Уредник Administrator

Аутор: Тодор Вулић

                                        Све ствари развијају се у садејству;

             Гледао сам како се све смењује,

             гледао сам како све цвета

             и поново се враћа, своме корену. (Лао Це)

 

Парадигме о човеку као јединственој појави у Универзуму, о човеку као субјекту (а не објекту) природе и о људској друштвености изван и изнад природе, су врло омиљене парадигме савремених научних ауторитета. Присетимо се стога Вајтхедове реченице у којој он уочава каузалну везу између Универзума и живота: „Живот је борба против понављајућег механизма Универзума“. Присетимо се да по Д’Рјенкуру ова реченица сажима читаву филозофију историје. Присетимо се Аурелијеве мисли да је „сврха разумних бића покоравање начелима и законима најстарије владавине и уређења, то јест космоса“. Владају ли та „начела и закони“ космоса човеком, или човек влада њима? Ако не влада, да ли је могуће да је једино он изван и изнад њих? Присетимо се и Кантовог плана природе, који човек можда испуњава а да га притом не разуме; да не схвата детерминисаност и програмираност развоја човечанства по плану природе. Биолози знају да су делатности живих организама подређени космичким ритмовима и укључени у њих: „Појам који прожима целокупну биологију на свим нивоима јесте појам циклуса. Опште узев, биолошки процес јесте прича о циклусима унутар циклуса унутар циклуса. Најзамашнији циклуси су, дакако, космички… а делатности живих организама се у њих уклапају и усвајају брзину њиховог пулса.“ (Медавар, 1986: 21). Наука, дакле, прихвата чињеницу да природа (или космос) детерминише делатности организама, да одређује и предодређује њихове животе, али зато одбија да прихвати тај детерминизам у друштвеном развоју и животу врсте која се гордо назива Homo sapiens, јер су „историја и природа две различите ствари“?

Да ли се заиста неисторијски процеси природе суштински разликују од процеса социо-историјске динамике? Како је на то питање одговарио физичар Фритјоф Цапра: „У свакодневном животу, ми нисмо свесни овог јединства свих ствари већ делимо свет на издвојене ствари и догађаје. Та деоба… не представља фундаментално својство стварности. То је једна апстракција коју је створио наш дискриминишући и категоризујући интелект. Обмана је веровати да наши апстрактни појмови појединачних ствари и догађаја представљају нешто стварно у природи… Та основна једност Универзума… представља такође једно од најзначајнијих откровења савремене физике. Она се показује на атомском нивоу и све се јасније испољава како дубље продиремо у материју, све до области субатомских честица“ (Цапра, 1989: 150). На својеврстан и посредан начин о јединству „свих ствари и догађаја“ говори и нобеловац Питер Медавар (1915-1987), који је с правом сматрао: „да је социологија један веома особен и ограничен пододељак биологије… Ако хијерархију емпиријских наука попишемо овим редоследом:

              екологија / социологија

              организамска биологија

              хемија

              физика

видимо да је свака наука на хијерархијској таблици у извесном смислу посебан случај науке испод ње и да је сваки исказ који је истинит и смисаон, у ма којој од ових наука, такође истинит и смисаон у свакој науци што стоји изнад ње. Све што је истинито у физици понашања атома, истинито је и у хемији, а све што је истинито у физици и хемији такође је истинито у биологији и социологији; слично томе, колико год била специјализована узејамна дејства људских бића при образовању  друштва, закони биологије [за та бића] важе и даље… Свака наука садржи не само информациону садржину наука што стоје испод ње у хијерархији, већ и властите специјализоване појмове… Пењући се уз хијерархијску  лествицу… налазимо, да се информациона садржина и емпиријско богатство наука све више повећавају – као што се могло очекивати – делом зато што свака наука садржи теореме наука испод себе, а делом отуд што… сваки предмет на вишем ступњу садржи идеје и представе које су му својствене. То су емергентна својства“ (Медавар, 1986: 192-193). Међутим, аутор овог цитата, нобеловац Медавар, признаје да не деле сви научни делатници ово његово становиште о емергентним својствима, или о специфичним идејама, појмовима и представама у хијерархијски „вишим“ наукама (рецимо у социологији у односу на биологију или физику). Ти делатници, које он назива „аналитички настројени људи“ (јер су били присталице метода редукционе анализе), сматрају да не постоји „у ма којој науци или на ма којем нивоу дискурса“ било које својство „које се не може објаснити терминима неке науке с дубљег аналитичког нивоа“. Дакле, није спорно да свака наука садржи информациону основу и теореме наука „испод“ себе, већ је спорно – у којој мери их садржи, делимично или потпуно? Док Медавар верује у емергентна својства у социологији (и емергенција је изворно биолошки термин – примедба аутора) или другим речима – да социологија, поред биолошке информационе основе, садржи и само њој својствене идеје, појмове и представе, дотле „аналитички настројени људи“ негирају било какву суштинску специфичност и посебност било које науке. Ретко који читалац овог текста ће у овом научном спору стати на страну „редукционо аналитички настројених људи“, сматрајући да је научни став нобеловца Медавара толико очигледан, да је тиме и апсолутно исправан. Међутим, варају се и они и Медавар. Цитирајмо још једном у науци „озлоглашеног“ Фритјофа Цапру: „Та деоба [свега, па и науке]… не представља фундаментално својство стварности. То је једна апстракција коју је створио наш дискриминишући и категоризујући интелект. Обмана је веровати да наши апстрактни појмови појединачних ствари и догађаја представљају нешто стварно у природи“. Дакле, предмет научних истраживања је један – природа (или Универзум) у свеколикој појавној целокупности и свепрожимајућој међузависности. Међутим, наш „дискриминишућ и категоризујући интелект“ дели ту једност, то „фундаментално својство стварности“, на његове различите појавне аспекте, одвајајући их једне од других, и раскидајући везе међу њима. Тако је створена илузија да је предмет истраживања различитих емпиријских наука, такође различит и посебан, иако је он у суштини један. Доктрина по којој сваки ниво у једном хијерархијском систему поседије одлике које су само њему својствене, те се стога не могу објаснити својствима „нижег“ нивоа истог система (или методом редукционе анализе), у свом корену крије став о настанку тих само њему својствених одлика, у неусмереним и спонтаним процесима – дакле недетерминистички или пуким случајем. Став о спонтаном стварању емергентних одлика својствених само једном нивоу, подразумева њихово стварање из себе, независно од свега осталог. Проблематичност таквог става је дубока и вишеструка, и она доводи у питање смисао саме науке. Може ли у науци бити места за било какву спонтаност, ако је њен смисао и један од основних задатака – откривање довољно устаљених појава, које би се могле описати и дефинисати као закони? Зар је потребно нагласити да су спонтаност и законитост опречни и међусобно искључујући појмови.

              Наведимо и једну, у датом контексту, сасвим „небитну“ чињеницу, да је заговорник емергенције, сер Питер Медавар, био одушевљени поперовац, па је и своју књигу Наука о животу, из које су преузети претходни цитати, посветио сер Карлу Поперу. Било како било, ако је социологија пододељак биологије, како „наш“ нобеловац с правом тврди, и ако људска друштва као социјалне заједнице имају своју историју – чији су актери људи као биолошке јединке – није ли онда и историја пододељак биологије (и дубље физике)? Да су природа и људска друштвеност у савршеном јединству, тврдио је и Ч’ен Шун, који је живео око 1200. године. Он у закон природе (Ли) укључује и друштвена збивања: „Ли је природни и неизбежни закон догађаја и ствари. Значење израза природни и неизбежни је да су (људски) послови и (природне) ствари тако сачињене да се тачно уклапају. Смисао речи закон је да се то уклапање одиграва без и најмањег сувишка или недостатка“ (Цапра, 1989: 346). Средњевековни кинаски мислилац говори о природним (универзалним) и неизбежним законима, а нобеловац Медавар у 20. веку о емергентним (посебним и тек тако, самим из себе, насталим) својствима. На другом месту он каже: „Генетичари су на појму насумичности утемељили своју парницу против добронамерног или злонамерног божанства и против постојања икакве опште сврхе и плана у природи. Насумичност улази у генетички процес на два нивоа… у насумичном додељивању хромозома оплодним ћелијама (јајним ћелијиама и сперматозоидима – примедба аутора) и насумичном спаривању оплодних ћелија да би се образовало оплођено јајашце“ (Медавар, 1986: 196). Наш народ као синоним за насумичност користи израз „мува без главе“. На крају, као резултат насумичности, произвољности, биолошког рулета и „мува без главе“, у потомству такозване F2 генерацији добијате фенотипски однос (за небиологе – шта год то значило) који је увек и стриктно 3:1 и код грашка и код мишева и код људи. Дакле, као резултат свих тих насумичности добијате на крају, ни мање ни више, већ – Менделове законе? Како је могуће законе налазити у насумичним процесима и изводити их из насумичних процеса, и како та неодржива конструкција никоме у науци, па ни нобеловцима, не смета? Зар је потребно поново нагласити да су насумичност (индетерминисаност) и законитост (детерминисаност) опречни и међусобно искључујући појмови, које је немогуће изводити један из другог. Тако су, ето, генетичари доказали да нема никакве опште сврхе и плана у природи и изнели круцијалан доказ да нема ни Бога, па био он добронамеран или злонамеран, свеједно? То што се биолошки рулет увек заустави на броју (фенотипском односу) 3 према 1, за савремену науку није доказ за постојање сврхе и плана у природи, већ напротив, доказ да је све у зачећу и стварању нових организама, баш таквих каква јесту – непланирано и насумично? Може ли се рулет, ако знамо како та коцкарска справа функционише, увек зауставити на истом броју уколико је неки штимер, из само њему знаних разлога и због само њему знане сврхе и циља, није претходно удесио (или наштимовао) да баш тако ради? Генетичари признају да је заустављање рулета у „биолошкој коцкарници“ на увек истом броју закон, али одсудно одбијају и помисао о умешаности „мајстора штимера“ у тој игри. За њих је то чак доказ да никакав штимер није ни привирио у „биолошку коцкарницу“, те стога као такав – „доказаше“ – не постоји; не само он, већ ни општа сврха и план у природи. Та и сличне, чак и логички немогуће парадигме, затим се кроз систем образовања намећу као „ментални филтери“ који у свест нових генерација не пропуштају ништа што је у опреци с тим парадигмама, па људи живе цео свој живот са искривљеном и лажном представом о стварности и себи у тој стварности – насумично и ненаштимовано.

           Дакле, човек (и човечанство), не само да је у неодвојивом биолошком јединству са природом, већ је и његова друштвеност детерминисана природом. Присетимо се Шпенглера који, позивајући се на Хераклита, каже: „Све творевине културе – држава, друштво, морал, назори и погледи – јесу производи природе; оне све подлежу истим условима бића којима и остале творевине, подлежу строгом закону: да ништа не остаје и да се све мења. Једно од највећих открића Хераклитових јесте у томе што је запазио ову унутрашњу сродност културе и природе“ (Вујић, 2018: 5). Не само Шпенглер, већ и други цикличари поистовећују настанак, раст, цветање и смрт цивилизација (култура, културно-историјских типова), са фазама раста и развоја биљака. Они поистовећују друштвене организме с биљним организмима, јер је у хеликоидном кретању Универзума све подвргнуто истим нужностима; „ништа не остаје исто и све се мења“, али по старим матрицама и обрасцима. Или, како би то „наш“ нобеловац, цитирајући ђачки афоризам, рекао: Пиле је само начин на који јаје прави друго јаје (Медавер, 1986: 198).

             Пређимо сад на историју и поставимо питање – има ли у историји довољно устаљених појава које би се могле описати законом? Ако историјски ток није детерминисан, него мање или више насумичан, како наука данас тврди, како објаснити зачуђујуће закономерну ритмику персоналних смена на челу држава од антике до данас? Зар природа није устројила својевртан ред у сменама владара на власти и трајању, не само њихових владавина, него и њихових живота, што ће бити показано и у примерима који следе? Да би смо показали како су се историјски догађаји, у овом случају персоналне смене на власти у Римском царству током прва четири века, понављали по устаљеној матрици, узећемо владавину династије Нерва-Антонина као матрични период. Вертикалу ове династије чини седам царева: Нерва (96-98), који је владао тек нешто дуже од годину дана, затим Трајан (98-117), Хадријан (117-138), Антонин Пије (138-161), Луције Вер (161-169), који је сво време своје владавине био савладар Марка Аурелија, затим Марко Аурелије (161-180) и Комод (177/180-192).

 

Матрица Нерва-Антонина

              

Владари Римског царства који су завршили владавине и умрли око

96/97. године (+/-1 год.) у оном веку у којем су владали, попут Нерве:

96/97  – Крај владавине и смрт Нерве.

196/97 – Крај владавине и смрт Клодија Албина (197).

296/97 – Крај владавине Алекта (296).

396/97 – Крај владавине и смрт Теодосија Великог (395).  

 

          Нерва – Клодије Албин

 

          Клодије Албин се прогласио за цара 99/100 година после Нерве, завршио је владавину 99/100 година после Нерве и извршио је самоубиство 99/100 година после Нервине смрти.

  96 – Почетак владавине Нерве.

196 – Почетак владавине Клодија Албина.

         Међувреме: 99/100 година.

  98 – Крај Нервине владавине.

197 – Крај Албинове владавине.

         Међувреме: 99/100 година.

  98 – Смрт Нере.

197 – Смрт Клодија Албина.

         Међувреме: 99/100 година.

         На исти начин и по истом ритму би се у наставку могле извести паралеле Клодије Албин-Алекто и Алекто-Теодосије Велики. По распону од 199/200 година би се надаље могла извести паралела Нерва-Алекто и Клодије Албин-Теодосије Велики и на крају по распону од око 299/300 година, паралела Нерва-Теодосије Велики. Међутим, те и све друге паралеле које по овој матрици следе, би обухватиле превише простора. Зато ћемо се зауставити на том једном примеру, надајући се да се остали подразумевају.

 

Владари Римског царства који су завршили владавине и умрли око

15/16. године (+/-1 год.) оног века у којем су владали, попут Трајана:           

15/16 – Крај владавине и смрт Октавијана Августа (14).

115/16 – Крај владавине и смрт Трајана (117).        

215/16 – Крај владавине и смрт Каракале (217).

315/16 – Смрт Диоклецијана (316).    

 

         Трајан – Каракала

 

         Марко Каракала је започео владавину Римским царством (у савладарству са оцем Септимијем Севером) 99/100 година после Марка Трајана, заавршио је владавину 99/100 година после Трајана и убијен је 99/100 година после Трајанове смрти.

  98 – Почетак Трајанове владавине.

198 – Почетак Каракалине владавине.  

         Међувреме: 99/100 година.

117 – Крај Трајанове владавине.

217 – Крај Каракалине владавине.

         Међувреме: 99/100 година.

117 – Смрт Трајана.

217 – Смрт Каракале.

         Међувреме: 99/100 година.

 

Владари Римског царства који су окончали владавине и умрли око

37/38. године (+/-1 год.) оног века у којем су владали, попут Хадријана:     

37/38 – Крај владавине и смрт Тиберија (37).

137/38 – Крај владавине и смрт смрт Хадријана (138).        

237/38 – Крај владавине и смрт Максимина Трачанина (238).

337/38 – Крај владавине и смрт Константина Великог (337).

 

         Хадријан – Макрин и Максимин

 

         Марко Макрин је започео владавину, 99/100 година после Хадријана, а Гај Максимин је окончао владавину 99/100 година после Хадријана и убијен је 99/100 година после Хадријанове смрти.

117 – Почетак Хадријанове владавине.

217 – Почетак Макринове владавине.

         Међувреме: 99/100 година.

138 – Крај Хадријанове владавине.

238 – Крај Максиминове владавине.

         Међувреме: 99/100 година.

138 – Смрт Хадријана.

238 – Смрт Гаја Максимина.

         Међувреме: 99/100 година.

 

Владари Римског царства који су завршили владавине и умрли око

60/61 године (+/-1 год.) оног века у којем су владали, попут Антонина Пија:     

60/61 – Крај владавине и смрт Нероновог савладара Секста Афранија Бура (62).

160/61 – Крај владавине и смрт Антонина Пија (161).        

260/61 – Крај владавине и смрт Валеријана (260).

360/61 – Крај владавине и смрт Констанција II (361).

 

         Антонин Пије – Гордијан I и Валеријан

 

         Марко Гордијан је започео владавину 99/100 година после Антонина Пија, а Публије Валеријан је окончао владавину 99/100 година после Антонина Пија и умро је 99/100 година после Антонина Пија.

138 – Почетак владавине Антонина Пија.

138 – Почетак владавине Гордијана I.

          Међувреме: 99/100 година.  

161 – Крај владавине Антонина Пија.

260 – Крај владавине Публија Валеријана.

         Међувреме: 99/100 година.

161 – Смрт Антонина Пија.

260 – Смрт Публија Валеријана.     

          Међувреме: 99/100 година.  

 

Владари Римског царства који су завршили владавине и умрли око

68/69 године (+/-1 год.) оног века у којем су владали, попут Луција Вера:     

68/69 – Крај владавине и смрт Нерона (68).

168/69 – Крај владавине и смрт Луција Вера (169).

268/69 – Крај владавине и смрт Галијена (268).

368/69 – Крај самовладавине Валентинијана I (Грацијан проглашен за августа 367).

 

        Луције Вер – Галијен

 

         После заробљавања и смрти у персијском заточеништву цара Валеријана, његов син и дотадашњи савладар Галијен, започиње инокосну владавину 99/100 година после Луција Вера. Публије Галијен је и завршио владавину 99/100 година после Вера и убијен је 99/100 година после Верове  смрти.

161 – Почетак владавине Луција Вера.

260 – Почетак самовладавине Галијена.

          Међувреме: 99/100 година.

169 – Крај владавине Луција Вера.

268 – Крај владавине Публија Галијена.  

          Међувреме: 99/100 година.

169 – Смрт Луција Вера.

268 – Смрт Публија Галијена.

          Међувреме: 99/100 година.

 

Владари Римског царства који су завршили владавине и умрли око

81//82 године (+/-1 год.) оног века у којем су владали, попут Марка Аурелија:     

81/82 – Крај владавине и смрт Тита Веспазијана (81).

181/82 – Крај владавине и смрт Марка Аурелија (180).

281/82 – Крај владавине и смрт Проба (282).

381/82 – Крај владавине и смрт Грацијана (383).

 

        Марко Аурелије – Клаудије II и Проб

    

        После смрти Луција Вера, Марко Аурелије наставља инокосно да влада. Клаудије II започиње своју владавину 99/100 година од почетка инокосне владавине Марка Аурелија, а Марко Аурелије Проб је завршио своју владавину око 99/100 година после Марка Аурелија и убијен је око 99/100 година после смрти Марка Аурелија.

169 – Почетак инокосне владавине Марка Аурелија Антонина.

268 – Почетак владавине Клаудија II Готског.

          Међувреме: 99/100 година.

180 – Крај владавине Марка Аурелија Антонина.

282 – Крај владавине Марка Аурелија Проба.

          Међувреме: 99/100 (+2) година.

180 – Смрт Марка Аурелија Антонина.

282 – Смрт Марка Аурелија Проба.

          Међувреме: 99/100 (+2) година.

 

Владари Римског царства који су завршили владавине и умрли око

92/93 године (+/-1 год.) оног века у којем су владали, попут Комода:

92/93 – ?   

192/93 – Крај владавине и смрт Комода (192).       

292/93 – Крај владавине двојице (Диоклецијана и Максимијана. Почетак тетрархије).

392/93 – Крај владавине и смрт Валентинијана II.  

 

             Комод – Кар и Диоклецијан (Максимијан)

 

             Комод је започео владавину 177. године као август и савладар свог оца Марка Аурелија. После очеве смрти 180. он наставља да влада инокосно. Око 99/100 година од почетка Комодове инокосне владавине, Марко Аурелије Кар је започео своју владавину. Дуална владавина Диоклецијана и Максимијана је завршена око 99/100 година после краја Комодове владавине. Око 99/100 година после Комодовог убиства ни један владар Рима није био убијен нити је умро.

180 – Почетак Комодове инокосне владавине.

282 – Почетак владавине Кара.

         Међувреме: 99/100 (+2) година.

192 – Крај Комодове владавине.

293 – Крај дуалне владавине Диоклецијана и Максимијана.

         Међувреме: 99/100 (+1) година.

192 – Смрт Комода.

193 – ? (У даљем тексту ће бити дато објашњење за овај знак питања).

         Међувреме: 99/100 (+1) година.

 

            Ако би смо ове персоналне смена на челу Римског царства показали на начин како је то чињено у претходним чланцима – ритмички – у овом случају временски распон би износио око 99/100 (+/- 2) година. По том распону: Клодије Албин је завршио владавину и умро 99/100 година после Нерве; Алекто, 99/100 година после Клодија Абина; Теодосије I, 99/100 година после Алекта; Трајан, око 99/100 година после Октавијана Августа; Каракала, 99/100 година после Трајана; Диоклецијан, 99/100 година после Каракале; Хадријан, око 99/100 година после Тиберија; Максимин, 99/100 година после Хадријана; Константин Велики, 99/100 година после Максимина; Антонин Пије, 99/100 година после Секста Афранија Бура; Валеријан, 99/100 година после Антонина Пија; Констанције II, око 99/100 година после Валеријана; Луције Вер, око 99/100 година после Нерона; Галијен, 99/100 година после Луција Вера; Марко Аурелије, 99/100 година после Тита Веспазијана; Проб, око 99/100 година после Марка Аурелија; Грацијан, око 99/100 година после Проба…

         Све смрти царева из династија Јулијеваца-Клаудијеваца и Флавијеваца, који су владали у првом веку нове ере, ритмички су реплициране и у четвртом веку, осим Неронове смрти. Шта се дешавало око 368. године, или 300 година после Неронове смрти (68), или око 200 година после смрти Луција Вера (169) или 100 година после смрти Галијена (268), са царем Валентинијаном I, који је тад владао. Око 368. године Валентинијан није ни умро ни окончао владавину, али јесте био животно угрожен. По речима Амијана Марцелина: „Валентинијана су [тад] мучиле тешке болести, тако да је био на ивици живота… Сматрајући (после оздрављења – примедба аутора) да је за длаку избегао смрт, наумио је да Грацијана, свог сина, који је био близу пунолетства, окити царским инсигнијама“ (Марцелин, 1998: 398-399). Валентинијан се, дакле, тешко разболео око 300 година после Неронове смрти; и као што је после Неронове смрти проглашен нови август (цар), тако је и после Валентинијанове болести проглашен нови август, Грацијан. Иако се смрт владара, као предуслов за устоличење новог цара (августа) није поновила, до новог устоличења је ипак дошло, чиме је промењен дотадашњи Валентинијанов владарски статус. Ни око 100 година после Комодове смрти, 293. године, није умро ни један владар Старог Рима. Међутим, те године је Диоклецијан извршио реформу Римског царства уводећи тетрархију – владавину четворице. Поред њега и дотадашњег му савладара Максимијана, владарске домене добијају Галерије, као Диоклецијанов савладар у источном делу Царства и Констанције Хлор (отац Константина Великог) као Максимијанов савладар у западном делу Царства. Дакле, поново долази до промене владарског статуса дотадашњих владара. У историјској ритмици, крај владавине претходног владара (и његова смрт) је једнозначна са променом статуса владара; уколико се смрт владара ритмички не понови као смрт неког његовог наследника, онда се она понавља као промена владарског статуса тог наследника и обрнуто. Тако је крај владавине и смрт Комода (192), после приближно 100 година поновљена као промена Диоклецијановог владарског статуса (293), а та промена статуса је око 100 година касније поновљена као крај владавине и смрт Валентинијана II (392). Где год у претходном обрасцу иза историјске године стоји знак питања, треба уместо смрти владара тражити промену његовог владарског статуса.

             Образац персоналних смена Нерва-Антонина стога није комплетан. Према персоналним сменама њихових претходника Клаудијеваца, у обрасцу недостаје (рецимо) 53/54 година. Клаудије је завршио владавину и умро 54. године нове ере, око 99/100 година после Јулија Цезара, али је око 99/100 година после Клаудија дошло до промене владарског статуса, дакле не и смрти, Антонина Пија (153), па зато и ту годину треба убацити у образац Нерва-Антонина. Око 99/100 година после 153, завршио је владавину и умро Требонијан Гал (253), 99/100 година после Требонијана, Магненције (353) итд. Међутим, ритам од око 100 година је само један у низу ритмова (временских распона) по којима је долазило до персоналних смена на челу Римског царства. Присетимо се овде, помоћу два примера, ритма од око 124/125 година који је показан у  чланку под називом Хорхе Луис Борхес и кружно време, и ритма од око 353/354 године, који је показан у чланку под називом Анатолиј Фоменко у мрежи праволинијске историје, који су објављени на овом порталу.

 

         Нерон – Комод        

 

         Комод је рођен 124/125 година после Нерона, проглашен је за августа (цара) око 124/125 година после Нерона и убијен је (окончао владавину) 124/125 година после Нерона. Обојица су живели 31 годину и владали око 14 година. Нерон и Комод су патили од манија јавних наступа у аренама, а Рим је у време обојице страдао у катастрофалним пожарима. Владавине и једног и другог су завршене  насилно и обојица су у том насиљу лишени живота. После Неронове, као и после Комодове смрти, Римско царство су потресали нереди и грађански ратови.       

37 – Рођен Нерон.

161 – Рођен Комод.

          Међувреме: 124/125 година.

  54 – Почетак Неронове владавине.

177 – Почетак Комодове владавине (као августа).

          Међувреме: 124/125 (-1) година.

  68 – Крај Неронове владавине (и крај владавина Клаудијеваца).

192 –  Крај Комодове владавине (и крај владавина Антонина).

          Међувреме: 124/125 година.

  68 – Смрт Нерона.

192 – Смрт Комода.

         Међувреме: 124/125 година.

 

           Антоније – Лициније

 

           Марко Антоније је као тријумвир и Октавијанов савладар, владао источном половином Римског царства. Сукобивши се с Октавијаном, дефинитивно је поражен у поморској бици код Акцијума. Овај пораз га је ускоро коштао живота. Антоније је био ожењен Октавијановом сестром, Октавијом. Флавије Лициније је као тетрарх и Константинов савладар, владао источном половином Римског царства. Сукобивши се с Константином, тешко је поражен у поморској бици. И њега је овај пораз наредне године коштао живота. Лициније је био ожењен Константиновом сестром, Констанцијом. У старим српским родословима он се наводи као прародитељ Немањића.

44 п. н. е – Почетак тријумвирске владавине Марка Антонија (после Цезареве смрти).   

         311 – Почетак доминације Флавија Лицинија Истоком (после Галеријеве смрти).

                  Међувреме: 353/54 (+1) године.

42 п. н. е – Антоније поразио Касија.                  

        313 – Лициније поразио Максимина Дају.

                  Међувреме: 353/54 (+1) године.

40 п. н. е – Венчање Марка Антонија и Октавијанове сестре Октавије.

         313 – Венчање Лицинија и Константинове сестре Констанције.

                  Међувреме: 353/54 године.

30 п. н. е – Крај владавине Марка Антонија.

         324 – Крај владавине Лицинија.

                  Међувреме: 353/54 године.

30 п. н. е – Смрт Марка Антонија.

         325 – Смрт Лицинија.

                  Међувреме: 353/54 (+1) године.  

 

                  Постоје ли биографско-ритмичке везе између Марка Антонија, Нерона, Комода и Лицинија? Наравно да постоје али по различитим ритмовима. Та веза између Марка Антонија и Нерона је по временском распону од око 99/100 година, између Марка Антонија и Комода је по временском распону од око 222/223 године, између Марка Антонија и Лицинија је по временском распону од око 353/54 године и већ је показана, између Нерона и Комода је по временском распону од око 124/125 година и већ је показана, између Нерона и Лицинија  је по временском распону од око 256/257 година и између Комода и Лицинија је по временском распону од око 133/134 године. По тим и другим ритмовима су и њихови владарски претходници и наследници такође увезани. Рецимо, по Нерон-Комодовом ритму од око 124/125 година: Тит Веспазијан је умро и завршио владавину 124/125 година после Јулија Цезара, Домицијан после Марка Антонија, Трајан после Друза Старијег, Хадријан после Октавијана Августа, Антонин Пије после Тиберија, Марко Аурелије после Клаудија, Комод после Нерона, Петринакс после Галбе, Дидије Јулијан после Отона, Песценије Нигер после Вителија… (да скратимо), Констанције Хлор после Марка Аурелија, Диоклецијан после Комода, Константин Велики после Септимија Севера, Константин II после Каракале, Констанције II после Александра Севера, Јулијан Апостата после Максимина, Валентинијан I после Деција Трајана, Валенс после Требонијана Гала, Грацијан после Валеријана, Валентинијан II после Галијена, Теодосије I после Клаудија II, а после Теодосија је уследила подела Римског царства на Источно и Западно. Последњи цар Запада, Ромул Августул (мали Август) затворио је симболично круг владавина и својим именом, у којем је обједињено име оснивача и првог владара Старог Рима, Ромула и првог цара или Августа Октавијана. Свргнут је око 124/125 година после краја владавине и смрти сина Константина Великог, Констанса I.

             Да би смо скратили текст, исту причу, али овога пута по ритму Марко Антоније- Лициније од 353/54 године, испричаћемо графички:

Запитајмо још једном – има ли у историји довољно устаљених појава које би се могле описати законом (или бар правилом)? Ови, и низ других ритмова по којима су се закономерно и у континуитету смењивали владари, увезани су у јединствен систем (циклус унутар циклуса унутар циклусу) персоналних смена на челу Рима. Ако је по Медавару: „Појам који прожима целокупну биологију на свим нивоима… појам циклуса“ и ако „опште узев, биолошки процес јесте прича о циклусима унутар циклуса унутар циклуса“, не одвија ли се историјски процес попут биолошког? Зашто је толико непојмљива идеја о историји као одељаку биологије (и физике); и то идеја о историји без емергентних својстава? Зашто савремена наука одбације антички универзализам и циклизам космичких закона, опредељујући се у одгонетању емпиријске стварности за бесмислену насумичност и праву линију (или прогрес)? Зашто и докле? Дотле, док се из наших представа о свету не уклоне стари „ментални филтери“; док човечанство бар делимично не прогледа и тим новим погледом не спозна једну потпуно нову стварност.

 

Извори:

Вујић, Владимир, Предговор: Пропаст Запада I, од Шпенглера, Освалда, Службени гласник, Београд, 2018.

Медавар, Питер: Наука о животу,  Нолит,  Београд, 1986.

Цапра, Тритјоф: Тао физике, Опус, Београд, 1989.

Марцелин, Амијан: Историја, Просвета, Београд, 1998.

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *