Моја породица и ја живимо у једном од новобеоградских блокова за који се иначе сматра да је „мирнији” и мање оптерећен криминалним активностима. Но, изгледа да као и већина људи заправо не знамо шта се дешава око нас…

Зграда у којој живимо налази се на десетак метара од дворишта основне школе у коју иду наша деца и деца наших комшија. Пре неколико недеља испод наших прозора неко је уз ограду школског дворишта паркирао мотор. Од тада се ова машина која нема таблице не помера. Но свако мало понеки млад човек пришао би до мотора, подигао седиште, и одатле нешто извадио или тамо оставио. Наша деца су сваког дана пролазила поред тог мотора и нико од нас није ни слутио шта се тамо налази.

Након десетак дана, угледали смо испред зграде неочекиван призор. Поред мотора је био паркиран велики полицијски џип, а тројица момака из Интервентне јединице ухапсили су једног младића и повадили садржај који се налазио у седишту. Радило се о знатној количини кокаина, марихуане и новца који су дилери држали у штеку, начињеном од седишта мотора. Дакле људи су дошли на идеју да направе штек за дрогу фактички у школском дворишту и да одатле врше дистрибуцију и продају.

Полиција је одвела овог младића, али је мотор остао. Пар сати касније појавили су се неки „заинтересовани” субјекти који су усред бела дана дошли да виде шта се десило, покушали да отворе седиште, мували су се ту једно време, а затим отишли. Од тада мотор и даље стоји под нашим прозорима. Покушао сам да се распитам зашто је штек и даље ту, да би ми било речено како је неопходно да тужилац изда налог за  одвожење мотора. То се и даље није догодило, па нешто што је у суштини доказни материјал у процесу и даље стоји привезано за школско двориште. Нико нема ни најблажу идеју када би то могло да буде померено од наше зграде и школе. И да ли ће уопште бити уклоњено…

Наша школа већ неко време нема школског полицајца што су криминалци изгледа схватили као знак да могу да нахрупе. Раније смо га имали и та особа је заиста водила рачуна о томе шта се дешава у крају и штитила децу од ове врсте предаторства. Апелујем да нам се то врати, јер иначе ћемо морати да почнемо као они људи у Лазаревцу пре неколико година сами да се организујемо и да бранимо нашу децу од дилера и дроге.

Стицајем околности сазнао сам да је момак кога су ухапсили из другог краја града и да је регрутован на занимљив начин. Наводно је у кладионици изгубио велику суму новца у кратком временском периоду. Неки људи су му пришли и понудили начин како може да отплати дуг. Постао је дилер дроге.

Такозване спортске кладионице, односно модерне коцкарнице, постале су један од ретко профитабилних бизниса који очигледно цвета ако судимо по њиховој све већој распрострањености. Као да смо сви заборавили да је коцкање облик друштвене патологије, који је по правилу уско повезан са разним другим облицима девијантног понашања, да производи зависност, уништава људима и породицама животе итд. Штавише видимо да се ланци ових кладионица рекламирају, да спонзоришу популарне програме, али и да блиско сарађују са државним институцијама и министарствима итд. То не би смело да буде нормално.

Било би врло занимљиво видети да ли постоје нека скорашња истраживања о распрострањености коцкања, односно клађења код нас и последицама ширења ове „културе”. Занимљиво је да се у медијима ништа од тога не може видети, чути или прочитати. Од онога што чујемо другим путевима, диже се коса на глави. Институције које лече зависност имају све више проблема са зависношћу од коцкања. То је патологија која разара читаве породице. Слушао сам од запослених у кладионицама приче да се ради о пороку који удара на све генерације. Има пензионера који остављају сва своја невелика примања тамо…

Но, питају се људи да ли ми више уопште имамо институције које би ову врсту понашања, као и разне друге облике криминалитета, требало да сузбијају. Наиме ових дана су нам насловне стране новина препуне наступа некадашњих првих људи полиције који се међусобно оптужују да су криминалци и да су били блиско повезани са криминалним групама. Такође,  видимо хапшења због оптужби за разне облике криминалног понашања других високих службеника министарстава која би такође требало да брину о безбедности грађана ове државе. Навијачке групе су постале државе у држави, заштићене као бели медведи, па сваки кошаркашки дерби прети да изазове озбиљне жртве. Њихове челнике повезују са бизнисом, криминалом, а угрожавање елементарне безбедности оних који на утакмице одлазе због спорта нико не кажњава.

Нешто овде дебело не ваља ако смо дошли у такву ситуацију…

Извор: ПОЛИТИКА

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *