Обнова српске традиције вина и различитих виногорја после комунистичких комбината, једна је од најзанимљивијих и најпозитивнијих прича у нашој мучној транзицији

Пред надолазеће парламентарне изборе политичка ситуација у Србији је толико занимљива и динамична да ћу у овом тексту писати о вину. Да бисте имали изборе морате да имате релевантне политичке партије. Тога у Србији нема. Док се не врати политика имамо вино.

Но, да кренемо од тога да ли га заиста имамо и колико. Председник државе је више пута у последње време говорио да је Србија остварила изванредан напредак у производњи вина са којим треба да се поносимо. На први поглед то је заиста тачно. Обнова српске традиције вина и различитих виногорја после комунистичких комбината, једна је од најзанимљивијих и најпозитивнијих прича у нашој мучној транзицији. Готово сва традиционална виногорја су добила нове изданке, посађено је доста винограда, створени су неки добри брендови. Ако се погледа статистика видеће се да је то после две деценије рада заправо тек у повоју.

На попису из 2011. убележно је око 12,5 хиљада хектара под лозом. Најоптимистичније процене говоре да се овај број дуплиаро за десет година чиме смо отприлике по засадима стигли Хрватску и Македонију. Но, ако упоредимо то са скоро по 70.000 хектара које имају суседна Бугарска и Мађарска, или са молдавских 147 хиљада хектара, видећемо да смо заправо и даље солидни аматери који додуше доста брзо напредују. Румунија са 190.000 хектара је такође наш сусед…

Добро, није све у квантитету. Заиста и није. Има додуше и код нас винарија које иду на ниске цене и већи обрт па извозе вино у Кину за евро и по по литру. Већина озбиљнијих играча усмерила се на бригу о квалитету, и гађа домаће и регионално тржиште, пажљиво бирајући и сорте, али и циљне групе. Добри познаваоци кажу да је то добар рецепт са којим смо у односу на хрватске винарије остварили веома велики напредак последњих десетак година.

Да не буде забуне, иако волим вина, далеко сам од било каквог стручњака. Но, прошле недеље сам имао ретку привелигеију да после 27 година видим свог драгог пријатеља из времена кад смо играли рукомет у крушевачком „Напретку”, Владимира Николића, који је у међувремену израстао не само у једног од истинских хероја наше винске рестаурације већ у надалеко чувено име у енологији и технологији производње вина и ракија. Данас сарађује са Александровићем, низом винарија у Русији и Украјини, али помаже и многима у Србији, Српској.

Владо, питам ја, зашто су нам вина и даље доста скупа у односу на рецимо сасвим солидна шпанска и чилеанска вина сличног квалитета. Зато што је њихов обим производње несамерљив са нама, лoгогично ми објашњава. Наши произвођачи углавном имају мале парцеле, од 4 до 5 хектара док су код ових великих култура често у питању стотине хектара. Отуд њима улагање у производни процес и прераду дође много јефтније, што наш човек мора да извлачи већом ценом. Отуд ми и можемо да идемо једино на квалитет, аутентичност и оно што се тек рађа, уклопљеност понуде у вински, гастрономски и општи туризам специфичне српске понуде. Како рече Влада, наша вина су наша и лепо је и вредно пити их и кад их платимо скупље од увезених. Посебно ако знамо да то помаже опстанак и развој породица у лепим сеоским окружењима и омогућује покретање и неких других процеса од којих безбедносни нису од мале важности.

Лето које наилази права је прилика да наши људи открију и истраже неке изванредне лепоте које ова земља крије. Вински подруми од којих многи данас имају фантастичне дегустационе сале, ушушкане у чудесну природу, мала етно-села или тек лепо породично двориште, чине један од најлепших делова те понуде. Ако кренете од севера, на Палићу не пропустите замак винарије Звонка Богдана. Одатле можете да скренете ка вршачком виногрју где рецимо у Гудурици имате неке дивне породичне подруме или наставите ка фрушкогорском региону Ковачевића и мноштва малих подрума у Сремским Карловцима. У централној Србији је већ озбиљна конкуренција између набујалог смедеревско-годоминског краја (Радовановић, Јеремић) опорављене крајине (Матаљ, Буково, Дајић), Тополе (Александровић, краљеви подруми), расцветале Жупе (Спасић, Ивановић, Будимир), Топлице и Врања који се буде (Доја, Алексић)…. Не заборавите Велику Хочу на Космету одакле је лоза стигла и у чувене рајачко-рогљевске пивнице које би са озбиљним улагањем могле да постану један од највећих туристичких бисера читавог Балкана.

Дакле, иако није баш толико сјајно како политичари кажу, неки озбиљни темељи јесу постављени и у Србији се данас производе нека зиаста добра и аутентична вина. Недавно преминули филозоф Роџер Скрутон је 2009. године објавио књигу „Пијем, дакле постојим: филозофски водич за вино“, где смо доста лоше оцењени. Прошле године требало је да нам буде домаћин у Оксфорду, али се због галопирајуће болести повукао и није учествовао. Већ спремљене боце тамјанике и прокупца нису кренуле са мном, али заиста са поносом могу да их поклоним било ком другом међународном пријатељу.

Извор: ПОЛИТИКА

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *