0 0
Read Time:7 Minute, 41 Second

Где су Римљани ту је и вино.

Отприлике тако би могао да започне наставак путовања Неготинском и Тимочком крајином јер ако сам већ следио руднике као показатеље касноантичких насеобина, онда би складно томе археолошки локалитети могли да покажу и хедонистички правац.

После Лазаревог кањона, Гамзиграда и Felix Romuliane, Зајечар је послужио као солидно коначиште и припрема за повратак лимесу, али заобилазним путем. Сам Зајечар, осим по гитаријади и пивари, широј јавности не знам по чему би могао да буде познат (Зоран Радмиловић, да!), али материјала свакако да има. Оно што је мени запало за око јесу бројне јавне чесме и сигуран сам да у Србији нисам био у насељу које има толики број јавних чесми. Највећи број ових чесми пуштен је у рад између два светска рата и готово све су настале као поклон старих зајечарских мајстора, занатлија, трговаца, инжењера својим суграђанима (овај део зајечарске историје можете погледати овде, а борбу Зајечараца за јавно добро водосанбдевања и очувања чесми можете погледати у документарном филму овде). Добар део ових чесми је тренутно, на око, у ружном стању, као да се са природним благом у виду здраве воде и завештањем предака недовољно старамо. Када је о завештању и задужбинарсту реч запала ми је за око и једна зграда, данас гимназија, која на својој фасади има натпис „Науци и отаџбини“ и некако ми је то изгледало трагикомично будући да је савремено доба издало и науку и отаџбину. Изгледа да су наши преци били оптимистичнијег духа од нас. 

Елем, настављајући даље на исток ка некадашњим архинепријатељима и „забијачима ножа у леђа“ напуштамо Зајечар одакле нас испраћа хајдук Вељко (иначе споменик у Зајечару делује много смисленије од оног у Неготину). Пут уз бугарску границу води ка североистоку, то је стари пут за Неготин, који пролази кроз за нас битно село Рајац и суседне Рајачке пимнице. Ако немате конкретан разлог да до Рајачких пимница долазите са југа онда немојте јер је пут катастрофалан и пролази кроз полунапуштена или тотално напуштена села. Природа је на око питома, дугозаталасани и благи предели, солидна покривеност буковом и храстовом шумом, а понегде по који виноград. Село Рајац (не мешајте са оним Рајцем у западној Србији где се одржава традиционална косидба) је заједно са суседним селом Рогљевом некада био виноградарско срце Србије, тај тренд је трајао до отприлике друге половине 20. века када почиње пропадање овог винског краја које се данас дичи више етнокарактером и духом места, него самим широко доступним производима. 

Рајац је мало, полунапуштено и запуштено село, али сам поглед на старе и оронуле традиционалне куће двоспратнице овог насеља говори да је Рајац некада био не само живахно, већ и добростојеће место. Прошавши кроз Рајац пењемо се вијугавим асфалтним шумским путем солидног нагиба до фамозних Рајачких пимница. Мислим да свако ко је заинтересован за традиционалну градњу, било да је инжењер, архитекта, историчар уметности или колекционар изгубљених сећања треба да посети ово место апсолутно специфичног духа. У питању је једно типско насеље настало крајем 18., а свој зенит доживело крајем 19. века када је европске засаде винове лозе похарала најезда инсекта филоксере увезеног са северноамеричког поднебља. Пимнице су, могло би се рећи, радионачарско насеље, мануфактурна насеобина која функционише (или је барем функционисала) сезонски, дакле нису трајно настањене. Пимнице су скуп традиционално грађених винских кућа које чине подрум укопан два до три метра у земљу како би се одржавала иста температура без обзира на годишња доба, приземни радионачрски део и спрат који је служио као место боравка и одмора током сезоне. Ове куће су уредно подизане тако да имају своје главне улице, сокаке и омањи трг, као да је читав систем једног градског уређења пренет на микро ниво радионице под отвореним небом. У традицији народа који слабо зна да руководи градовима изгледа да су нам омиљени градови били они којима су управљали сељаци – виногради. Међутим, пошто народна изрека каже да „виноград тражи слугу“, што ће рећи континуитет преношења вештина и знања, традицију, поштовање приватне својине и свега онога што цивилизацијске тековине јесу, јасно је зашто виноградарство у друштву хајдука, ускока, револуционара и политичких харамбаша тешко опстаје као привредна грана. У социјалистичком периоду на сељака, па још привредника, гледало се као на кулака и реликт реакционарности, а са формирањем великих индустријских дестилерија и произвођача алкохолних пића тешко да је било места за омање пимнице. Међутим, ако је у социјализму производна форма била промењена, знање није било изгубљено, међутим стагнација деведесетих и транзиционе двехиљадите уназадили су виноградарске капацитете. Ипак, виноградарство као (пољо)привредна грана бележи један од најбржих растова у данашњој Србији. 

Откуд виноградарство у источној Србији?

Сви су чули за Вршачке винограде (и ризлинг од којег глава пуца два, три дана), за вински (и онај други, свињски) Срем, за Александровац жупски и Прокупац се одавно зна (долине Мораве и Вардара малтене су један медитерански систем), али откуд Тимочка крајина у читавој причи? Сећам се да сам као дете гледао емисију о Рајачким пимницама и једино што ми је остало у сећању јесте то да је помињано како овај регион лежи на истој географској ширини као и јужна Француска. И дуго уопште нисам обраћао пажњу на то, тачније све до 2014. г. када сам био у Грузији и када сам се пријатно изненадио податком да је Грузија један од највећих произвођача вина са великим бројем аутохтоних сорти. Помислио сам како је то само један од маркетиншких трикова постсовјетске републике која би да се допадне блентавим европским туристима, али уместо тога сам добио едукативно дегустирање вина уз помињање податка да и Грузија лежи отприлике на сличној географској ширини као и виноградарски југ Француске, односно регије Прованса, Лангдок и долина Роне. Отворио сам гоогле мап и погледао – заиста, читава Грузија, јужна Француска и источна Србија налазе се на готово истој географској ширини (отприлике између четредесетчетвртог и четрдесеттрећег степена северне географске ширине), са незнатним одступањима. И уопште, ако се прати географски упоредник види се да на њему леже познате виноградарске регије попут хрватских Далмације и Истре, северне Италије и поменуте Француске.То значи да, иако Тимочка крајина нема море попут Француске, Италије, Хрватске или Грузије, има идеалну количину сунчаних дана неопходних за узгајање винове лозе и благо заталасан рељеф. Поменуо сам да је крај 19. века донео Европи најезду филоксере, а управо у том периоду Рајачке пимнице раде пуном паром и живе свој зенит услед потражње европских тржишта. Поднебље је благородно изгледа и за лозу, не само за римске императоре. 

Данас су пимнице поприлично запуштене, иако се налазе под заштитом државе као споменик културе. Производња се одвија у свега неколико подрума, пар пимница служило је као кулисе за снимање етнофилмова, а највећи део пропада, нажалост. У разговору са једним од произвођача закључио сам да ни великих виноградарских засада више нема у близини већ да се грожђе узгаја на другим местима, а овде се само чува и маркетиншки вешто промовише. Најпознатија локална сорта је багрина која се последњих година враћа на тржиште, а ко не воли сладак укус вина може да пронађе и добар италијански ризлинг или жупску тамјанику. 

Изгледа да ако пимнице опстану биће то због неког завода за заштиту споменика културе, а не због реалне производње. И када смо код заштите споменика културе веома је интересантно поменути и рајачко гробље које се налази тик изнад самих пимница. Једна од пимничких улица води ка новом гробљу каква смо сви видели, али се поред налази старо и запуштено рајачко гробље веома интересантних споменика. Иако делује веома старо, попут неке врсте оронулих стећака (иако о стећцима није реч), ово гробље је заправо релативно младо и на њему су се сахрањивали људи од 18. до краја 19. века. Оно што је интересантно јесте то да су споменици овог гробља уметнички уникати који нису рађени по некаквом универзалном моделу безличности. Напротив, овде је сваки споменик посебна прича, а рељефни украси су израз народне уметничке традиције специфичног поднебља. Највећи споменици су подизани као стубови (отприлике до 2м висине) са квадратном основом на чијем врху се налази четвртаста плоча у виду капе и по казивању локалаца представљају мушкарца, односно главу породице. Около великих налазе се и мањи споменици, често аморфног облика, који су женски симбол. 

Међутим, поред атипичне форме на споменицима се налазе и веома занимљиви рељефни симболи, а на некима се могу видети и трагови боје. Од широко познатих симбола вероватно највише пажње привлачи свастика, односно кукасти крст, али ту су и варијације симбола сунца, прикази винове лозе, као и различите варијанте крстова од којих су мене неки подсетили на тзв. студенички крст изнад северног улаза у манастир Студеницу. У питању је ранохришћански мотив крста који обједињује симболику сидра и цвета. Код овог крста основа је сидро као порука сигурности, стабилности и постојаности вере првих прогањаних хришћана, а гранање крста у три различита смера представља просперитет и незаустављиво ширење хришћанства. Помислио сам да проналазим сличности тамо где их нема, а онда сам сазнао да су првобитни становници Рајца (они који су на овом гробљу сахрањивани) дошли из области данашње Метохије. Студеница није Метохија, али је свакако изданак српске средњевековне културе из периода масовног примања хришћанства. 

Гробље слично овоме постоји и у Борчу (близу Чачка и Крагујевца), а да ли постоји и каква је веза ових сакралних објеката одлична је тема за могућу етнолошко-етнографску студију.

Овим се круг викенд путовања по “мистичној” источно-изворној Србији затвара, барем за сада, али се списак неких будућих посета отвара и проширује.

Извор: Социјална географија

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Бранко Мишовић: Источно-изворном Србијом
Next post Хајдегер – Пролегомена за историју појма времена

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *