Имамо посебно задовољство да разговарамо са Срђаном Шљукићем, социологом села и друштвених сукоба, аутором бројних књига о селу, миту и сукобима. 

  1. Социологија, као друштвена наука, обухвата различите теорије друштвених промена. Једна од њих, циклизам, није део „главног тока“ социологије. Поставља се питање због чега су цикличне теорије занемарене? Затим, који је, заправо, њихов значај у разумевању савремених друштвених процеса?

 

У највећем делу свога постојања „главни ток“ социологије био је под снажним утицајем либералне и социјалистичке идеологије, што је подразумевало и особено схватање историје, односно став да се историја развија линеарно и да непрестано треба очекивати све бржи и све већи напредак и то не било какав, него онај усклађен са доминантним вредностима ове две идеологије. То је поимање ушло и у свест обичних људи, што се може препознати у изјавама типа „зар у 21. веку?!“ и сличним. Отуда је циклизам, као теорија друштвених промена која говори о кружном кретању, негирајући линеарни развитак људске историје, био потиснут на маргину и чак био проглашен „ненаучним схватањем“, које се, тобоже, заснива само на спекулацији, а не на чињеницама. Истовремено, сасвим је очигледно да линеарно схватање историје и развоја друштва „у туђем оку види трн, а у свом не види брвно“. Наиме, веровање да је „напредак“ неумитан јесте само једно “wishiful thinking“ и ништа више од тога. На основу чега знате да историја има линеаран ток? Свакако не на основу чињеница, јер је историја истинско гробље бројних цивилизација, како то кажу цикличари. Уколико под човечанством подразумевате Западну цивилизацију, онда можете, до извесне мере и искључиво из свог угла, да будете у праву, са тиме да правите логичку грешку узимајући део за целину: Запад се не може изједначити са човечанством, он представља само једну од цивилизација. Чињеница да се социологија развијала доминатно као западна наука допринела је одбацивању циклизма, јер ниједна цивилизација не жели да чује ни реч о својој коначности, док јој, очекивано, оде о „сталном напретку“ још како пријају. Проблем настаје када се покаже да је тај „стални напредак“ само илузија и када га просте чињенице демантују. Социологија „главног тока“ тада долази (и већ је дошла) у ћорсокак, јер са својим линеарним схватањем историје ништа у друштву не може да објасни. Зато, ако се уопште жели објашњавање друштвених појава и процеса, циклизам постаје незаобилазан, не као једина теорија, него као једна од теорија употребљивих за објашњење друштва. Ако заиста желимо научан приступ појавама, онда не смемо ниједну теорију унапред одбацити само зато што се не уклапа у наша идеолошка гледишта. Слобода мисли је за науку попут ваздуха за људе, без ње науци нема живота.

 

  1. Како можемо разумети друштвене сукобе? Која је улога сукоба унутар једног друштва?

 

Такозвани „здрав разум“ има став да су сукоби нешто што треба избегавати, нешто што само руши друштво, нешто што би требало елиминисати. Ово гледиште је прешло и у науку после Првог светског рата, када су страховита страдања и патње просто шокирали цео свет (који је имао таман довољно времена – стотину година – да заборави ратове из доба Наполеона Бонапарте). У то је време зачета дисциплина „решавање сукоба“ (conflict resolution), у коју су уложена велика средства и огромна друштвена енергија, а која, наравно, није дала никакав резултат и то из простог разлога што је почивала (и почива и данас) на погрешним претпоставкама. Уз најбољу вољу и жељу, уз максимална расположива средства, сукобе није могуће елиминисати из друштва, зато што су они утемељени у самој његовој структури. То је почетни, али и најтеже појмљив увид, без којег се ништа о друштвеним сукобима не може разумети. Социолошки класици у овој области (Г. Зимел, Л. Козер, Р. Дарендорф) одлично су објаснили ову чињеницу. Козер је, као функционалиста, додатно показао функције друштвеног сукоба. Када је то већ тако, једино што можемо да учинимо јесте да покушамо да сукобе „припитомимо“ и то тако што ћемо их институционализовати, уместо да „гурамо главу у песак“ и правимо се да не постоје. Друга битна ствар која се мора разумети јесте повезаност сукоба са друштвеним променама. Најкрупније друштвене промене, попут оних структурних, попут појаве нових друштвених ентитета (нпр. нација), рађају се управо из сукоба. Истовремено, што су промене радикалније и брже, друштвени односи теже се кристализују, чиме се ствара плодно тло за појаву сукоба. Отуда проучавање сукоба значи и проучавање друштвених промена и обрнуто.

 

  1. Како оцењујете тренутно стање у друштвеним наукама?

Данашње друштвене науке, укључујући социологију, у највећој су мери снажно идеологизоване, што подсећа на ситуацију која је код нас владала у време социјализма (комунизма). Уместо некада свеприсутног марксизма, данас је на делу лево-либерална идеологија која жели да се наметне као једини дозвољен поглед у друштвеним наукама. Отуда и јавност све више поистовећује социологију и друге друштвене науке управо са овом идеологијом. Све оно што се не уклапа у стандарде левог либерализма бива игнорисано, а у тежим случајевима, који су све бројнији, брисано и прогоњено. Ако у друштвеним наукама нисте леви либерал, врло брзо вам се може десити да добијете етикету „фашисте“, „нацисте“ и сл, све са циљем да будете дисквалификовани и одстрањени из науке. Идеологизација је, наравно, смрт за саму науку, која не може да постоји без слободе мисли. При томе треба рећи и то да сама идеологија левог либерализма садржи унутрашњу противречност између ставова које заступа и друштвених снага које иза ње стоје. Док су јој уста пуна људских права и борбе против сиромаштва и угњетавања запослених, њу заправо подржавају, финансирају и у животу одржавају најкрупнији западни капиталисти либералне оријентације, којима је, логично, једино стало до увећања профита сопствених компанија. Зато и штампа данас говори о „левичарским милијардерима“, што је нека врста „дрвеног гвожђа“. И овде се може применити познато правило: када ти нешто није јасно, гледај где су паре, односно ко финансира пројекте, конференције, књиге, часописе и сл. Исто важи и за лево-либералне покрете и НВО: „загребите“ мало по површини, откријте ко их финансира и биће вам многе ствари јасније.

  1. Идеолошки и расни сукоби у Америци. Терористички напади у Европи. Обојене револуције широм света. Брисање Трампа. Повратак Бајдена и глобалне елите. Не може се рећи да живимо у досадним временима. Куда води ово глобално умножавање сукоба? Како анализирате ситуацију у Америци?

 

САД пролазе кроз један од најтежих периода у својој (не тако дугој) историји, свакако још од времена Сецесионистичког рата између Севера и Југа. Огроман пораст своје моћи у двадесетом веку САД нису дуговале само брзом и енормном развоју индустрије, већ и својој друштвеној стабилности која је била омогућена унутардруштвеним консензусом о најважнијим друштвеним питањима. Ко год био на власти, демократе или републиканци, најважнији политички правци, изнутра и споља, нису се мењали. Унутрашњи сукоби (политички, економски, културни) успешно су институционализовани. Данас, међутим, не само што је Кина претекла САД у индустријској производњи, него је и спомињани друштвени консензус нестао. На делу је беспоштедна борба између либерала и конзервативаца, борба која поприма до сада у историји ретко забележене, чак запрепашћујуће појавне облике. Руше се споменици, мења историја, уводи цензура, бескруполозном крађом се обесмишљавају избори, у школске програме уводе се ставови типа „сви су белци расисти“ и „маскулинитет је токсичан“, на све стране се прогоне неистомишљеници, раде се ствари које су у САД донедавно биле незамисливе. Последице овог жестоког сукоба су вишеструке. Као прво, ти ће унутрашњи сукоби сигурно умањити моћ САД и то на свим пољима, од политичког, преко економског, до културног. САД престају да буду „град на гори“ у који су сви загледани, постајући оличење хаоса и первертиране егзистенције. Друго, с обзиром на и даље велики утицај САД у целом свету, тај ће се сукоб преливати (и већ се неко време прелива) на друге земље. Конзервативци и либерали у целом свету су на „ратној стази“, јаз се све више продубљава. Коначно, треба очекивати и нове ратне сукобе у кризним светским жариштима, јер су тренутно владајуће либералне елите одувек месијански и интервенционистички расположене. Суштински узрок сукоба лежи у немоћи старих либералних елита да и даље владају на досадашњи начин. Зато они настоје да сукоб заоштре и своје конкуренте (противнике) једноставно униште. При томе их, наравно, ни мало није брига за статус расних мањина, нити обичних американаца – они су само средство да се задржи власт. Ако се овакво настојање упорно настави, чекају нас оштри и непредвидиви сукоби у читавом свету. Фукујамин „крај историје“ трајао је неких четврт века. Парадоксално, али тачно.

 

  1. Како либерализам, који наводно обожава слободу, наступа против те исте слободе? Шта је то, заправо, либерални тоталитаризам?

Слобода је једна од кључних људских вредности, те су зато они који се на њу позивају и кажу да се за њу боре увек препознати као „позитивци“ којима се верује и који се следе. Тим је путем либерализам пре тридесетак година приволео народе источне Европе да збаце своје комунистичке владе и окрену се Западу. Међутим, врло брзо се испоставило да од обећаног ослобођења нема ништа. „Слободно предузетништво“ је завршило као владавина западних корпорација, политичка слобода се претворила у кружење партијских елита под контролом западних сила, а у култури и медијима је завладало једноумље. Либерализам је био и остао идеологија Запада и то се и овде јасно показало. Да ствар буде гора, западне либералне елите данас доживљавају кризу своје моћи, те зато настоје да ситуацију додатно заоштре како би уклониле своје конкуренте, док то још (можда) могу да учине. Отуда можемо да говоримо о либералном тоталитаризму, који, као и сваки други и претходни тоталитаризам (фашизам/нацизам и комунизам) настоји да успостави потпуну доминацију у свим сферама друштва: економској, политичкој и културној. Као што је то и раније бивало у историји, то се најбоље види у сфери културе, у којој данас царује најстрашнија цензура и прогон неистомишљеника, прави „лов на вештице“. При томе се, да би се читава ствар замаглила, тј. да се „Власи не би досетили“, измишљају изрази који треба да прикрију суштину онога што се стварно догађа: идеолошка контрола и цензура називају се „политичка коректност“, прогон неистомишљеника се означава као „култура отказивања“ (cancel culture). Заиста, данас слобода нема већег непријатеља од оних који присвајају њено име, односно од либерала. Либерализам је и најлицемернија од свих идеологија: док се комунизам позивао на радног човека, либерализам се позива на људска права, дакле на све људе без изузетка, док истовремено ради за интересе шачице најбогатијих. Веза између либерализма и демократије је већ одавно пукла, јер либерали одржање своје моћи претпостављају демократским процесима. Они се држе следеће девизе: ако на изборима не побеђују наши фаворити, онда треба варати, красти, отимати. Ако се неко побуни против крађе избора, ваља га цензурисати, прогласити лудим и криминализовати. Либерални тоталитаризам гуши демократију и слободу на сваком кораку.  

 

  1. У Србији се све више говори о последицама мигрантске кризе и будућим сукобима. Који је Ваш социолошки увид у ова тренутна, а и будућа, дешавања?

Када је реч о мигрантској кризи, треба поћи од просте чињенице општијег карактера, која нам каже да је Србија друштво полупериферије (Волерстин), односно да она не води потпуно самосталну политику ни у једној области, па ни када се ради о мигрантима. На том пољу српској политици је главни „диригент“ Немачка. Другим речима, власт у Србији, углавном, испуњава оно што је договорено са ЕУ, тј. са Немачком као најутицајнијом земљом у ЕУ. Јасно је да при свему овоме Немачка и ЕУ следе своје интерсе, а не интересе Србије и да их није много брига за последице мигрантске кризе у нашој земљи. Прилично је очигледно да се код нас, као уосталом и у највећем делу Европе, проблеми са мигрантима „гурају под тепих“ и игноришу у медијима и од стране власти. То се не чини у име хуманости, у шта нас леви либерали стално убеђују, него зато што западноевропском капиталу недостаје радна снага. Уколико не дође до озбиљнијег заокрета у српској политици (који није на видику), у будућности можемо очекивати много озбиљније проблемe од оних које сада имамо, чак и да се једног дана пробудимо у Француској. Оној из романа Мишела Уелбека „Покоравање“.  

  1. Шта нам социологија сукоба може рећи о дешавањима у Црној Гори?

Као и у случају САД и у Црној Гори недостаје унутрашњи консензус око основних вредности које треба следити, са тиме да се овде ради о (претежно) националном питању. Одговорност за овај сукоб свакако сносе они који већ дуго, путем „друштвене инжењерије“, настоје да затру српске корене данашњих становника Црне Горе. То се чини за рачун страних интереса, а главни извођачи су (били) домаћи комунисти, који су се „чудесно“ преобратили у либерале (пуних џепова и дубоко уплетени  у криминал). Јаз између две супротстављене стране у Црној Гори је једноставно непремостив и зато треба очекивати наставак сукоба. У Црној Гори смо недавно сведочили и једном свенародном покрету национално-религијског карактера, покрету литија који је испровоцирала намера тадашње власти да отме храмове Српске православне цркве. Ту смо видели и једну веома поучну ствар. Наиме, силан новац, енергија и други ресурси уложени у убијање српског идентитета Црне Горе дали су врло слаб резултат. Покрет литија показао је да је моћ традиције, породице, вере, историје и мита надвладала све секуларне ресурсе „монтенегринства“. На једној страни је била сила, власт и новац, а на другој „само“ правда, истина и Бог. Другачије речено, духовно се показало као надмоћна сила на овом свету. За мене, а верујем и за већину становника Србије, прихватање Црне Горе као независне државе није проблем. Међутим, ако се каже да су Срби и Црногорци некакви суштински различити и непријатељски народи, онда је то не само потпуно нетачно, већ и сасвим неприхватљиво. Силовање идентитета становника Црне Горе силоватељима се већ обило о главу. И тек ће.

 

  1. За крај, ко су Ваши научни и књижевни узори? Шта бисте препоручили нашим читаоцима да обавезно прочитају?

 

Није захвално правити избор међу интелектуалним величинама и добрим књигама, али ако се баш мора…

Што се социолога тиче, Зимелов чланак о социологији сукоба (Sociology of Conflict, American Journal of Sociology) је свакако генијалан. Књига Р. Дарендорфа о сукобима (Class and Class Conflict in Industrial Society) је изванредна. Дарендорфа сам имао прилике и уживо да слушам пре двадесет година. Не треба заборавити ни Ентони Д. Смита (Chosen Peoples). Најјачи утисак је на мене ипак оставио П. Сорокин. Комплетан социолог, он је суверено владао и теоријом и емпиријом. Од наших мислилаца, незабилазни су Јован Цвијић и Слободан Јовановић. Њих читајући, имате шансу да разумете и Србе и Србију.

Када је реч о књижевности, онда су то романи деветнаестог века: Рат и мир (Л. Толстој), Јадници (В. Иго), Црвено и црно (Стендал), Давид Коперфилд (Ч. Дикенс). Од српских писаца пре свих И. Андрић, а чак и пре њега наша епска поезија. У нашој су епици садржане све вредности које српски народ, упркос бројним искушењима, одржавају већ столећима. Она је и даље жива, не само кроз старе творевине, већ и кроз нове, у којима бивају опевани савремени догађаји.

 

 

 

 

 

 

 

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *