Као истинско лице садашње власти, која симулакрумом прикрива своју подређеност невладиној (другосрбијанској) интелигенцији, Вучић-Брнабић министар културе је настојао – у свом другом „реаговању“ на примере које сам изнео – да скрене пажњу са чињеница. Отуд је користио различите пропагандне технике: околност да ме је десет пута у тексту назвао лажовом или клеветником требало је да ефектом нагомилавања потисне сазнање о томе да није успео да оспори ниједну од чињеница које сам изнео.

Будући да стреми ефекту а не разлогу, пропагандна техника рачуна са тренутком а не са трајањем. Отуд долази њена ефикасност, али и њена глупост, коју најочигледнијом чине противречности на нивоу обичних исказа. Тако министар каже како једва чекам да са неким уђем у безобалну полемику, али истовремено тврди како не демантујем све што се о мени пише. Како то? Ако једва чекам, онда би требало да се на све осврћем. А ако се не осврћем, онда није тачно да једва чекам.

Или: нагађа да сматрам „да је довољно све демантовати у наступима код Марића у Ћирилици“. Зашто то не би било довољно кад је телевизијски аудиторијум неупоредиво бројнији од штампаног? И његов деманти Пешчаника – до ког никад није дошло – имао би на таквом месту већи домет. Но његово расуђивање нема никакве везе са демантовањем као разлогом. Оно је плод друкчије намере: да одијум који овај провладин новинар има у једном делу јавности пренесе на мене. Али ако је то недостојан човек, зашто нема министрове јавне примедбе председнику владе или председнику државе, који често разговарају са недостојним човеком?

Или: прилагођава прошлост потребама тренутка: посредно обезвређује Марића, премда није избијао из његовог студија; у емисији РТС-а од 24. септембра 2018. године, јавно се одрицао својих веза са опозиционим политичарем који је у немилости (Ђилас) уместо да је потврдио како је њихово познанство солидно; оно што је површно – као познанство са мном – претвара у солидно, не би ли прибавио јемца у новонасталим околностима: тако сам од „извесног М. Ломпара“, дакле особе за коју није ни чуо, одједном – у другом „реаговању“ ‒ претворен у човека кога познаје „и то солидно“; глуми да не зна да Алида Бремер није немачке националности него микрофон „хрватског трибализма“, премда је са Traduki fondacijom, која раздваја Косово од Србије у својој агенди, потписивао споразуме.

Или: он тврди како је Пешчаник „један од медијских ауторитета“ којима се „клањам“. То је толико нетачно да делује као виц. Јер, налазим се у непрестаном и деценијском полемичком односу са Пешчаником. Но циљ је на другом месту: да се јавни одијум који Пешчаник има у делу јавности пренесе на мене. Отуд се не прави разлика између извора на који се човек позива и ауторитета који уважава; између ставова које Пешчаник износи и чињеница стварности које помиње. Трик је глуп, али ефектан: министар не зна ништа, али је министар. Занимљива је његова препорука да треба да се бавим оним темама које ми „више одговарају“. Јер, истоветна је са Пешчаниковом препоруком из 2011. године. После девет година њихова критика мог односа према ЕУ и националном становишту у европској политици налази се у рушевинама: то се и са њим догађа. 

Своје тврђење о министровој молби за сусрет са сарадником Пешчаника, као молби која је остала неуслишена, документовао сам опширним наводом из Пешчаниковог текста. Будући да није могао оспорити овај навод, нити чињеницу да га никад није демантовао, Вучић-Брнабић министар културе је прибегао неуверљивој тврдњи да не чита Пешчаник нити „придаје значај садржајима који се тамо појављују“. Чудно је да један правник нема свест о томе да незнање никог не оправдава. Да је његова тврдња неуверљива, показује једна са њом неусклађена реченица: ако не чита Пешчаник, одакле зна каквим су ме негативним атрибутима „хрпимице чашћавали“ његови аутори? Ова неуверљивост омогућава суштинско питање: зашто није демантовао наводе из Пешчаниковог текста?

Бесмислена је његова препорука да је чињенице које је Пешчаник изнео требало изложити „некој сумњи или провери“. Јер – у одсуству демантија оних који се помињу – остаје нејасно како би се то учинило: да ли треба приватно спопадати учеснике или покретати истрагу? Оваква препорука показује запањујуће незнање о јавној комуникацији некога ко у име државе посматра медије. Јер, цивилизацијски аксиом јавне комуникације гласи: све што је јавно објављено, треба да буде јавно проверавано. Премда је негде натрапао на Кантову изреку о лажи, којом је украсио своје „реаговање“, министар нема појма о разлици између приватне и јавне употребе ума: какву је описао мислилац из Кенигсберга.

У одсуству прикладног одговора, Вучић-Брнабић министар минимализује значај околности да није посегао ни за каквим демантијем. То чини на начин карактеристичан за пропагандну технику ове власти, која циљано премешта фокус сваког разговора. Он поставља питање о томе зашто „Ломпар не демантује сваки пут сваку тврдњу коју о њему објави било ко и било где“? Овако постављено питање показује да он не разуме шта је јавна дужност.

Када се неки човек не осврће на судове који се о њему износе, онда је то ствар његовог личног избора. Али шта значи када носилац јавног положаја – као човек који располаже државним буџетом – не демантује ауторизоване и неоспорене тврдње о сопственим поступцима који производе јавно дејство? То није ствар његовог избора. Јер, то сумњичи ону општост која га чини видљивим. Као појединац, човек може игнорисати шта год хоће. Као министар, човек не може занемарити кад критичар власти под својим именом опише како му је понуђен сусрет са министром у четири ока. Јер, такав опис нешто говори о природи власти. А то није лична него општа ствар. У том случају, ћутање није деманти већ може бити само невољно потврђивање.

Није лако поучити интелектуално запуштену особу, у поодмаклој животној доби, у рђавом окружењу какво је наша влада, препуном сумњивих диплома и доктората, шта је – деманти. Треба прибећи најочигледнијој настави. Осмотримо његову тврдњу да сам био „додуше само шест месеци, финансијски (sic!) директор Политике“. Како оспорити овакву тврдњу? Прва ствар: то чиним одмах по њеном појављивању – већ у овом тексту. Друга ствар: упућујем на Политику од 1. септембра 2005. године у којој пише да сам постављен за генералног директора Политике а. д. Трећа ствар: указујем да је министрова иронија да сам „надалеко чувени економски стручњак“ промашена, јер нема свог циља, пошто нисам био финансијски директор. Четврта ствар: друга иронија да сам „професор књижевности само по нужди“ такође је промашена, јер је изриче човек без икаквог дела, коме највише приличи прилагођена античка поука: обућару, немој о књижевности, остани код ципела. Пета ствар: као што је министар измислио да сам био финансијски директор Политике, тако је Пешчаник измислио да сам био директор Политике „две године“. И кад не желе, Вучић-Брнабић министар и Пешчаник стопе се у једно. Но када је НИН од 14. априла 2011. године поновио Пешчаникову измишљотину, у броју од 28. априла 2011. године објављен је мој деманти – у ком су наведени докази – и извињење редакције. Тако се понаша човек који ништа не крије и не нуди тајне састанке. 

Ниједан од елемената који сачињавају деманти није постојао у понашању Вучић-Брнабић министра: ни правовременост, ни истоветан медиј, ни доказ, ни суд о неприкладној примени лажних података, ни порицање бесмислених тумачења, ни спречавање даљих преношења неистина. Зашто је све то изостало? Остаје – као прљава вода која отиче у сливник – само његова накнадна, закаснела и изнуђена реч да опис министарске понуде какав доноси Пешчаник представља „лаж“. Сувише касно и лишено доказа да би било уверљиво.

Није ништа оспорено од мојих судова о симболичком трансферу сликара Петра Лубарде у политичку агенду подгоричког (антисрпског) режима: то се одиграло 2017. године. Једино ме је Вучић-Брнабић министар назвао „клеветником“ у погледу тумачења његових „мотива“. Ово је добар пример како мотиви нису битни у јавним пословима, пошто не оцењујемо људе по ономе шта приватно говоре него по ономе шта јавно чине. Јер, заједничка изложба Лубардиних слика „на Цетињу и у Београду“ била је неопходна само као медијска вест: зато је утаначена а није одржана. У свету симулакрума само је вест догађај, док сам догађај и не мора да се одигра. Као што је догађај била вест да су се црногорски и српски председник срели у Тирани на дан пре никшићког протеста против одузимања имовине СПЦ: 21. децембра 2019. године. Сама вест о том сусрету симболички је пренела подршку српског председника подгоричком режиму.

Тако је и вест о Лубарди симболизовала да српска власт пристаје да Лубарда буде део црногорског (антисрпског) националног и културног идентитета. Премда имам исто име као и црногорски председник, што је једна од простачких министрових алузија, није се мени него њему десило да учвршћује црногорску (антисрпску) културну агенду. Мој избор је много пута био да – и у тешким околностима – лично подржим СПЦ у Црној Гори. Тако сам и ове године – на позив владике Јоаникија – говорио на Светосавској академији у Бијелом Пољу. Шта дочарава околност да мени, који сам приредио Књигу о Лубарди, Вучић-Брнабић министар приповеда о сликаревој везаности за Црну Гору? Вечну актуелност Дисовог стиха: „На високо подигли се сутерени.“ 

Изречена у Политици од 6. децембра 2016. године, после мање од четири месеца од његовог постављења, моја тврдња о министру као поклонику невладиног континуитета наших власти, повод је да сада – у 2020. години – постави питање о томе „како, зашто и на основу чега“ сам то могао тврдити? Суочавамо се са свом раскоши борнираног расуђивања: затвореног као фиока у канцеларијском столу. Јер, шта може бити човек који после Бриселског споразума и пратећих докумената у 2014. и 2015. години прихвата да буде министар у власти која је донела такве акте?

Због таквих чинова њени су челници од корифеја невладине интелигенције добили одређења Черчила и Де Гола. У разговору за Данас од 23. маја 2020. године, председник Фонда за политичку изузетност и дугогодишњи Соросов сарадник (Соња Лихт) каже како је „јавно подржала Вучићеву реакцију на избеглички талас 2015“ и како је „подржала… и позив на унутрашњи дијалог о односима с Косовом“, који је „био… озбиљан помак“. Онај ко бира – у 2016. години – да следи политичке челнике који уживају овакву подршку може, дакле, бити само поклоник невладиног континуитета наших власти.

Можда би помогао схематско-логички приказ. Премиса: у 2015. години, Сорос-фондација (Соња Лихт) јавно подржава Вучића. Премиса: у 2016. години, Вучић (Черчил или Де Гол?) као мандатар поставља за министра културе – извесног правника. Закључак: министар културе корача утрвеном стазом невладине (Сорос, Traduki, ПЕН) политике. Јер, какав председник (Вучић-Брнабић), такав министар: ако је нејасно, може помоћи цртеж. Није, међутим, најважније на основу чега сам изнео своју процену. Најважније је да се она показала савршено тачном. Потврђује је сазнање да је влада одбила да поправи положај ћирилице.

У образлагању околности које су довеле до тога, Вучић–Брнабић министар пише да – упркос његовом законском предлогу – „до промена закона заиста није дошло, због не сасвим јасне и тешко објашњиве уздржаности владе“. Пре него што закључи да је министар изричито признао истинитост мојих тврдњи, читалац мора поново прочитати ову фамозну реченицу и упитати: извините, шта сте рекли? Министар терети владу чији је члан да је из необјашњивих разлога одбила да поправи положај ћирилице? Он, дакле, директно потврђује да је јавна галама о ћирилици била пропагандни маневар, док је влада поступала у складу са мишљењем невладине (другосрбијанске) интелигенције. Зар то није потпуна потврда мојих оцена?

Он, штавише, каже да не зна зашто Републички секретаријат за законодавство није проследио влади његов предлог. На челу „овлашћеног предлагача“ налази се исти човек који је бранио Бриселски споразум пред Уставним судом. Да ли то значи да иста врховна воља, у којој се сустичу и уставна и културна питања, одваја Косово и Метохију од Србије и онемогућава предлог о поправљању положаја ћирилице? Ако је тако, остало је неразјашњено шта ће наводно национално оријентисан човек међу таквим светом? 

Постоји тренутак истине у животу сваког политичара. Дугу листу компромиса, као неминовну и тужну чињеницу свог живота, сваки политичар представља као оправдање за неку важну политичку одлуку. Јавни статус ћирилице – не само закон него и његово спровођење – представља ту одлуку за Вучић-Брнабић министра. Јер, то је била пресудна тачка његовог медијског деловања. Отуд се у његовом понашању огледа беда лажне националне оријентације у нас: пристали су на огромне дефиците ове власти, а нису успели да донесу ниједну суштинску одлуку од значаја за културну политику. Када се једном политичару измакне његова суштинска агенда, као што је у овом случају био статус ћирилице, онда је једини политички исправан избор – оставка: као јавно показивање неслагања са политиком власти којој се приклонио. У томе је смисао политичке доследности.

И шта је Вучић-Брнабић министар учинио кад је његов предлог одбијен? Он није учинио ништа: обезвређен у свакој јавној дужности, претворен у офуцану столицу у сали за седнице владе, наставио је да даје изјаве, да се фотографише, узима дневнице, путује, прима плату, пише саопштења и јавно полемише, у потајној нади да би могли при новој подели функција и да га се сете – ако се сете. Отуд је – треба ипак пустити сузу – починио морално самоубиство: титан није поднео оставку. Зашто?

Зато што приживаљшћик никада не одлази својом вољом, јер – строго узев – нигде нема да оде: ни коме ни куда, ни адресе ни особе. Ова реч обележава једну књижевну појаву. То је „осиромашени племић, трговац, интелектуалац који живи од милости у туђем, богатом дому, немајући никаквих посебних обавеза, забављајући домаћине, чинећи им друштво“. Није ли Вучић-Брнабић министар члан Крунског кабинета, дакле нека врста племића у нашим приликама: као напредњачко племство? Није ли у својој биографији навео да је био и трговац некретнинама? Није ли – и у овом „реаговању“ – пабирчио мисли великих људи из лексикона? Да ли је желео да се покаже као интелектуалац? Можда. Но то делује некако несигурно, узалуд и Хебел, и Епиктет, и Кант, и Свети Августин: све то делује некако прибављено. Јер, реч је о министру културе који је, посетивши манастир Жичу, у жељи да илуструје како је црква изгледала пре 150 година, показао фотографију на којој је био манастир Сопоћани. Вреди забележити када је у новинама приказан овај тријумф национално оријентисаног министра: 2. децембар 2019. године.

Дакле ‒ полуинтелектуалац. Ко је то? То је човек – каже Слободан Јовановић – који „духовне вредности не разуме и не цени“. Зар Вучић-Брнабић министар културе није спреман да људе који су написали петнаест књига, који деценијама без паузе предају студентима и без икаквог хонорара раде у културним установама, назива доконима, док себе – који није написао ништа и није у животу урадио ништа – сматра човеком који има пуно посла? То је – вели Слободан Јовановић – човек који „успех узима у ,чаршијском, смислу“. Зар чаршија није била мерило свих ствари за Вучић–Брнабић министра у часу када ми је доделио „чаршијску титулу графомана и докоњака“? То је – наставља Слободан Јовановић – човек који је „у основи остао примитивац“. Зар његов језик и стил не показују примитивизам који је затровао сваки кутак јавности? 

Делује смешно његово домишљање о некој мојој зависти и љубомори: као јефтино и плитко психологизирање, у којем је школски уочљив механизам пројекције. Јер, као човек који је једини позван да говори о 800 година Српске патријаршије, па се својом слободом одрекао милионског аудиторијума у часу када му је саопштено да ће председник државе бити одликован на истој свечаности, радо и спремно плаћам сваку цену. У томе је смисао егзистенцијалне доследности. Отуд не могу завидети било коме, а поготово члану владе на чије се предлоге нико не осврће.

Као да је Слободан Јовановић посматрао наше околности када је написао: „претпоставимо… да је успео постати министар“. И успео је. А онда је дошла та злокобна одлука владе да одбаци његов предлог о ћирилици. Тренутак је драматичан, јер се на његовом хоризонту помаља – оставка. Слободан Јовановић као да је то видео: „Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: ,Ко је луд, да се одваја од пуног чанка,.“ Ту се активирају значења руске речи приживаљшћик, јер би се она најприближније могла превести речју – чанколиз. Оставши да седи за столом, као сиромашни рођак кога се нико не сећа и коме не мењају тањире, Вучић-Брнабић министар културе постао је опште место у историји наших дана. То је једина општост која му је обезбеђена.

Као тип, он је репрезентативан за српску националну лаж коју оличава ова власт. Јер – писао је Слободан Јовановић – „тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао“. Каква је његова власт? Понекад посеже за националним садржајима: готово увек театралним, јавним и церемонијалним. Шта не чини? Никада не мења очврслу административну структуру, која је испуњена невладиним (другосрбијанским) садржајима и учесницима. Шта увек чини? Прибегава пропагандним речима и гестовима који јој помажу да сачува лојалност национално оријентисаних бирача. О чему нарочито брине? Да спречи било какву делатно-мисаону радикализацију националних кругова. И још? Да прикрије раст унутрашњих противречности у националној свести, које су лако уочљиве. Ко јој ту помаже? Њен епохални савезник: лажна национална интелигенција, јер ствара привид који омогућава да се све исцрпи и прође у буци и бесу. Шта тај привид заклања? Да власт сваки дан почини једну издају.

И отуд је министра културе природно пронашла у сливнику.

Извор: Стање Ствари

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *