Поднаслов овог текста могао би гласити „Док ово пишем значи да нисам нормалан“, заправо, да нисам отпоран на корозивне утицаје Новог светског поретка. Наиме, цела ова прича и наметање ове теме као главне и безмало једине теме у нашој јавности јесте једна бестијална и бизарна spindoctors операција. Прво, лично пре ове приче никада нисам чуо за дотичног Алексића, а и сада, након свих ових медијских урлика о њему, он ме уопште не интересује. Оно што је основно у вези ове афере је то да је она бизарна, као што је, у не тако давној прошлости, била бизарна појава „урадка“ Северине Вучковић. А, то што је она у жижи јавности и што се о њој непрекидно дискутује на свим нивоима, од жуте штампе до скупштинских клупа, еквивалентно је расправи која би се водила о квалитету јутјуб „наступа“ поменуте „пјевачице“, што се тада није дешавало тако да могу да закључим да смо као друштво „напредовали“. Дакле, саму ову расправу о овој бизарној теми сматрам недопустивом, односно нечасном. Али, ево и сам то чиним. Питње је – зашто? Да ли тиме показујем да сам и сам нечасан или, као што рекох, неотпоран на моћне утицаје Новог светског поретка? Можда, али, ипак, желим да нагласим да је мој основни порив управо борба за праве вредности! Које су то вредности? Истина, правда и доброта! Наиме, они који пласирају ову причу у јавност, а симптоматично је да је реч о америчким медијима заступљеним на нашем медијском простору, и њихових гласноговорника, читавог низа глумаца, јавних радника, интелектуалаца, раде на стварању такве атмосфере у којој су улоге већ подељене, зна се ко су жртве а ко монструми, то је одлучено, и ако се усудиш да устанеш против те поделе, ако не иступиш јавно у корист жртви, ако се само гласно упиташ зашто су оне побогу ћутале читаву деценију, обележен си као противник Истине, Правде и Доброте.

            Куриозитет овог случаја и односа горе поменутих медија према њему је тај што су они изашли из оквира своје „моралне супериорности“ у којој су се приказивали као заступници слободе медија и истраживачког новинарства, и сада себе представљају као Праведнике, Крсташе (тачније, крижаре!), дакле као моралне витезове, и ако пред њима и њиховом Истином не сагнеш главу, биће одсечена! Јер, њихова Истина је мач. Не сече, дакле, Истина као мач, него њихов мач = моћ сече као Истина! И једино што можеш је да се пред тим мачем поклониш.

            Опет се сетих доброг старог Џонија Штулића који се показао пророком, предвидевши много оног што видесмо, и што ћемо можда још видети. Протагонисти ове бизарност о којој причамо означени су у Џонијевим стиховима као: „ Лутке од крви без трунке идеје“ (Курвини синови) а, њихово деловање је представљено још експлицитније у песми „Недељни коментар“:

 

„Читам недјељни коментар који јасно каже

тко не мисли овако тај клевеће и лаже.

Људи без калибра и идеје

уфуравају нам истине црно бијеле“

 

          Ту долазимо до наше тренутне медијске стварности. Ко не мисли као они, ко не изражава емпатију према „оштећеним луткицама“, он је клеветник и лажов, он је непритељ Истине и Правде и отпадник сваке врсте.

           

         Када су у питању вредности као што су Истина, Правда и Доброта треба нагласити још један моменат. Оне се пишу великим словом. Зашто? Зато што примећујемо разлику између чињеничне истине и „суштинске“ Истина. Чињенице су овде унижена, као мање битне или се прећуткују као небитне јер оне заправо делује увредљиво у поређењу са „апсолутном истином“. Врло се гласно поклапају сви гласови који покушавају да, са позиције здравог разума, подсете свеколику заинтересовану јавност да правни поредак почива на презумцији невиности! Међутим, ти гласови готово да се нечују, јер се на њих галами како вређају танана осећања „жртви“. Дакле, Истина, Правда и Доброта имају есхатолошки тј. вечни карактер и кључан је наш став у односу на њих. Да ли си за или против. И тако, у конкретном случају видимо да претпоставка невиности не постоји, адвокати крајње непрофесионално одбијају да учествују, отказују пуномоћје оптуженом, због наводног сукоба интереса, пријатељи су са тужитељима итд. Новинари немају ни најмању намеру да кажу отворено шта се у том случају дешава, да адвокати не желе да бране онога коме је јавност већ пресудила и прогласила га кривим. Дакле, чињенице или та мала чињенична истина никога не занима, она је потпуно небитна у односу на ону велику, суштинску „апсолутну истину“.

            Треба се запитати ко је заправо на удару ове операције. Ја немам довољно података нити се бавим тако детаљним социолошким истраживањима да бих то могао са сигурношћу да тврдим, али оно што интуитивно осећам и што је више него очигледно, јесте да је прва ствар која је на удару заправо само српско друштво, његове вредности и осећај самопоштовања који из тих вредности произилази. Ова операција говори: „Погледајте у каквом ми друштву живимо!“, дакле, пре свега на овај начин се врши инфлација  укупних друштвених вредности нашег друштва. С тим у вези, наравно, на првом је удару Српска Православна Црква, те се цела ова прича на волшебне начине повезује са Црквом и национализмом. Да су успели да направе било какву спону са војском, несумњиво би и њу напали, али за сада се нису снашли.

            Овде желим да још ближе прикажем „моралне витезове“ који врше ову операцију „силовања јавног мњења“. Треба рећи да начелно постоје два суштинска полазишта у јавном деловању. Први је органски односно изворни. То је оно деловање које је у директној вези са изворима живота, тј. са животним, стварним потребама једне заједнице и једног народа. Други би се могао назвати концептуални. То је политичко деловање засновано на одређеној концепцији. Треба рећи да са појавом национализма у Западној Европи, који је изворно настао у отпору који је буржоазија пружала племству и Римокатоличкој цркви, долази до појаве и секуларног национализма као једног културног концепта, због чега се и данас намеће мишљење да је сваки национализам ствар концепта, тј. конструкције, што наравно није тачно. Постоји, дакле, изворни, органски национализам, какав јесте српски национализам. Но, осим национализма постоје и друге политичке концепције, као што је либерална, као и разне идеологије, које су сада већ и превазиђене, или су делимично превазиђене, као што су комунистичке, фашистичке, националсоцијалистичке. Све су оне концептуалне тј. базирају се на одређеном концепту а не на стварности живота. Дакле, човек може прихватити одређени концепт ма шта он и ма ко он био и ма како он интимно осећао неке ствари. Може чак бити и ватрени заговорник концепта и да у његово име чини злочине, иако интимно није везан за тај концепт. Имали смо тако случајеве у историји, нацистичких официра који су извршили пластичне операције, променили лични опис и постали официри израелске армије!  Постоји, дакле, концепт који је потпуно независтан, не само од стварности, већ и од интимних осећања човека који га заступа или му припада. Али, постоји ту још један битан моменат по питању тог концепта. Када се он наелектрише нечим, што је на Западу сасвим уобичајено, посебно виђено кроз сукоб Римокатолика и Протестаната. Реч је о појави која се назива пуританизам или пуританство – чистота. Пуританство се погрешно поистовећује са догматизмом, јер догма у православном богословљу је сасвим нешто друго и нема везе са пуританском доктрином. Пуританство , дакле, не мора да буде и није увек религиозно, већ је то једно потпуно прихватање целокупног концепта које значи да је човек који је прихватио тај концепт, даље не прихвата ни трунку, ни натруху, ни било какву ситницу која није део тог концепта. Значи, човек који слуша rock n’ roll не жели да чује нити један тон неке етно или народњачке или које било друге музике. Концептуално прихватање стварности се прихвата пуритански, тј. потпуно „чисто“, тоталитарно и све што је против тога бива стављено под мач „моралног витеза“. За следбенике оваквог концепта нема дијалога са супротном страном. Њихова прича о толеранцији и дијалогу је лаж! Не постоји претпоставка невиности, нема помисли да није онако како су они рекли! Ако су они рекли да је Мика или ко год, крив, он је крив и ту  је крај расправи! Гиљотина је постављена!

 

           

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *