Када сам пре две деценије преводио књигу Јаел Тамир под називом Либерални национализам, још увек је трајао тријумфализам глобализма, сваковрсних интеграција, доминација дискурса о крају суверенитета и нације итд. Мој покушај да кроз речи израелске професорке покажем да приврженост сопственој нацији, њеној традицији, симболима и одликама ни на који начин не значи одрицање таквог права за друге нације и за поштовање начела либералне демократије, остао је потпуно игнорисан у нашој јавности. Како и не би кад је тада огромна количина новца улагана да се заблудели Срби који су деведесетих постали глобални симбол национализма, преваспитају, денацификују, пацификују и постану „део европске породице“.

Двадесет година касније преводим књигу такође израелског професора Јорама Хазонија објављену пре две године под називом Врлина национализма. Овај  рукопис је изазвао велико интересовање, не само због више него солидне филозофске аргументације, у којој се национална држава супротставља империјама, већ и због духа времена у коме се са Трампом, Брегзитом и успоном суверенизма у Европи западни свет све више враћа својим традицијама и идеји суверене националне државе. У овој књизи Срби се помињу на десетак места и наводе као пример народа који је страдао због привржености нацији и националном интересу.

Но, чини се да су у међувремену управо корумпиране српске елите на много нивоа дигле руке од одбране националног интереса. То ћете најпре видети код наших пословних људи, тајкуна или како год их већ називали. То су углавном сецикесе, које углавном не занима ништа сем голог материјалног интереса који ће следити по сваку цену. Новац дају само политичарима као облик рекета и корупције, и  кад им  кажу да треба да глуме социјалну одговорност па уплате нешто за екологију, у хуманитарне сврхе итд. Врхунац њихове перцепције националног интереса је да дају новац да подигну негде цркву мислећи да ће тиме да добију неку врсту индулгенције за све оно што о себи најбоље знају.

Но, тешко би се нешто боље рекло и за многе друге делове наше елите. Политичаре боље да не помињем. Но, хајде да за потребе овог текста игноришемо реално стање елите од које заправо највише зависи кад се национални интерес одређује и реализује, па да говоримо са нормативног аспекта о томе шта су данас наши најважнији задаци.

Представимо национални интерес као неку врсту лопте у којој су сви аспекти међусобно повезани и неодвојиви. И кренимо од онога што наши политичари обично последње виде, од система вредности. Нацију на окупу држе емотивне везе, осећај заједничке припадности и систем вредности као што су солидарност, родољубље, поштење. Ништа мање нису важне јаке институције, владавина права и поверење које имамо у оне који над нама управљају. Како човек да гради код себе и деце осећај заједничке припадности са својом елитом, ако се осећа потлачено у својој земљи, ако зна да постоје посебна правила за елиту, а посебна за њега, и ако не осећа сигурност за свој посао, за живот своје деце кад одлазе у школу или прелазе улицу? Како волети земљу у којој те стално краду и у којој не верујеш никоме? Резултат такве ситуације је да пре свега млади људи губе поверење у домовину и одлазе. Због погрешног система вредности и недостатка институција постаје угрожен најосновнији национални интерес, а то је опстанак становништва.

Није могуће једнако дефинисати национални интерес ако сте млада, витална нација у демографској експанзији, или сте стара нација чије становништво одумире као што је то случај данас са Србима. Наш интерес је свакако очување републике Српске и њено најближе повезивање са државом Србијом и српском Црном Гором. Али Српска се убрзано празни од становништва и представља најслабије насељен простор на Балкану. Сви ми заједно ништа поводом тога не предузимамо.

Но, наш национални интерес подразумева и активну политику побољшања односа са суседима. Кад год подигнемо главу, странци стандардно подстичу Хрвате, Албанце, Бошњаке, Бугаре да нам заједно раде о глави. Но, наше је да нађемо начин да то  предупредимо, као и да попут Стојадиновића офанзивно правимо савезништва и са другим актерима. Мађарска и Италија па и Турска су заинтересоване за сарадњу и све важније за нас.

Наш национални интерес свакако није улазак у Европску унију, а понајмање НАТО. НАТО је преживела организација која не треба више ни Американцима. Европска унија је већ двадесет година коришћена као инструмент за условљавање против нас, а као савремена империја најштетније делује управо на систем  вредности, разарајући традицију, породицу и основе националног идентитета код Срба као и код других европских народа.

Национални интерес је да Српска православна црква настави да делује са тим именом, на целом простору где и данас делује, да се она пробуди и преузме функције које паства и народ очекују од ње. Као што нас подсећа на важност Космета, тако би морала да брани и природну породицу. Коначно, након свега што нам је рађено у претходних сто година, основни интерес је да преживимо, сачувамо идентитет и пробамо да обновимо биолошку супстанцу. Упркос свему.

Извор: Стање Ствари

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *