Уредник Administrator

Jедно од заборављених обећања Српске напредне странке из периода када се борила да дође на власт била је реформа скупштине. Ови напредњаци су 2011. скупљали потписе за смањење броја посланика на 125, уз обећање да ће укинути државне секретаре, бројне агенције и генерално смањити бирократију и јавни сектор.

Парламент Србије данас је у прилично незавидном стању. Опозиција управо почиње активан бојкот његовог рада тврдећи да он одавно нема функцију коју треба да има у уређеним државама, да је постао машина за просто изгласавање свих законских предлога власти и за спровођење насиља над мањином. Заиста је занимљиво да су напредњаци увели и регуларну праксу да посланици већине опструишу рад парламента трошећи време како посланици опозиције не би критиковали законске предлоге. На тражење опозиције да се после шест година у парламенту отвори расправа о Бриселским споразумима, уз упорно одбијање владајућа већина тврди да би то опозиција употребила за политичку борбу.

Србија има све више проблема са поглављима 23 и 24, која се односе на правосуђе, основне слободе, те правду, слободу и безбедност. Није ни чудо јер стварно је питање да ли су данас у Србији владавина права и подела власти уопште прихваћене вредности. Појмови ефикасности, модернизације, убрзане европеизације одавно су заменили старе добре основе либералне демократије као што су подела власти заснована на стварној подели моћи и плурализам.

Постојали су пре сто и више година, међутим, неки други напредњаци у Србији. За њих су то били темељне и основне вредности. Они су покушавали да реше управо проблем са којим се Србија поново суочава након увођења плурализма, а то је да због оваквог уставноправног система и политичке културе, ко год намакне већину у скупштини добије прави Конвент, те уз контролу медија, служби и јавних финансија брзо прикупи неограничену моћ, коју онда користи да овладава свим просторима моћи у земљи и до краја осакати и уништи опозицију. Од седамдесетих година све до 1903, па у нешто мањој мери и до 1914, трајале су невероватно озбиљне расправе око тога како уравнотежити систем моћи у Србији и како обезбедити стабилност, континуитет и нарочито могућност да образованији слојеви буду представљени у парламенту и да се њихов глас посебно вреднује.

Напредњаци су као конзервативци и представници образованијег дела народа готово целокупан свој програм организовали око идеје увођења другог дома, односно сената. Још од Аћима Чумића, преко Пироћанца и Гарашанина, до Стојана Новаковића и Живојина Перића, тражили су увођење дводомног система у Србију. Веровали су да тек са том врстом кочнице може да се створи равнотежа између доњег дома, у коме доминирају представници мање образованих, којима су углавном радикали манипулисали, затим краља и сената, у коме би седели представници образованијих, искуснијих и мудријих људи. С друге стране, водећи радикалски мислиоци попут Миловановића и Гершића оспоравали су идеју сената, тражећи по јакобинском систему пуну доминацију једнодомне скупштине у којој су себи обезбеђивали већину.

Напредњаци су коначно успели да прогурају своју идеју у Уставу из 1899. године. Но, већ после две године краљ је суспендовао тај устав. После његове смрти радикали су вратили једнодомни систем, у коме су имали пуну доминацију и са одумирањем напредњака идеја сената је нестала из српске уставно-институционалне праксе, па и теорије. Готово јакобинска пракса пуне концентрације моћи једне партије или једног човека која обележава парламентарни живот у Србији после 1990. године, морала би код мудријег света да обнови идеју сената. Систем власти који је кулминацију доживео са режимом који влада већ седам година очигледно није добар јер онемогућује адекватно функционисање институција, контролу, поделу власти и плурализам моћи. Све бољке које је Мизес 1922. наводио као недостатке социјализма и колективизма данас су видљиве код нас: једна глава не може све да носи, да стигне и да одлучује о свему.

Уз то, Србија, за разлику од многих других земаља, нема алтернативне системе моћи и утицаја какви су, рецимо, Савет за спољне послове у САД, привредна комора у Немачкој, или Римокатоличка црква у Хрватској. Некада је такву моћ имао Ћосићев круг, који је често посредовао између странака и других политичких актера. Ништа слично више не постоји у Србији, па је утолико потребнија институционална контрола моћи и законодавног процеса коју би донео озбиљан сенат.

Класичан сенат данас има шездесетак држава у свету, укључујући и неке од најстабилнијих европских држава попут Холандије, Француске, Швајцарске или Аустрије. У Италији је, упркос честим променама владе, управо сенат омогућавао континуитет и стабилност. У САД сенатори, а у Британији лордови, и даље имају повлашћен положај и огроман јавни ауторитет.

То што стране силе дуго већ пресудно и на штетан начин утичу на наш систем не значи да треба да престанемо да размишљамо како да обновимо своју сувереност и изградимо пристојно и уређено друштво. Племенита идеја сената би за хајдучки и институцијама не превише склон српски народ била изразито лековита.

 

Извор: ПОЛИТИКА

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *