Још пре тридесет година у својој последњој књизи велики пољски мислилац Лешек Колаковски уочио је да су готово сви некадашњи табуи ове цивилизације подривени и укинути, и да су преживели само инцест и педофилија. У свим случајевима примењиван је систем такозваног Овертоновог прозора. Идеја, феномен, појава која се некада сматрала незамисливом и табуисаном најпре се преводи у статус радикалног, дакле нечега што се ипак може замислити, али се третира као ипак превише радикална пракса. Следећа фаза је да се иста појава преведе у нешто што је прихватљиво, иако већина према томе осећа одијум. Прихватљиво затим постаје разумно, улази у мејнстрим, да би затим прешло у фазу популарног на основу чега се креира јавна политика која ову праксу штити и промовише. Узмите идеју хомосексуализма па ћете видети како је током последњих седамдесет година она еволуирала до овог последњег нивоа јавне политике.

У свему томе популарна култура је одиграла најважнију и доминантну улогу. Приказивање хомосексуализма у књигама, филмовима, серијама, музичким спотовима прешло је пут од инцидента до недавне тоталитарне одлуке Америчке филмске академије  да филмови који не афирмишу ове квир политике и „мањинске групе“ уопште неће моћи да учествују у трци за награде. Ову врсту лудила ниједан формално једнопартијски или тоталитарни систем није успео да наметне. Популарна култура се потпуно инструментализује и ставља у службу прецизно дефинисане троцкистичке политике. 

Исти процеси су увелико покренути кад је у питању инцест. Најутицајнији медиј савремене поп културе, телевизијске серије, већ годинама нас увелико навикавају на појаве инцеста преводећи ову праксу из регистра незамисливог у домен радикалног. Најгледанија серија „Игра престола” започиње тако што у првој епизоди гледамо секс брата и сестре, да бисмо сазнали како су изродили троје деце. У литератури овај процес траје већ деценијама, од Сто година самоће до романа Бог малих ствари итд.

Нормализација педофилије такође напредује на разним фронтовима. Сетићемо се да је једна од најцењенијих и најпоштованијих књига прошлог столећа прича о старијем господину који оргија по хотелима са дванаестогодишњом девојчицом. Набоковљеву причу у два наврата екранизовали су водећи играчи Холивуда, Стенли Кјубрик и Едријан Лин. У неразјашњеној афери „Пицагејт” указано је на читав ланац педофилије у који је чудно настрадали Епштајн уводио водеће личности савремене америчке и британске елите, а занимљиво је помињање и београдске сликарке Биљане Ђурђевић и њених радова са голом и мученом децом. 

У Америци од 1978. године делује организација под именом НАМБЛА, Северноамеричка асоцијација за љубав мушкараца и дечака, која се управо залаже за укидање кажњавања хомосексуалне педофилије. Они сматрају да треба укинути старосну границу и допустити да нпр. деветогодишњи дечак слободно уђе у сексуалну везу са педесетогодишњим чиком. У Холандији пре десетак година је основана политичка партија чији је главни циљ управо такво обарање старосне границе и дозвола да одрасли и деца могу „слободно“ да ступају у сексуалне односе.

Ако све ово знамо као позадину, не сме нас изненадити што је цела ова групација кренула још агресивније да преводи педофилију из стања незамисливог (и неприказивог) у стање радикалног и тек провокативног. И на овом порталу читаоци су могли да виде део гужве коју је изазвао језиви пројекат Нетфликса снимљен у Француској под називом „Слаткиши“. Прича о једанаестогодишњој муслиманки која ратује против своје традиције, културе и наслеђа тако што са другарицама исте доби изводи „модеран плес“, представља најексплицитније приказивање педофилије и подстицај за нормализацију педофилије који смо до сада видели на екрану. Узгред смо још једном видели да је ова врста популарног играња која укључује тверковање и сличне коиталне покрете заправо у наводни плес преведена имитација сексуалности и хомосексуалности. Оно што су углавном црне проститутке по гетима развијале као своју „поткултуру“ постао је данас модел за углед деце у свим крајевима света. Код нас то промовише IDJTV канал Јунајтед групе који озбиљно угрожава ријалити сатанизам Пинка и Хепија. 

Гледаоци филма могу да виде језиве сцене у којима девојчице муче своја тела док подражавају покрете секса и уче се да користе и манипулишу својом сексуалношћу на радост педофила. Узгред, и Мишел Обама има акције у Нетфликсу па се круг лепо затвара.

За овакве болесне продукте који заправо треба да нас навикну на то да су педофилски пориви нормални и дозвољени, данас једино строга казна затвора може да буде адекватан одговор (ранија друштва су табуе одржавала још ефикаснијим методама). Без адекватне реакције завршићемо као гомила монструма која не поштује никакве границе и сматра да је све могуће и дозвољено.

Извор: Стање Ствари

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *