То је природна породица коју чине родитељи и деца, а раније и више генерација у кући. Овде ћемо врло кратко да набројимо основне кораке и методе које су ове снаге користиле за постепену трансформацију и деконструкцију ове основне ћелије здравог друштва.

Прве две мере увела је Француска револуција. Једна је била законско изједначавање деце која су рођена у легалним браковима са статусом деце која су рођена у ванбрачним односима. Друга је омогућавање развода. Као што је познато, Римокатоличка црква и до данас не прихвата могућност развода, нагонећи на тај начин људе да озбиљно поштују завете и решавају проблеме међу собом, чувајући на тај начин породицу као најприроднију средину за раст и подизање деце. Револуционари су међутим одмах омогућили законске разводе, уводећи додуше обавезу да се докаже неодрживост брака и кривица једног од супружника. Бољшевици су први отишли корак даље уводећи такозвани развод без кривице (nofault), односно могућност да се брак једноставно раскине зато што један од супружника више не жели да живи са оним другим. Тиме је брак, некада схватан као духовна, морална и света заједница, сведен на просту облигацију у којој особа чак не сноси ни штетне последице које иначе сноси у облигационом и трговачком праву ако једнострано изађе из уговора. У новије време систем развода је постао права индустрија, пре свега усмерена према очевима, као истинским новим робовима савременог друштва.

Наравно, важан претходни корак био је укидање легалног значаја верских бракова. Држава је одвојила такозвани грађански брак од црквеног и у највећем делу западних земаља данас, верски брак не повлачи било какве правне последице. Он је сведен на домен фоклора и обичајности, док државу једино занимају бракови који се као уговори склапају пред државним матичарем. Све је то наравно ишло постепено, са разним фазама између, али се на крају увек завршава потпуном секуларизацијом брака и брачних односа. Штавише, у низу „прогресивних земаља“ данас попут Норвешке, верски одгој деце и брак склопљен у цркви третирају се као проблем и породица ризикује да јој социјалне службе због тога отму децу.

Наредни корак је било укидање чак и нужности грађанског брака. Такозвана партнерства, или заједнички живот потпуно су изједначени са легалним, законски склопљним браковима. Особе у таквој заједници имају сва права и обавезе једнако као и брачни партнери. То је наравно довело до нестабилнијих односа, већег промискуитета, несигурнијег окружења за подизање деце и разних других штетних последица.

У међувремену се много радило на укидању свега онога што је у традиционалним друштвима било табуисано религијом, обичајима и законима. Некада девијантна сексуална понашања као што је хомосексуализам најпре су декриминализована са Бољшевичком револуцјиом, а затим су постепено легализована и популарисана. Од кад је 1973. Америчка психолошка асоцијација скинула хомосекуализам са листе болести, ово понашање је почело да се пропагира као не само прихватљиво него и помодно. У наредним корацима омогућено им је да легализују своје везе, склапају регистрована партнерства, а у све већем броју држава да склапају и законски брак. Сада се већ захтева право да путем сурогације или усвајањем деце могу да подижу и своје потомство.

Као важан део целог овог процеса, треба поменути и популаризацију абортуса. Чедоморство је постало постепено декриминализовано, затим легализовано, а често и препоручљиво као део „освајања слобода“ и „еманципације жене“. Временом се наравно и ове слободе проширују па је на доста места абортус легализован и до краја другог триместра, а захтева се померање границе и до самог порођаја ако се жена предомисли. У научним круговима постоји чак залагање и за такозване постпорођајне абортусе, дакле за могућност жене да ако је превише депресивна напросто захтева да се рођено дете убије. Кроз пилулу за дан после и друге хемијске облике, абортус се заправо популарише као наводно безопасна ствар која се лако обавља и решава женама проблем.

Основна идеологија која је стајала иза свега овога је радикални феминизам који је на пример потпуно укоренио став да је абортус искључиво женско питање и да отац детета нема ни најмањег права да одлучује шта ће се са њим десити, односно да ли ће дете бити рођено или не. Жена у браку може да оде да абортира, а да мушкарца не само ништа не пита, него да га чак и не обавести о томе.

Забележимо да доминација такозваних ЛГБТ права није последњи изданак тог правца. Већ две деценије шири се тзв. квир идеологија, која захтева потпуну динамизацију сексуалних идентитета особа и максималну доминацију жеље: не само да треба мењати партнере, већ то треба радити кроз разне сексуалне идентитете, од стрејт, преко хомосексуализма, бисексуализма, свингераја, промене пола итд. Пошто је род заменио пол, данас постоје наводно на десетине разних родова које особа може по вољи да конструише и да упражњава. 

Коначно, последњихит у овом „освајању слобода“ је акција АПА која иде у правцу пуне легитимизације полиаморије. Дакле, од некадашњег црквеног брака који обавезује мушкарца и жену за цео живот, стижемо до пуне легализације и легитимизације отворених веза, групњака, многочланих заједница, допустивости и препоручљивости краткотрајних, истовремених веза итд. Дакле пуна сексуална анархија о каквој ни Александра Колонтај (прва жена, члан Бољшевичке владе у СССР 1917-18, прим.ур.) није могла да машта.

Током овог процеса стигло се већ дотле да широм Европе око 50% деце живи у домаћинству са једним родитељем. У САД проценат  разведених бракова међу црном популацијом достиже 70%. На  европским улицама све је мање деце а све више паса који заокупљују пажњу популације – сваке године опада сектор услуга за децу, а расте сектор услуга за љубимце. Шта нас чека након увођења полиаморије не можемо ни да замислимо. Од табуа остали су још инцест, педофилија и зоофилија, али на разне начине сви они се већ полако подривају.

Извор: ИФМ

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *