали корпоратина маса, могла појавити и у значењу новог корпоративног колонијализма. Скорашњи, више него послушни однос тзв. колективног Запада према САД, али и неуважавања мишљења сопствене јавности говори да таква тенденција несумњиво постоји.

Логика корпорације

Масао Мијоши, један од утицајних поратних америчких интелектуалаца је писао [5] да када мултинационална корпорација постане транснационална, она постаје спремна да се насели било гдје и искористи било коју државу док год та припадност служи њеним интересима. Тада се појављује схватање, пише Мијоши, по којем је за корпорацију најважнија корпорацијска, а не национална оданост. Због тога Мијоши тврди да дискурс мултикултуралности веома добро служи транснационалним корпорацијама тако што корпорацијску оданост преусмјерава према логици корпорације, а не према саставу њене државе. Овој транснационалној логици је због тога сасвим природно схватање да је сваки национални или културни смисао онај који мора бити подређен смислу корпорације и императиву профита.

Због тога транснационална корпорација и успоставља транснационални универзитет као једну транснационалну бирократску структуру која више не тражи смисао универзитета у томе што ће сопствене национално-културне вриједности сагледавати у правцу универзалних хуманистичких вриједности. Напротив, сада се од овог новог неолибералног, а у нашим условима болоњског универзитета, путем образовања за неко специјалистичко занимање у суштини једино и тражи образовање за неку будућу оданост корпорацији. Једном рјечју: универизитет може да има смисао само у ономе што доноси профит. Корпоративни народи као будућност друштва некако сами по себи произилазе као стварна могућност овог тржишног фундаментализма. Због тога се чини се да је и економиста Карл Полоњи с правом закључио да се са неолиберализмом идеја слободе дегенерисала у пуку одбрану слободног предузећа, неку врсту биједне цркавице слободе за људе који узалуд покушавају да искористе своја демократска права како би се заклонили од огромне моћи носилаца власничког права [6]. 

Заправо, за неолибералне корпоративне елите друштво и држава су постале само реторичке фигуре постистине којом се казује да су јавна обмана друштва или неистина коју казују државне институције нешто на што се више нико не треба обазирати. Свакако, та нова, фантастична стварност друштва постистине била је могућа тек онда када је неолиберализам первертирао и сам појам истине у односу на који се једино и може показати неистина стварности. Због тога се и појављује представа стварности која из свих својих медијских, политичких и културних ријалити углова непрестано казује да је истина уопште више не занима, да је заступање опречних, и то не само политичких и моралних ставова сасвим легитимно уколико доноси личну или групну као корпоративну корист. Заправо, ријеч је о томе да су лична осјећања према ономе који износи ставове, а не сами ставови и њихова аргументација, постали пресудни за опредјељење људи, односно за оно што се донедавно поимало као једина могућност да се појави истина стварности. Начин како се нешто казује, пише или уопште изражава у свим областима друштвеног живота, укључујући и науку је постао важнији од истине онога о чему се саопштава.

Моћ забаве

Управо зато што се појмом постистине казује да истина, односно критичко мишљење којим се једино и долази до истине, више није од примарне важности – јер су емоције, као ствар коју медији производе обликујући јавно мњење, постале доминантна основа владања и контроле људи – омогућено је да је забава, укључујући и спорт, по први пут у историји постала не само политичка, већ и онтолошка чињеница. То је због тога што се забава својом емотивном, а не критичком усмјереношћу изразила као један од најснажнијих тоталитарних инструмената неолибералне тржишне идеологије и његове цјеловите контроле људи. Забава је ријеч чија је употреба у модерном добу постала тако честа и непрестана, да се чини да без ње готово више није могуће разумјети не само тенденције, већ ни стварност постојећег неолибералног друштвеног поретка. Свијет тржишне пропаганде, који је већ сада медијски агресивно наметнут као једини човјеков стварни свијет, изгледа да се више не може ни замислити без повезивања са њеним забавним карактером.

Управо због неизбјежног присуства и централног учешћа забаве и у оним сегментима модерног друштва који никада раније нису имали обавезност повезивања са забавом – као што су рецимо образовање, наука, политика, рат или банкарско задуживање – јасно искрсава идеолошка тенденција која недвосмислено сугерише да забаву треба схватити као темељно ново антрополошко одређење друштва. Забава је тако постала стварни свијет постистине, популарна медијска тржишна метафизика, или неолиберална идеологија чији је задатак у томе да емотивно заокупи масе и избјегне свако питање о истини стварности. Забава је идеално средство реализације постистине, јер је за онога који се забавља сасвим неважно да ли је нешто истинито или неистинито, већ му је важно само да је забавно. Управо због тога се и чини да је критичко мишљење које почива на разликовању истине од неистине изгубило свој предмет, јер је забава готово потпуно истиснула друштвени простор за свако критичко мишљење, односно за свако питање о истини стварности.

Колико је велика моћ забаве могли смо недавно посредно да закључимо и из једног новинског чланка у коме се извјештава да је наша позната агенција за истраживање јавног мњења утврдила да се једном политичком кандидату на предстојећим изборима не може успјешно супротставити ни један политички противник, изузев само под условом да се појави неки неполитички забављач. Ово истраживање заправо непосредно казује истину о стварном карактеру модерног тржишног друштва и неолиберализмом наметнутом поимању сфере политичког као простора забаве коју са лакоћом освајају забављачи као што су то рецимо Бепе Грило, италијански комичар и оснивач утицајног политичког Покрета 5 звјездица, или Володимир Зеленски, такође комичар коме је професија помогла да постане предсједник Украјине. Због тога и стварност коју производи ова нова тржишна неолиберална антропологија није и не може бити резултат критичког мишљења, као што је то у својој идеји антропологије замишљао и образлагао Имануел Кант, већ само симптом настајања неког новог човјека који треба да је потпуно увјерен да су му забава и средство и циљ уједно. Због тога се чини да је и владајући идеолошки императив управо онај који казује да је једина стварност достојна човјека она у којој треба да пронађе забаву, а не она стварност која би да га узнемирава неком својом истином или неистином. Наравно, све док не дође до рата или неког другог егзистенцијалног понора. 

Тако аргументација као питање о истини стварности постаје све мање значајна, и у основи је приказана као оно што је досадно, што дуго траје и није забавно. Свијет забаве постаје замјена за свијет истине, јер се ни увјерења о некој истини више не казују без позивања на смисао истине као нечег што треба да буде забава. Идеологизација забаве чинећи забаву стварним еуфемизмом појма постистине, забаву поставља као најснажније средство пасивизације стварности и истовремено супстанцу нове стварности којом су обухваћени и сви они темељни појмови слободе, једнакости или демократије на којима је почивала идеја праведног друштва. Бити „слободан” и „једнак са другима” све чешће почиње да значи једнаку могућност и слободу да се „забавља”. Али, бити слободан понајвише добива значење слободне предузетничке иницијативе, неолибералне тржишне идеологије која казује да ниједна вриједност не може бити вриједност уколико се не успостави тржиштем, те да отуд чак и вриједност младости као такве од почетка мора бити усмјерена ка напору да омладина сопственом слободном иницијативом развија неки пословни модел и направи приход са одговарајућим профитом.

Колонизација младости

Чини се да се у томе налази једини смисао свих оних чудесних назива које слиједе орвеловски језик неолибералног тржишног фундаметализма попут: технолошких паркова, паметних специјализација, стартапова, пословних инкубатора, пословних екосистема или пословних акцелератора који су сви и једино у функцији идеолошког васпитања омладине којим она треба да беспоговорно прихвати императив у којем неће бити друге вриједности осим тржишне вриједности. Управо због своје младости, омладина је посебно угрожена и снажно трпи консеквенце ове неолибералне идеологије која од њих тражи да се одрекну ведрине младости, па да готово од момента када су прогледали настоје „да покрену неки бизнис”. Билборди са насмијешеним младићима и дјевојкама који поносно позивају и друге младе да као и они одлуче да одмах буду успјешни у животу – тако што ће за почетак кренути од волонтерских помоћника у менаџменту неке корпорације – нас свакодневно упозоравају да је дистопијска неолиберална стварност истовремено постала и наша стварност у којој непрестано и немоћно гледамо како нестаје свака вриједност, па и саме младости уколико она није посредована материјалним, тржишним циљем. Тако и тржишна колонизација младости постаје видљива стварност глобалне неолибералне колонизације и њене тоталитарне идеологије.

С друге стране, неолиберална логика апсолутизације тржишта успјела је да и хуманистички европски универзитет дат првенствено у Кантовој, Фихтеовој и Хегеловој идеји Филозофског факултета, а који понекад по оснивачу зовемо и хумболтовским универзитетом, суштински разори и трансформише у неолиберални техничко-менаџерски сервис корпорација. То је било могуће онда када је неолиберална идеологија промијенила парадигму научног знања и свела га на специјалистичко знање, што је одмах традиционално хуманистичко образовање за боље, хуманије друштво претворило у неолиберално образовање за успјешније тржиште. Због тога је и неолиберални захтјев да се филозофија и све друге друштвене и хуманистичке науке адаптирају тржишним потребама на начин како то чине специјалистичке дјелатности отворио процес уништења, али и самоуништења друштвених и хуманистичких наука. Утолико се може рећи да ако је уништење друштвених и хуманистичких наука дато у налогу за спајањем са специјалистичким студијима, онда је њихово самоуништење постало јасно видљиво у пристајању тих наука да се у име сопственог опстанка некако адаптирају специјалистичком образовном императиву. 

Међутим, друштвене и хуманистичке науке никада својим научним бићем, као ни својом историјском и друштвеном улогом нису могле, а нити данас могу да одговоре специјалистичким профитним захтјевима тржишта. Њихова тражена тржишна адаптација није могућа – јер слободна и критичка мисао нема никакву тржишну вриједност – али има огромну, ничим замјенљиву друштвену вриједност чувања слободе и критичког мишљења. Због тога ово ново неолиберално, болоњско схватање науке и образовања суштински никада и не може да прихвати било које друго знање које не доноси профит, јер и не види смисао неког знања уколико оно није у функцији стварања профита. Зато је болоњска, неолиберална концепција образовања суштински непријатељска не само према филозофији, већ и према цјелокупном бићу свих друштвених и хуманистичких наука. Њена наводна спремност да помогне тим наукама да се адаптирају тржишној стварности тиме што ће их мотивисати да се повезују са специјалистичким студијима, заправо и није ништа друго него лицемјерна спремност која смјера на њихову коначну ликвидацију. Модули имају управо ту манипулативну улогу да својом могућношћу спајања неспојивог, науке и специјалистичких студија, друштвеним и хуманистичким наукама пруже ту лажну наду и спас. 

Уводно предавање на научном скупу „Филозофија и нова реалност”, који се у организацији Српског филозофског друштва одржао 17. септембра 2022. г. у Сремским Карловцима.

[1] Уводно предавање на научном скупу „Филозофија и нова реалност”, који се у организацији Српског филозофског друштва одржао 17. септембра 2022. г. у Сремским Карловцима

[2] Аристотел, Политика, Глобус, Загреб, 1988, стр. 16-17

[3] Margaret Thatcher, Interview for Sunday Times, Economics are the method: the object is to change the soul, 3 May 1981.

[4] Manuela Cadelli (2016), Neoliberalism is a species of fascism

[5] Masao Miyoshi, A Borderless World? From Colonialism to Transnacionalism and the Decline of the Nation-State, Critical Inquiry 19. br. 4, ljeto 1993

[6] Karl Polonyi, The Great Transformation, Beacon Press, Boston, 1954, str. 256

 

Извор Нови Стандард

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *