Министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог у Влади Србије, Гордана Чомић, је у новембру прошле године најавила усвајање закона о истосполним партнертствима.[1] Према Чомићевој, закон би требао да се пронађе у скупштиској процедури прије прољећа 2021.

                Расправа везана уз овај закон, и област коју би он требао да уређује, отвара простор за критичко посматрање овога питања путем освртања на неколико битних аспеката. Иако постоји више елемената којима је неопходно посветити пажњу када говоримо о легализацији истосполних заједница, у оквиру овога текста ћемо размотрити проблематику Овертоновог прозора, питање статуса Устава Србије те однос између евентуалних истосполних заједница и усвајања дјеце.

                Текст Радија Слободна Европа, посвећен овоме питању, наводи да би овим путем „истосполни парови добили нека од основних права која до данас немају, попут права на поделу имовине, наслеђивања партнера или учешћа у доношњењу одлука у случају болести, те посете партнера у болници или затвору“.[2]

                Маја Шенк, програмски координатор оранизације за лезбејска људска права, Лабрис, је истакла да „то нису никакава посебна права и ми их не остварујемо на уштрб стрејт заједнице. Само желимо оно што је њима одувек омогућено“. Марко Михаиловић, директор „Београд прајда“ се осврнуо на чињеницу да предложени закон неће признати истосполни брак нити ће дозволити усвајање дјеце изјавивши „наравно да сматрамо да је дефиниција брака дискриминишућа, али у овоме тренутку само желимо да истисполни парови имају достојанство које би свако људско биће требало да има.“[3]

                Ако је судити према изјави предсједника Геј лезбејског инфо центра, Предрага Аздејковића, питање дотичног закона је већ рјешено. Наиме, приликом интервјуа за Б92.нет Аздејковић истиче своје очекивање да ће споменути закон бити усвојен те да „Влада, а и министар Чомић се не би упуштали у цео процес да нису сигурни да ће то бити усвојено“.[4] Као што се могло и очекивати, сви они који су позивају на доношење овога закона свој став правдају хуманистичким разлозима, односно изједначавањем у правима.

Професор Правнога факултета у Крагујевцу, Зоран Чворовић, приликом гостовања у емисији Дијалог,[5] напомиње да „ми занемарујемо где је моћ. Дакле, моћ је негде споља. А неко ко унутра евентуално спроводи туђу вољу, он не може да буде главна мета…Овај закон не долази директном вољом власти, власт је само кооперативна како би садашња гарнитура остала на власти. Притисак долази из Брисела зато што чланство у Савету Европе, јер је Европски суд за људска права надлежан за све чланице Савета Европе. Када погледамо праксу Европског суда за људска права и када погледамо промене у законодавству свих чланица Савета Европе ми јасно видимо да је, на пример, Грчка 2015. године изгубила судски спор пред судом у Стразбуру зато што није имала закон о истосполним партнерствима“.

Из ранијег навода се може закључити да су тренутне српске власти приморане ускладити законодавство Србије са законодавним нормама Европске Уније. Професор Чворовић у наставку разговора истиче да се кроз овај закон хомосексуалним паровима пружају иста имовинска права која стоје на располагању супружницима те да се врши изједначавање брака, који је дефинисан уставом као заједница мушкарца и жене, и хомосексуалне везе у погледу форме с обзиром да је процес закључивања обје заједнице идентичан пред законом. Узевши наведено у обзир, постаје јасно да је нови закон у супротности са уставом земље, што би евентуално пружило и прилику за његово уклањање ако би се могао тумачити као неуставан, но истовремено, усвајањем овога закона би се могао отворити пут ка довођењу у питање самога устава Србије као и правне дефиниције институције брака.

Овде није на одмет истаћи да постоје чланице Европске Уније, истовремено и чланице Савјета Европе, које не дозвољавају нити истосполне заједници нити геј брак.[6] Ако тако могу поступати пуноправне чланице, зашто не и Србија?   

Поред правно упитне природе овога закона, његово доношење је против воље велике већине грађана Србије. Према истраживању[7] америчког Националног Демократског Института (National Democratic Institute – NDI) из 2015. године, 88% од укупног броја испитаника из Србије, Црне Горе, Сјеверне Македоније, Босне и Херцеговине те Албаније је против истосполних бракова или заједница. С обзиром да је ово просјек за све испитанике са простора Западног Балкана, можемо претпоставити да се степен противљења истосполним заједницама које опонашају брак унутар појединачних држава креће између 85-90%.   

                С обзиром да ћемо се првенствено позабавити проблематиком Овертоновог прозора, можемо искористити раније цитирану изјаву господина Михаиловића као индикативну у смислу будућих захтјева представника хомосексуалних група у Србији. Изузетно је важно уочити да већ сада Михаиловић истиче тренутну дефиницију брака у Србији као „дискриминушћу“, што подразумјева да ће дотична неминовно бити нападнута уз кориштење истих флоскула које се тренутно користе за потребе прогруравања закона о истосполним заједницама.

Овертонов прозор, иначе интелектуално чедо политичког аналитичара Џозефа Овертона, се може дефинисати као релативно дуготрајан и постепен процес којим се унутар једнога друштва уводе и нормализују раније неприхватљиве идеје. У оквиру Овертоновог прозора одређена идеја може бити, у погледу степена прихватљивости, дефинисана као незамислива, радикална, прихватљива, разумна, популарна и као политика, у смислу званичне државне политике.[8] Истицањем дефиниције брака као „дискриминишуће“ директор „Београд прајда“ већ сада изједначава традиционални брак са нечим негативним јер се дискриминација по аутоматизму чита као негативна карактеристика, без обзир на околности и могуће интересе оних који говоре о дискриминацији. Већ сада се врши покушај помјерања Овертоновог прозора по питању схватања дефиниције брака са циљем њене промјене.

Сам Овертон је сматрао да „улога организација попут његове није да лобирају политичаре како би они подржали идеје смјештене ван прозора већ увјерити бираче да идеје које се налазе ван прозора, заправо спадају унутар њега. У случају успјеха, идеја раније сматрана незамисливом може постати до тога степена свеприсутна да је тешко замислити другачије стање ствари“.[9]

Као што видимо, сврха Овертоновог прозора јесте да постепено помјера границе прихватљивога путем вјештачки створеног дијалога, покренутог од стране специфичних интересних група, као што су различити лобији. Сам Овертон јасно ставља до знања да сврха прозора није суочавање са темама ван прихватљивог, које неки политичари можда подржавају, путем пружања аргумената за њихово прихватање. Сврха је анестезирати обичне грађане у погледу њиховог моралног или критичког односа према идејама које су раније биле незамисливе као друштвено прихваћене појаве, те створити простор за нормализацију расправе о датим идејама чиме оне и ступају у оквир прозора. Као илустративан примјер може послужити однос према педофилији у неким земљама Запада.

 У параметрима Овертоновог прозора, педофилија спада у категорију феномена који су незамисливи као широко распрострањени и прихваћени од стране друштвене заједнице. Овакав став је заједнички огромној већини становника како на Западу тако и на Истоку. Упркос јасној одбојности коју већина становника гаји према оваквоме понашању, у западним земљама постоје они који позивају на другачији однос ка овоме проблему. Овај позив поприма, као што ћемо видјети, различите облике но суштина је иста и огледа се у промјени схватања шта педофилија заправо означава.

Педофилија се, уопштено, дефинише као сексуална перверзија чији објекат пожуде су дјеца.[10] Унутар психијатрије, педофилија је „поремећај окарактерисан понављаним и интензивним сексуалним фантазијама, поривима или понашањима усмјереним ка дјеци обично млађој од тринаест година“.[11][12] Без обзира  како посматрали педофилију, као дегенеративно понашање особа свјесних својих поступака или пак као тешки ментални поремећај над којим одређена особа нема контролу, несумњиво је да само понашање припада категорији неприхватљивога. Кажњавали је или лијечили, педофилија остаје перверзија одбојна нормалном друштву.

 Упркос наведеном, постоје елементи друштва којима је намјера, из овога или онога разлога, промјенити тренутни статус педофилије. Као један од илустративнијих примјера може послужити Мирјам Хејн, њемачки студент која се учесницима TEDx догаћаја организованом на Универзитету у Вурцбергу обратила са презентацијом на тему „Педофилија је природна сексуална оријентација“.[13] У току свога говора Хејн је педофилију представила као непромјењиву личну карактеристику, поредећи је са хетеросексуалношћу, те је своје ставове оправдала тврдњом да не би требали „повећавати патњу педофила њиховим искључивањем, ругањем или окривљивањем…Поступајући тако, ми повећавамо њихову изолацију и шансе за сексуално злостављање дјеце“.[14]

Већ овде можемо уочити покушај помјерања Овертоновог прозора кроз тврдњу да је педофилија сасвим нормална сексуална оријентација која се може, без већих проблема, упоредити са хетеросексуализмом. Не изненађује ни играње на карту емоција те кориштење појма патње. Сврха није хуманизовате особе које су подлегле педофилији као менталном поремећају, сврха је нормализовати саму педофилију путем давања људскога лица једном дегенеративном феномену.

Предавање Мирјам Хејн је дочекано са критиком како од стране обичних грађана тако и од стране струке, но чињеница остаје да је госпођица Хејн била студент у тренутку говора, те да ће већ сутра она евентуално припадати слоју образованих људи који би требали словити као елита друштва и којој би требало бити повјерено усмјеравање и очување истога. Разлога за бригу не би било да је испад Хејнове изолован случај, но напори за увођење педофилије у сферу свакодневног могу се пронаћи још почетком осамдесетих година када су се широм Запада појавиле организације[15] са циљем заступања педофила. Многе од дотичних група су у међувремену расформиране или растурене од стране полицијски органа, но покренути процес није одстрањен из друштвеног тока.

У чланку за британски Гардијан, из 2013. Џон Хенли описује како је „Национални савјет за грађанске слободе, тренутно познат као лобистичка група под именом Либерти, 1976. поднио парламентарном одбору приједлог за ревизију кривичног закона унутар којег се истицало да „сексуална искуства са одраслом особом у која се дјете својевољно упусти не узрокују никакву препознатљиву штету…Суштинска потреба је промјена става који претпоставља да сви случајеви педофилије узрокују трајну штету“.[16]

Штавише, током 70-тих, групе попут Педофилске акције за ослобођење (Pedophile Action for Liberation) те Педофилске размјене информација (Pedophile Information Exchange) су постале чланови Националног савјета за грађанске слободе, једне од најстаријих и најпознатијих заговарачких група у Великој Британији, који је касније и отворено доводио у питање природу трауме жртава педофилије. У истом периоду, на територији Сједињених Држава оформљена је организација под називом Сјеверноамеричка асоцијација за љубав између мушкараца и дјечака (North American Man/Boy Love Association – NAMBLA) чији сврха је била слична као и код групација из Велике Британије.

Сам чланак из Гардијана, споменут раније, индиферентан је према теми и служи како би додатно замутио воду, с обзиром да је прожет питањима о исправности нормалног схватања педофилије те се Хенли у једном тренутку чак и позива на холандско истраживање из 1987. у оквиру којега се неколицина дјечака позитивно односила према својој вези са старијим мушкарцима.[17] Овакво постепено нагризање моралног темеља није страно медијима, те се слични чланци могу пронаћи и у другим гласилима.

У 2017. БиБиСи објављује чланак под називом „Млади педофили који истичу да не злостављају дјецу“.[18] Годину раније, чланак британског Индепендента „Педофилија, сексуална оријентација као што је хетерсексуалност или хомосексуалност“[19] преноси мишљење неименованог психолога који заступа исти став као и раније споменута госпођица Хејн. У другој половини 2020. Њујорк Тајмс објављује чланак са насловом „Оптужени за сексуални злочин, но без жртава“ који се бави особама ухапшеним приликом полицијске акције у оквиру које су се полицијски службеници на друштвеним мрежама представљали као малољетници те тако покушавали да идентификују педофиле.[20]

Упоредо са форсирањем новога наратива у класичним медијима, постоје назнаке да је у току и тиха кампања којом се жели трансформисати схватање педофилије, па се чак и само име мјења те педофили постају „особе које привлаче малољетници“ (Minor Attracted Persons – MAP).[21][22][23] Најуочљивији примјер из 2020. је приказивање филма „Слатикиши“ (Cuties) на америчком сервису Нетфликс који, према наводима аутора, носи поруку упозорења на педофилију и дјечију порнографију. Сам начин на који су наводне поруке представљене гледаоцима доводи у питање искреност аутора с обзиром да у току филма младе дјевојчице у више наврата учествују у очигледно сексуализованим сценама плеса, при чему ово нису једини проблематични елементи остварења.[24]

Без потребе да, у оквиру овога текста, улазимо дубље у позадину и разлоге настанка филма „Слаткиши“ довољно је истаћи да је дотични филм снимљен, те да јасно осликава помјерање Овертоновог прозора, с обзиром да прије педесетак година пројекат ове врсте не би обичној особи пао на памет нити би званични медији промовисали такво стваралаштво. Штавише, бујици особа које су критиковале како филм тако и мрежу Нетфликс због приказивања се супротставила мања групација која је филм отворено подржала не видећи у њему ништа проблематично. Овертонов прозор је помјерен, упркос отпору већине грађанства.

Поред опасности од нормализације различитих непожељних појава, увођење новога закона може истовремено послужити као одскочна даска за напад на устав Србије. У претходном дјелу текста навели смо мишљење професора Зорана Чворовића који истиче да ће у правно-имовинском и формалном смислу брак и истосполна заједница бити изједначени унутар законског система Србије. С обзиром на такво стање, одмах се може поставити питање шта је брак као институција. Једном када се дотично питање постави, без сумње ће се појавити стране заинтересоване за промјену традиционалног схватања брака те „либерализацију“ његове дефиниције.

Дотични актери ће вјероватно бити окупљени око истих појединаца и организација које данас заговарају увођење истосполних заједница. Правна недефинисаност брака, која проистиче из овакве ситуација, ствара напетост на релацији између уставне дефиниције брака и дефиниције истосполне заједнице, обиљежене свим карактеристикама које има и брак.

Довођењем правног система Србије у овај положај оставља се простор за критику устава те позив на његову промјену. Очекивати да ће се новим законом окончати разговор о хомосексуалним особама у Србији је наивно и може се сматрати, у складу са искуствима других држава, да је ово тек први корак у борби против традиционалне породице и њене улоге у друштву. Они који тренутно питање истосполних заједница посматрају кроз призму права појединца занемарују негативне конотације таквих правних норми на органски настала схватање породице и брака.

Брак као институција почива на биолошкој комплементарности мушкарца и жене. Биологија, по својој природи лишена емоција, почива на природним процесима утемељеним на стварним потребама преживљавања и опстанка у материјалном окружењу. Из перспективе биологије, истосполни парови су девијантне појаве осуђене на нестанак с обзиром на очигледну неспособност таквих парова да се на природан начин наставе путем потомства.

Позиви за промјену дефиниције брака ће бити предвођени демагогијом која брак у традиционалном смислу дефинише као дискриминишући, иако брак као биолошки и друштвени феномен постоји ван области подложних манипулацији од стране група или појединаца, као што је област људских права. Брак је то што јесте захваљујући карактеристикама које људи не могу промјенити. Биолошку основу брака је могуће уочити у природи чим се узме у обзир постојање животињских врста[25] чији чланови своје читаве живот проводе у моногамној вези.   

С обзиром да се „спорна“ дефиниција брака налази у уставу, неопходно је истаћи суштински значај овога документа у погледу очувања правног статуса, како Космета тако и Војводине.[26] Уставом је истовремено дефинисано и више других питања, као и недвосмислен став да је „Република Србија држава српскога народа и свих грађана који у њој живе…“ што је неким групацијама постало проблематично, ако је судити по реакцији на недавну рекламу Војвођанске банке „Колико ћеш Српчића да ми родиш?“.[27]

Ако уважимо тврдњу да је Брисел извор притиска на власти Србије, у погледу новога закона, није нелогично очекивати да Вашингтон има исти став као и Европска Унија, с обзиром на, у већини случајева, идентичан идеолошки темељ. У случају промјене тренутнога устава, или расправе о могућности промјене, може се са пуним правом очекивати висок степен притиска од стране ЕУ и САД како би нови устав Србије, у свакој његовој области, што више био усклађен са њиховим политикама, што замало по аутоматизму значи докуменат негативно настројен према кључним интересима српскога народа.

Према истраживању Правног факултета Универзитета у Чикагу, из 2009. године, просјечан устав има вијек трајања од приближно седамнаест година.[28][29] Ово нас наводи на закључак да је у савременим политичким околностима, устав као темељним документ, често изложен притисцима, који се могу, најпростије, разврстати у спољашње и унутрашње. Студија настала 2015. кроз сарадњу универзитета у Чикагу и Лондону је показала да у свијету тренутно постоји само 14 земаља чији устави су старији од стотину година.

Сама студија, која се бавила дуготрајношћу холандског устава истиче да постоје три кључне лекције које земље у развоју могу преузети из холандског искуства за потребе свога политичког развоја. Прва лекција наглашава да се „устави морају прилагођавати временима. Холанђани су обнављали свој уставни оквир неколико пута у току своје историје како би се прилагодио новим условима те постао више инклузиван. Од посебног значаја је да се у првим годинама устава земља морала прилагодити великим изазовима који су слични онима кроз које данас пролазе многе земље у развоју. Под два, устав је подржавао и није уназађивао политичку сарадњу елита која је превазилазила класне и политичке подјеле, познату у оквиру друштвених наука као консоцијатионализам. Под три, Холандија је предводник у погледу интеграције свога уставног поретка у шири међународни правни поредак“.[30]

Иако се не спомињу по имену, за претпоставити је да би ове поуке биле препоручене и Србији, с обзиром на њен статус земље у развоју, но рјешења и поуке које је Холандија повукла из свога развоја и историје не морају да буду одговарајуће за Београд те је аутор мишљења да могу послужити у контексту српскога друштва једино као тешко модификоване политике прилагођене домаћим околностима.

С обзиром на значај устава у оквиру правнога система одређеног друштва, несумњиво је од користи постојање одређеног степена флексибилности који осигурава способност овога основног закона да остане релевантан приликом појаве раније непредвиђених друштвених феномена и околности. Корисност прилагодљивости, као особине, није спорна но мора се узети у обзир да устав не треба да постоји како би се првенствено мјењао. Истицати флуидност одређене категорије наглашава њену неспособност подржавања стабилних форми, без обзира о чему говорили. Устав настаје као одраз воље једнога народа, његовога схватања сопственога положаја у свијету, његове традиције и културе те његовог историјског искуства. Ове категорије морају по својој природи бити непромјењиве како би могле испунити своју функцију оријентира друштва на његовом путу кроз вријеме те истовремено послужити као вриједносне вертикале око којих се нација окупља.

У ситуацији гдје се устав растаје од споменутих категорија јасно је да више не постоји осјећај повезаности између тренутних становника дате заједнице и првобитних твораца устава, било због губитка националне свијести или пак због потпуне замјене аутохтоног становништва мигрантском популацијом. По питању одређених друштвених феномена објашњених у оквирима устава, чије дефиниције проистичу из утврђеног историјског искуства и биолошких одредница, као што су брак, породица, дефиниција жене и мушкарца, устав не би смио да се уопште мјења с обзиром да дотичне структуре нису дефинисане као такве произвољном људском одлуком већ силама ван људског утицаја. Брак као брак не постоји само као правно дефинисана заједница мушкарца и жене већ постоји кроз читаву историју људске цивилизације као архетипски узор са универзалном примјеном.[31]

Аутор се у неколико наврата бавио питањем демографије с обзиром да су демографска кретања један од најбитнијих показатеља здравља једнога друштва те његових будућих потенцијала и проблема. Укупна стопа фертилитета у Холандији, за 2019. годину, износила 1.56 дјеце по жени.[32] Ово је далеко испод стопе потребне за просто обнављање становништва. Највише миграната унутар Холандије потиче из четири земље ван Европе, Турске, Суринама, Марока и Индонезије,[33] док се укупна мигрантска популација процјењује на нешто више од 4 милиона особа. У земљи која броји приближно седамнаест милиона становника, видимо да број миграната чини близу једне четвртине укупног броја становника. Према истраживањима проведеним у току 2010. жене поријеклом из Турске и Марока су имале више дјеце и постајале су мајке раније него ли Холанђанке.[34]

Иако је уочен тренд опадања укупне стопе фертилитета мигрантских популација унутар западноевропских земаља,[35] може се очекивати, због природе самих демографских процеса, да ће у Холандији број аутохтоних Холанђана наставити да се смањује док ће број грађана мигрантског поријекла наставит да расте у догледном периоду.

Мигранти, у било којем друштву, су обавезни поштовати законе земље домаћина но то не означава аутоматско утапање дотичних заједница у културне норме аутохтоног народа. Штавише, страна средина државе домаћина може утицати на пораст значаја сопствених културних образаца унутар мигрантске заједнице. Од значаја је уочити да у погледу вриједносних образаца постоји разлика између аутохтоних Холанђана и мигрантске популације, те прихватити да репродукција вриједности на којима тренутно почива холандски устав зависи од репродукције самога аутохтонога становништва. Чињеница да мигрантска популација тренутно, у великој већини, поштује законе Холандије не значи да су мигрантске заједнице одустале од сопственог културног шаблона нити да би у случају даље демографске промјене, исте те заједнице подржале тренутни устав Холандије. Он као такав опстаје захваљујући демографској доминантности Холанђана на чијим вриједностима је и заснован.

Устав који је окарактерисан високом стопом флексибилности може довести до својеврсног отуђења од народа из којег је и настао. Без обзира био либералан или не, устав Холандије почива на вриједностима које су од значаја првенствено самим Холанђанима. У случајевима гдје дате вриједности, посебно љевичарско-либералне, подстичу старење и опадање аутохтоне популације, долази до настанка процеса који у крајњој инстанци кулминише маргинализацијом споменутих вриједности и окончавањем правнога система који је на њима заснован.

Посљедња препорука студије истиче положај Холандије као државе предводника у погледу интеграције свога уставног поретка у шири међународни правни поредак но то не мора искључиво бити позитивна особина, нити пак препоручљива за све државе. Није најјасније зашто се уопште, као препорука истиче интеграција правнога система у међународне правне норме. Свакако, одређени степен уважвања норми међународног права је неопходан за нормално функционисање државе у тренутном свијету, но то се не би требало чинити без обазирања на сопствено искуство и специфичне националне околности. Разлог за висок степен интегрисаности холандског устава у наднационалне структуре може бити блискост извора, у погледу вриједности, устава Холандије и тренутног међународног система. Оба феномена су производ Запада и у складу с тим је за претпоставити да се додирују у више тачака. Није на одмет запитати се колико би савремена Холандија, таква каква је, била вољна да се правно интегрише у међународни систем предвођен Руском Федерацијом или Кином, да не говоримо о државама које су по уређењу још удаљеније од холандског модела.

У свијету који све више поприма обрисе мултиполарнога није немогућа појава више блокова који се карактеришу различитим системима правних норми. Као што одређени број стручњака предвиђа фрагментацију интернет простора услијед политизације истог, није немогуће да ће из сличних разлога доћи до фрагментације међународних правних стандарда, посебно када се узме у обзир њихова ослабљеност насилним актима западних држава у посљедње три деценије.

Доводити темељне поставке устава зарад идеолошких интереса западних центара такође ће моћи бити тумачено као сврставање у прозападни блок, иако је тренутна пандемија показала прагматичност сарадње Србије са свим заинтересованим странама.[36] Истовремено, такав потез може узроковати унутрашњу нестабилност с обзиром да би промјена устава изазвала негодовања већинског дијела популације. Иако се тренутно устав Србије не доводи у питање, закон о истосполним заједницама може и вјероватно хоће бити искориштен као полазна основа за будућу критику, што се истовремено треба и посматрати као напад на уставно-правни поредак Србије.[37]

Искуство других земаља потврђује претпоставку да је закон о истосполним заједницама заправо само први корак. Ако погледамо примјер Сједињених Држава, Хаваји постају прва држава унутар САД-а која изједначава хомосексуалне парове са хетеросексуалним супружницима у погледу права, одлуком судије Ченга из 1996. године.[38] Четири године потом, савезна држава Вермонт прва легализује цивилне заједнице да би Масачусетс 2004. легализовао хомосексуалне бракове. Примјер државе Масачусетс недуго потом прате Вермонт, Вашингтон, Конектикет, Ајова и Њу Хемпшир.

Приликом образложења своје одлуке, суд у Масачусетсу је навео да „проналази забрану хомосексуалног брака неуставном с обзиром да ускраћује достојанство и једнакост свих појединаца“.[39] Обратити пажњу на емотивно набијено образложење које почива на достојанству и једнакости. Када се говори о једнакостима у оквиру политичкога система, може бити само говора о једнакостима пред правним нормама. Права, која се користе као основ за покретање питања хомосексуалних заједница, могу бити задовољена и другим правним процедурама, без потребе да се залази у сферу брака и његове дефиниције. Јасно је да у нашем случају нови закон треба да послужи као још један корак у процесу друштвеног инжињеринга, на који тренутне власти у Србији, по свему судећи, пристају, упркос очигледном демографском и културном назадовању западних земаља које су листом прихватиле замало па све облике девијантности скривене иза танке завјесе људских права и достојанства.

Врховни суд Сједињених Држава, 2015. године доноси одлуку којом истосполни бракови постају легални на простору свих педесет савезних држава. Исти тај Врховни суд 2017. одлучује да омогући усвајање дјеце хомосексуалним паровима на читавој територији Сједињених Држава. Студија проведена само годину дана касније је утврдила да је чак 21% истосполних парова у Сједињеним Државама усвојило дијете.[40] Порив за усвајањем дјеце се може схватити у оквиру психолошких, и дјелом биолошких, нагона људске врсте, но питање усвајање би се морало првенствено водити добробићу саме дјеце а тек потом занимати питањем евентуалних права одраслих особа.

Од посебног је значаја уочити улогу које је судска структура унутар САД-а одиргала у промовисању и наметању закона наклоњених интересима ЛГБТ лобистичких група те у оквиру тога и треба посматрати, релативно недавну, реформу судског система у Пољској која је с једне стране критикована као ограничавање независности судске гране власти, но с друге стране схваћена као правна заштита против уплитања вањских фактора у унутрашња питања Варшаве управо путем правни институција саме државе. С обзиром на тренутну путању друштвено-политичког развоја Србије, слична дешавање се могу очекивати и у будућности српскога друштва.

Према бројним истраживањима проведеним до сада, најстабилиније окружење за одрастање дијеце јесте уз оца и мајку, односно у оквирима хетеросексуалне брачне заједнице. Ово сазнање је потврђено како историјски искуством бројних цивилизација, тако и научним радовима.[41] У истраживању под насловом „Улоге очева и мајки те њихове специфичности приликом подизања дјеце“[42] Катарина Цимпричова Гежова, са Матеј Бел универзитета у Словачкој наводи „да су оба родитеља који одговорно испуњавају своје улоге те савјесно приступају, не само физичким потребама своје дјеце већ њиховом одговарајућем психолошком и емотивном развоју, неопходни за позитиван развој и најбољу потпуну његу“.

Наведено истраживање под родитељима посматра оца и мајку те, сходно томе, породицу схвата у њеном традиционалном облику. Иако постоје истраживања, добрим дјелом из Сједињених Држава која истичу да хомосексуални парови могу бити квалитетни родитељ у истој мјери колико то могу и хетеросексуални, није јасно на који начин се то може постићи с обзиром да су улоге оца и мајке већим дјелом дефинисане њиховим биолошким диморфизмом. Истраживањима из Сједињених Држава[43] се могу додати истраживања из Аустралије[44] и Канаде[45] која долазе до сличних закључака као и она из Америке, но приликом узимања у обзир резултата ових истраживања мора се поступати са значајном дозом опреза с обзиром да постоји неколико фактора који доводе ове закључке у питање.

С једне стране, неопходно је узети у обзир околности америчке политичке културе те чињеницу да је дотична у овоме тренутку изузетно либерална те да је већ деценијама окарактерисана далеко већим степеном либерализма него ли конзерватизма. Америчка психолошка асоцијација је још половином седамдесетих година прошлога вијека уклонила хомосексуално понашање из категорије девијантних феномена те позвала „психологе да преузму вођство у процесу уклањања стиме менталног обољења које је дуго времена било повезано са лезбејском, геј и бисексуалном оријентацијом“.[46]

Такође треба имати на уму да су особе са супротним погледима маргинализоване те да је већ дуже времена, из перспективе професионалног угледа и академске каријере, опасно износити или подржавати супротно гледиште од званичног прихваћеног.

Други закључак који се намеће само по себи јесте да ове двије тврдње не могу обје бити тачне. Наиме, као што смо навели, постоје истраживања која истичу да одгој дјеце у хомосексуалним паровима није ништа другачији о подизања дјеце у традиционалним породицама, док истраживања с друге стране наводе оца и мајку као оптималну комбинацију за одгој дјеце. С обзиром да елементи у ове двије комбинације нису међусобно замјењиви, обје претпоставке не могу имати једнаку вриједност у односу на питање најквалитетнијег окружења за одгајање дјеце.

                До сада је већ утврђен однос између лошијег понашања дјеце те њиховог слабијег успјеха у животу, посебно дјечака, у случајевима гдје отац није присутан у породици. Штавише, присуство оца има позитиван утицај на понашање женске дјеце у погледу упуштања у ризичне сексуалне активности, окарактерисане једнократним интимним односима са различитим партнерима. И отац и мајка имају своју улогу у породици. Оправдано је питање могу ли парови састављени из особа истога спола задовољити дјечију потребу за уравнотеженим одгојем с обзиром да је биолошка разлика сполова извор њиховог другачијег приступа подизању потомства.

                Претпоставити да хомосексуални парови могу задовољите потребе дјетета на исти начин на који то чине парови у традиционалној породици, те дату претпоставку увести у друштво путем правних норми, представља спровођење друштвенога експеримента над популацијом која се оправдано сматра најосјетљивијом. Дозволити усвајање дјеце од стране хомосексуалних парова представља експериментисање са развојем дјеце те може условити појаву до сада непредвиђених посљедица у периоду када дотична дјеца постану одрасле особе. У свјетлу свега наведеног оправдавати право усвајања дјеце од стране ЛГБТ особа принципом људских права се у најмању руку чини лицемјерним с обзиром да се права дјеце и њихове потребе у ово случају занемарују како би се задовољио захтјев мањине.

                У закључку можемо истаћи да са правног гледишта, све што хомосексуалне групе потражују може бити осигурано путем законских норми које немају додирних тачака са браком као друштвеном и законском категоријом. С обзиром да су већ неки појединци из ових групација истакли своје незадовољство „дисркиминишућом“ дефиницијом брака каква је она сада, са сигурношћу се може очекивати кампања за њену „либерализацију“, у суштини девалуацију у односу на потребе стабилне друштвене структуре. Техника Овертоновог прозора се увелико користи и неопходно ју је препознати као и узети у обзир будуће исходе њене употребе, посебно у погледу даљег нагризања српског друштва и раскидања веза између истог и шаблона понашања установљених у прошлости. Иако се у овоме тренутку питање устава Србије може чинити као сувишно, чак и нереално, овај могући правац развоја ситације не би требао остати занемарен, посебно када се зна од каквог је значаја тренутни устав за очување уставно-правног поретка Србије. Као што је раније истакнуто, усвајање дјеце ће доћи на ред, сва искуства указују на такав развој догађаја, те стога морају бити узета у обзир као што добробит дјеце мора бити стављена на прво мјесто, изнад сваке идеолошке или емотивне реторике. Иако се наука чини подјељеном по питању квалитета одгоја у хомосексуалном окружењу, људско искуство и биолошка стварност су јасно на страни традиционалне породице унутар које се дјеца развијају кроз комплементаран одгој оца и мајке, у складу с чиме би подизање дјеце и требало остати.

 

Извори:

[1] https://www.slobodnaevropa.org/a/godina-za-zakon-o-istopolnom-partnerstvu-u-srbiji/31025074.html

[2] https://www.slobodnaevropa.org/a/godina-za-zakon-o-istopolnom-partnerstvu-u-srbiji/31025074.html

[3] https://www.slobodnaevropa.org/a/godina-za-zakon-o-istopolnom-partnerstvu-u-srbiji/31025074.html

[4] https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2021&mm=02&dd=09&nav_category=12&nav_id=1808786

[5] https://www.standard.rs/2021/02/21/zoran-cvorovic-nadam-se-da-patrijarh-razume-da-izmedju-nas-i-vatikana-stoji-jasenovac/

[6]http://www.politika.rs/scc/clanak/473567/Sest-clanica-EU-ne-dozvoljava-ni-brak-ni-zajednicu-LGBT-osoba

[7]https://www.ndi.org/LGBTI_Balkans_poll

[8]https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%80_%D0%9E%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B0

[9] https://www.nytimes.com/2019/02/26/us/politics/overton-window-democrats.html

[10] https://www.merriam-webster.com/dictionary/pedophilia

[11] https://www.health.harvard.edu/newsletter_article/pessimism-about-pedophilia

[12] https://www.msdmanuals.com/home/mental-health-disorders/sexuality-and-sexual-disorders/pedophilia#:~:text=Pedophilic%20disorder%20is%20characterized%20by,or%20to%20children%20and%20adults.

[13] https://www.metroweekly.com/2018/07/tedx-speaker-argues-that-pedophilia-should-be-accepted-as-an-unchangeable-sexual-orientation/

[14] https://www.metroweekly.com/2018/07/tedx-speaker-argues-that-pedophilia-should-be-accepted-as-an-unchangeable-sexual-orientation/

[15] https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_pedophile_advocacy_organizations

[16] https://www.theguardian.com/society/2013/jan/03/paedophilia-bringing-dark-desires-light

[17] https://www.ipce.info/host/sandfort_87/

[18] https://www.bbc.com/news/uk-41213657

[19] https://www.independent.co.uk/news/paedophilia-sexual-orientation-straight-gay-criminal-psychologist-child-sex-abuse-a6965956.html

[20] https://www.nytimes.com/2020/08/26/magazine/sex-offender-operation-net-nanny.html

[21] https://www.churchmilitant.com/news/article/rebranding-pedophilia

[22] https://childrenofthedigitalage.org/rebranding-paedophilia/

[23] https://www.churchmilitant.com/news/article/film-about-man-boy-relation-nominated-for-academy-awards

[24] https://www.cincinnati.com/story/news/2020/09/15/yost-calls-out-cuties-says-whets-appetites-pedophiles/5801943002/

[25] https://bestlifeonline.com/animals-mate-for-life/

[26] https://www.paragraf.rs/propisi/ustav_republike_srbije.html

[27] https://www.autonomija.info/vojvodjanska-banka-objavila-reklamu-koliko-ces-srpcica-da-mi-rodis.html

[28] https://www.law.uchicago.edu/news/lifespan-written-constitutions

[29] https://ecpr.eu/Filestore/PaperProposal/29953c80-9f86-4859-9ba0-98da01e27879.pdf

[30] http://comparativeconstitutionsproject.org/files/Netherlands_Implications_Report.pdf?6c8912

[31] https://theweek.com/articles/528746/origins-marriage#:~:text=The%20first%20recorded%20evidence%20of,Hebrews%2C%20Greeks%2C%20and%20Romans.

 

[32] https://www.statista.com/statistics/519912/population-of-the-netherlands-by-background/

[33] https://www.populationpyramid.net/migrants-stock-origin/en/netherlands/2013/

[34] https://iussp.org/sites/default/files/event_call_for_papers/Extended_Abstract_IUSSP_HanNicolaas_0.pdf

[35] https://link.springer.com/article/10.1007/s10680-019-09541-0

[36] https://www.causeur.fr/la-serbie-les-vaccins-et-le-renouveau-de-la-souverainete-191674

[37] https://www.standard.rs/2021/03/10/ko-gura-sproni-zakon-ili-svom-snagom-u-nestanak/

[38] https://edition.cnn.com/2015/06/19/us/lgbt-rights-milestones-fast-facts/index.html

[39] https://www.pbs.org/wgbh/americanexperience/features/stonewall-milestones-american-gay-rights-movement/

[40] https://www.reuters.com/article/us-usa-lgbt-adoption-idUSKBN21D01I

[41] https://www.fatherly.com/health-science/science-benefits-of-fatherhood-dads-father-effect/

[42] https://content.sciendo.com/view/journals/atd/5/1/article-p45.xml?language=en#d12282906e75

[43]https://web.archive.org/web/20190412074914/https://www.supremecourt.gov/ObergefellHodges/AmicusBriefs/14-556_American_Psychological_Association.pdf

[44] https://www.psychology.org.au/getmedia/47196902-158d-4cbb-86e6-2f3f1c71ffd1/LGBT-families-literature-review.pdf.pdf

[45]https://web.archive.org/web/20090419195945/http://www.cpa.ca/cpasite/userfiles/Documents/Marriage%20of%20Same-Sex%20Couples%20Position%20Statement%20-%20October%202006%20%281%29.pdf

[46] https://www.apa.org/topics/lgbtq/orientation

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *