Има две врсте филозофа: теоријских и практичких. Они се разликују не само по циљу, већ и по методу својих испитивања. Циљ је теоријским филозофима чисто теоријске и научне природе: они хоће да испитају унутрашњу логичку структуру света; циљ је практичким филозофима делатне и више уметничке природе: они хоће да испитају смисао живота и света, да испитају вредност живота. Они први питају се само какав је свет, они други нашта[1]је светИз разлике објекта произилази разлика у методу: теоријски филозофи иду путем чисте, хладне гвоздене логике не обазирући се нимало на жеље и осећања људска, док практички филозофи иду више путем интуиције и дивинације, они треба да погоде смисао живота.

Теоријски филозофи више су научници, само научници највише врсте, бар по тенденцији својој, практички филозофи више су уметници, само ако бисмо се тако могли изразити реални уметници, уметници којима није стало до слике већ до реалитета онога што су у слици изразили. У ствари, практички проблем света се не може се одвојити од теоријског проблема света; практички филозоф, иако је по методи свога рада ближи уметнику, ипак жели да саму реалност изрази у својим принципима, а то је немогуће ако пре тога није утврђена логичка структура света, ако није решен теоријски проблем света. С друге стране, сâм је теоријски проблем света тако таман, наш је разум тако несигуран кад се баци на поље чисте спекулативне логике, да сваки теоријски филозоф у ствари мора имати дивинације практичког филозофа да би најпре осетио смисао света, смисао вероватан или који се њему чини вероватан, па да на основу тога закључи на основну логичку структуру света.

И тако у практици у ствари теоријски филозоф мора бити, баш и кад је чисто теоријски, у исто доба и практичан филозоф; баш ако хоће да буде чисто практичан, мора бити у исто доба и теоријски филозоф. Колико су та два проблема у вези један са другим види се најбоље по томе што су сви велики теоријски филозофи били у исто доба и велики практички филозофи, и управо највећи теоријски филозофи били су највећи практички филозофи. У ствари, практички проблем света је у много већој зависности од теоријског него теоријски од практичког: могуће је замислити решење теоријског проблема чисто теоријски без икаквог обзира на практички проблем, али је апсолутно немогуће замислити тачно решење практичког проблема без теоријског, просто зато што у логичкој вредности његовој, док нам вредност сама за себе не мора пасти у очи. Филозофија мора у исто доба бити и Сфинкс, хладни, тајанствени, и богиња пуна мудрости. Само су теоријски филозофи, филозофи у ужем смислу, прави филозофи, практички филозофи више су учитељи и мудраци.

Фридрих Ниче[2] често је практички филозоф, али не обичан, већ необичан, велики практички филозоф. Тиме је већ казано да он није и велики филозоф у правом смислу те речи. Али и поред тога што доиста великог практичког филозофа не може бити без великог теоријског филозофа, ипак може се о величини практичког филозофа говорити и у другом смислу. Његова основна замисао о вредности живота не мора бити тачна, узевши је у њеном најуниверзалнијем обиму, али она може бити делимично тачна посматрана с апсолутног гледишта, а имати пуну вредност посматрана релативно, за извесно време и под извесним околностима. Осим тога, она може садржавати у појединостима доста правилнога, што није везано за ону основну концепцију живота; па ако је то још све исказано оним начином којим је то Ниче исказао, онда тим већу пажњу заслужује такав практички филозоф.

ЖИВОТ И СПИСИ
По интересантности свога живота и по унутрашњој вези живота са филозофијом, Ниче је најближи Шопенхауеру – њих двојица су најинтересантније личности међу филозофима деветнаестог века. И један и други су своје мисли доживљавали, и једном и другом оне су биле процес у коме се вршио њихов унутрашњи живот, сав, потпун. Само је Шопенхауер, да поменемо одмах, већа, грандиознија, дубља, истинитија, конзеквентнија личност од Ничеа, који је донекле, али само донекле, копија његова.

Фридрих Ниче се родио 15. октобра 1844. године у Регену код Лицена као син једног протестантског попа. Оца је изгубио у својој петој години, те је тако остао без очинске бриге у првим годинама свога детињства; бригу о њему су од тада водиле жене: мати, тетка и сестра његова, која је у своме брату још од ране младости гледала више надземаљско биће. Основну школу је учио у Наумбургу, средњу у кнежевској школи портенској близу Наумбурга, којој је припадао од 14 до своје 20 године. Његови другови (од којих су му двојица, Паул Дојсен, чувени историчар индијске филозофије и барон Герсдорф остали доживотни пријатељи) нису налазили на њему ничега особитога – важио је само као добар „Грк“.

Али је био велики стилиста како у немачким, тако и у латинским својим задацима. Он је био трећи по реду у школи, а то је, како вели Ниче, нормално, пошто у једној дисциплинованој, за масу медиокритета удешеној, средњој школи најмарљивијему припада прво, најбољему у моралном смислу друго, а најдаровитијему „изузетку“ тек треће место. У то време падају и његови први покушаји на пољу музике и поезије (међу којима се налазе и преводи српских народних песама и једна симфонијска песма названа „Сербија“) и дубља студија филозофских писаца. Није без интереса поменути да је гимназијска латинска расправа његова била о Теогонису, грчкоме проповеднику аристократског морала. 

По свршетку средње наставе, Ниче, у својој 20. години, оде на Универзитет у Бон и ту се ода филологији. У прво време био се одао – по обичају немачких студената – потпуно животу буршева, само није волео „материјализам пива“, и његови покушаји да у том правцу изведе реформе учинили су само, те је био искључен из друштва. Осим тога, његов професор класичне филологије Ричл морао је ићи из Бона, те стога и Ниче остави Бон, па се пресели у Лајпциг, где се озбиљно ода студијама. Његов дар одмах је избио у многобројним филолошким расправама, која је публиковао у Ричловом филолошком журналу. Успех тих расправа био је толики да је Ниче, и пре уобичајене промоције и државног испита, био, на препоруку Ричлову, позван у Базел за ванредног професора 1863. године у 24. години својој. Лајпцишки универзитет подари младоме професору докторски шешир и без полагања испита; и једно и друго само је подигло самосвест Ничеову.

С друге стране опет, ова необична срећа била је у ствари несрећа за Ничеа: као професор имао је пред собом огроман рад, не само да спрема предавања за универзитет, него да предаје и на Базелском педагогијуму. Претерани рад, који је тиме био изазван, без сумње да је један од узрока његовом дугом боловању и мрачној катастрофи, која га је напослетку снашла. Већ 1870. године, био је именован за редовног професора; исте године отишао је као болничар добровољац у немачку војску, јер као швајцарски грађанин није могао активно учестововати у рату. Ту пада и његово прво боловање од кога није никад више ни оздравио потпуно. На ово прво боловање надовезало се друго, теже: мигрена га је мучила чешће, затим се појави и болест у очима, од које је доцније готово сасвим и ослепео, и која је почивала на једноj афектацји у мозгу.

Већ године 1876. морао је напустити предавања на педагогијуму, а 1878. и на универзитету. Од тада је Ниче мученик и паћеник. „Тежак, тежак терет лежи на мени, последње године имао сам 118 тешких напада. Живео сам, али нисам могао ни три корака пред собом видети“, тако пише Ниче у једном писму из 1879. Лето је проводио у јужном делу Горњег Енгадина, зиму на Ривијери. Ово његово болесно стање трајало је све до 1882. године, и то је доба његове најмање продукције. У то доба пада и његов „болни доживљај“ – његова љубав према госпођици Лу-Саломе. Од 1882. почиње оздрављење, не потпуно али свакако знатно. Он се осећа као други човек, нови планови испуњују му дух. Баш у то доба пада и његова духовна ренесанса: он напослетку, после дугог лутања, налази себе, налази свој задатак. Његова продукциона моћ диже се до невероватне висине; он се радује своме оздрављењу, и радује се новим мислима које му долазе.

Али патник дугогодишњи не уме да чува здравље: оно мало здравља што га је задобио брзо је радом утрошио, и напослетку толико се истрошио да је почетком 1889. године дошло до катастрофе – парализа мозга завршила је његов напаћени живот. Смрт његова духа у исто доба је и живот тога истог духа: баш тада почиње Ниче постајати чувен, популаран и славан. За ових последњих двадесет година (Ниче је умро 1900.) његова је популарност и слава порасла до невероватне висине, те нема никога, који ма како иначе мислио о Ничеу, не би осећао дубоку трагику која лежи у овоме контрасту живота његовог духа и дела тога духа.

То је укратко живот овог великог и необичног човека. Ниче је несумњиво генијалан човек, иако се за његов геније не може ни у ком случају рећи да је првог ранга. Он је без сумње велики мислилац, али само његова огромна духовитост и необична јачина његовог стила могу нас завести да у њему гледамо мислиоца првог ранга. Ниче, пре свега, није систематски мислилац и мада систем још не чини мислиоца – мада неко може имати цео филозофски систем па да ипак не буде велики мислилац – ако наиме мисли његовог система нису велике; ипак, велики мислилац првог ранга мора бити систематичан, ако његове мисли доиста имају универзалан значај, ако су оне доиста погодне да покрећу свет.

Оно што Ничеа чини тако популарним, и што многи у њему гледају мислиоца првог ранга долази отуда што је Ниче, као што поменусмо, у исто доба и уметник, и то првенствено уметник у стилу.

Тешко је описати тај његов стил, у чему лежи она чаробна моћ, што чини да нас често опија и заноси читање каткад и најкраћих афоризама његових. Списи раније периоде представљају класичне прозне саставе, и стил је у њима одмерен, складан и логичан, пун сјајних турнира, али без необичних поређења и без празних фраза реторских. Доцнији списи, мада су у стилистичном погледу много силнији и много јаче утичу, имају много необичних поређења и много реторскога; ови су му доцнији списи сви готово афористичне природе, и афоризам је постао тако манир Ничеов, да и његове расправе у ужем смислу нису у ствари ништа друго до дужи афоризми. Ниче је мајстор афоризма, и он сам себе као таквог сматра. „Моје је частољубље у томе да у десет ставова кажем оно што сваки други каже у књизи – што сваки други у књизи не каже“, вели Ниче. Највеће дело Ничеово, његов Заратустра, у исто је доба и најјаче стилистичко дело његово, и на стил његов нарочито ћемо се вратити кад будемо о Заратустри говорили. 

Ниче је био личност импулсивна, личност богата мислима и емоцијама. Његове мисли – то је његов унутрашњи живот; он је мислећи живео, његова је мисао била процес сагоревања његовог живота, и он је доиста у мисли изгорео сав, угасио се. Ниче мисли у емоцијама, свака је његова мисао праћена осећањем – она је продукт страсти, продукт силног душевног покрета, и ниједна се мисао не рађа у његовој души, а да он у исто доба не осети и њену емоционалну вредност. Он је у том погледу јачи од Шопенхауера, који је, поред све страсне природе своје, поред свега дубоког осећања у коме је проживео своје мисли, осетио њихов тајанствени значај, у основи један миран и хладан мислилац. Та дубока страсност унутрашњег мисленог процеса чини да је Ничеово мишљење тако несистематично – цела његова филозофија је само скуп појединих ванредних интуиција правога генија, али без икакве дубље међусобне везе.

Колика је страсност унутрашњег процеса Ничеовог мишљења, колико он при томе сагорева не метафорно говорећи већ у истини, показују ови његови дивни стихови, најлепше које је испевао, и у којима се осећа само горење његове душе. Ја их нећу преводити јер бих им покварио ефект:

 Ja! ich weiss woher ich stamme!
Ungesättigt gleich der Flamme
Glühe und verzehr’ ich mich.
Licht wird alles, was ich fasse,
Kohle alles, was ich lasse:
Flamme bin ich sichelich!

Овој унутрашњој ватреној и страсној природи Ничеовој није споља одговарало ништа што би је одавало. Ниче је – по опису пријатеља, који су га познавали у доба његове највеће продукције – био природа врло блага, врло љубазна и отмена. Говор му је био лаган, ход одмерен, лице је показивало благе црте, само очи одавале су природу страсну и дубоку, јер су и саме биле страсне. Телесним својим животом он је био декадент, паћеник нерава. Откуд тако јака и силна душа у тако слабом и трошном телу? Али само површна психологија може тврдити ону популарну и тако омиљену изреку mens sana in corpore sano. Без сумње да је она донекле и истинита, али тако тачна ни издалека није, штавише могло би се с правом сасвим обрнуто тврдити – да величина интелигенције иде у неку руку са слабошћу и нежношћу тела. Величина ума почива једино на мозгу, а мозак се може развити науштрб осталих телесних органа. Није, дакле, та спољашња неконгруентност са унутрашњошћу оно што је чудновато на Ничеу – много је чудноватије што је овај тако слаби човек био проповедник јаке, здраве природе, што је теоријски идеал његов био у потпуној супротности са човеком Ничеом.

Ниче је био декадент, али, као што сам вели, он је то опазио, и борио се против тога у себи, док то по његовом мишљењу Вагнер и Шопенхауер нису могли да учине. По оној површној психологији, која тражи порекло генија у његовом вегетативном животу и у социјалној средини у којој се јавио, по тој психологији Ниче би био неразумљив. У ствари, прави геније нити зависи од социјалне средине (у тврђењу ове зависности увек се меша телеолошко становиште са каузалним), нити зависи од телесног организма, већ само и једино од организације мозга, а ова је продукт наслеђа, а наслеђе се губи у лавиринту оне подземне везе што везује генерације организама, једну с другом. У доба дарвинизма и десцендентне теорије, која нам је открила факат наслеђа и дала нам да слутимо тајанствену компликованост његову, најмање је допуштено говорити о зависности генија од социјалне средине и вегетативне стране његовог организма – то не би требало заборавити.

Што Ниче декадент проповеда филозофију природног напредног живота, то потиче из психичке организације његове – он је човек јаке силне воље и то је принцип у исто доба и његове филозофије, другог објашњења нема и не може га бити. Мисли и осећања наша зависе од наше мождане организације, а код генија који имају већ преформиране правце мисли и осећања – то је још у много већој мери случај. Само, дакле, у психичкој организацији може се тражити порекло принципа једне филозофије и порекло генијалних продуката уопште.[3]

У своме мишљењу, Ниче има три јасно одвојене периоде. У првој периоди он стоји под утицајем Шопенхауеровим и Вагнеровим. Шопенхауер је филозоф који је на Ничеа највише утицао – цела прва периода мишљења његова потпуно је одређена Шопенхауером, и доцније кад је Ниче постао велики противник Шопенхауерове филозофије он је остао велики обожавалац личности његове, он је гледао у Шопенхауеру представника вишег типа човека, гледао је у њему „натчовека“. Преко Шопенхауера, Ниче се спријатељио са Рихардом Вагнером, великим музичарем. Вагнер је, као што је познато, хтео у својој музици да изрази филозофију Шопенхауерову, и Ниче, обожавалац Шопенхауера, постаје стога обожавалац и Вагнера. Он је с Вагнером био дуго лични пријатељ – најбољи пријатељ, пријатељ кога је и сам Вагнер сматрао за себе најдостојнијег.

Доцније је дошао расцеп потпун, сталан, и њиме почиње друга периода Ничеове филозофије. Док је Ниче у првој периоди био метафизичар и обожавалац уметности, у другој је позитивиста и противник уметности. Ова друга периода представља најниже стање његове продукције, он је у њој и најмање оригиналан, мада се ослободио потпуно утицаја Шопенхауеровог; Волтер – коме је посветио највеће дело ове периоде – му је идеал.

У трећој периоди Ниче постаје свој – он више није ни присталица Шопенхауеров ни присталица Волтеров, већ оригиналан, моћан мислилац. То је периода највеће продукције Ничеове, периода највеће силине његова духа, али у исто доба и периода у којој се јављају први знаци душевне болести. Стил његових списа постаје све пунији инвективама, све надраженији, његова самосвест све се више пење, док не достигне врхунац у последњем спису његовом, управљеном противу хришћанства. У трећој периоди Ниче проповеда своју оригиналну теорију о натчовеку и аристократизму у моралу; то је периода његовог иморализма и преокретања свих вредности.

Списи прве периоде ови су по хронолошком реду (ова периода почиње 1871. а свршава 1876): 1) Die Geburt der Tragoedie aus dem Geiste der Musik, 187; 2) Unzeitgemässe Betrachtungen in vier Stücken 1873-1876; (1. David Strauss, der Bekenner und der Schriftdteller; 2. Von Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben; 3. Arthur Shopenhauer als Erzieher; 4. Richard Wagner in Bayreuth). Списи друге периоде ови су, опет по хронолошком реду (ова периода почиње 1876, а свршава се 1882.): 3) Menschliches Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister. I. Bd. 1878. и II. B.d. (у коме се налазе као одвојени списи: Vermischte Meinungen und Sprüche и Wanderer und sein Schatten издане најпре засебно, прва 1879. а друга 1880. а потом заједно: 1886; 4) Morgenröthe 1881; 5) Die fröhliche Wissenschaft (La gaya scienza) 1882. Списи треће периоде ови су по хронолошком реду: 6) Also sprach Zarathustra, 1883. и 1884. (четврти део написан је 1884-55, а издан 1892.); 7) Jenseits von Gut und Böse 1886; 8) Zur Genealogie der Moral 1887; 9) Der Fall Wagner 1888; 10) Götzemdämmerung 1889; 11) Nietzsche contra Wagner, (написано 1888, а издано 1889.); 12) Antichrist (написано 1888. издано 1896.).

Од постхумних списа треба поменути фрагменте и скице главног филозофско-теоријског дела Ничеовог, које он није доживео да објави, дела Der Wille zur Macht, Umwerthung aller Werthe, исто тако и последњи спис његов, писан крајем 1888, непосредно пред катастрофу, његову аутобиографију Ecce homo. Прво дело издано је у две редакције (1901. и 1911.) и садржи четири књиге: erstes Buch, Der europäische Nihcilismus; zweites Buch, Kritik der bisheringen höchsten Werte; drittes Buch, Princip einer neuen Warthsetzung; viertes Buch, Zucht und Züchtung. Ново целокупно издање Ничеових дела почело је излазити 1911. године у Лајпцигу код А. Кремера у 19. свезака, од којих првих осам обухватају све довршене списе Ничеове, изузевт Ecce homo, св. IX-KIV, омање расправе и фрагменте Nachgelassene Werte XV и XVI свеска садрже спис Ecce homo и фрагменте главног дела Воља за моћ (Der Wille zur Macht). Св. XVIII-XIX садржи Philologica.

Излагање Ничеове филозофије могло би бити двојако. Или би се могла излагати његова филозофија по периодима, што је много лакше, али непрегледније, или би се могла изложити његова филозофија у целини, са малим одступањима у прве две периоде. Али ни једно ни друго не би дало праву слику Ничеовог умног рада. Зато сам ја оба ова гледишта комбиновао: ја ћу излагати Ничеову филозофију по појединим струкама, али ћу при томе изложити тачно сва гледишта Ничеова у свим трима периодима. Да ће при овом излагању главно тежиште ипак пасти на трећу периоду и на етику Ничеову, није потребно нарочито ни помињати. Ми смо већ рекли да је Ниче углавном практички филозоф, и да се теоријском филозофијом није много занимао. Али поред свега тога Ниче има и неку врсту теоријске филозофије, стога ћемо ми најпре у прва два параграфа посматрати његову теоријску па онда практичку филозофију. Колики мали обим заузима у његовом умном раду она прва кад се упореди са овом другом, видеће се већ и из обима наших одељака о њима.

НИЧЕОВА ТЕОРИЈСКА ФИЛОЗОФИЈА
У првој периоди, Ниче стоји на становишту Кант-Шопенхауерове теорије сазнања, он верује са Шопенхауером заједно у могућности сазнања трансцедентног бића ствари. У Schopenhauer als Erzieher поставља он Шопенхауера као идеал филозофа и мислиоца, сазнање света, апсолутна истина за њега је оно што Шопенхауер хоће да докучи. Код Шопенхауера му се допада његова тежња за истином, за њега је Шопенхауер у неку руку жртва истине. У самовољној самоћи Шопенхауеровој он види човека који свој живот посвећује само истини и чистом сазнању.

У другој периоди свога рада, Ниче се отцепљује од Шопенхауера и прилази потпуно на страну науке и позитивизма, јер он презире метафизику. Први одељак I св. Menschliches, Allzumenschliches посвећен је сав антиметафизици. („Vor den ersten und letzten Dingen“). Ту се метафизичка разлика између ствари по себи и појаве, коју је Кант поставио, оштро побија и изводи та разлика просто из тога, што је човечанство свет појаве – једини могући свет – кроз хиљаде година гледало кроз наочари моралних, естетичких и религијских претензија, тако да је тај свет добио сасвим друкчији изглед, но што га има у ствари, но што се он представља хладном критичком разуму. Отуда измишљотина некаквог вишег света, у коме треба сви ти идеали, све те претензије да буду реализоване. Само оскудица научног духа може допустити метафизичке сањарије, као што порекло метафизике и лежи у сну: „У сну мишљаше човек примитивне грубе културе да пред собом има други један реалан свет: овде је порекло све метафизике“ (M. a. M. Bd. Aph. 5).

Метафизика упоређена са науком личи на фатаморгану што се у пустињи јавља: „човеку од науке јављају се на његовим скромним и трудним путовањима, која често морају бити путовања по пустињи, оне појаве ваздушне, што се ‘филозофским мислима’ зову: оне показују чаробном снагом обмане решење свих загонетки и најсвежије пиће праве животне воде у близини; али ми проклињемо силни укус који ове појаве у устима нашим остављају и од ког постаје ужасна жеђ – мада извору нисмо ни корака ближи“. Само научно сазнање ограничено на дати нам свет феномена има смисла – човек научник у овој је периоди Ничеовој не само централна тачка његове теорије сазнања, већ и његовог целог погледа на свет. 

У трећој периоди, периоди Ничеове самосталности и стваралачке моћи његове, у погледу на истину Ниче постаје скептик. Његов је ум тако заузет циљем натчовека; страсти, осећања воља тако испуњавају цео садржај овог његовог циља, да му сазнање изгледа на овом новом становишту као нешто посве секундарно, штавише као нешто посве штетно за нови садржај живота. Сад Ниче не само да презире метафизику, него презире и науку. Метафизику презире зато што му изгледа да је она могућа само као поглед на свет, који тежиште бића ставља у трансцедентни свет, само зато што мисли да резултат метафизике научним начином мора бити антивиталан. Науку презире из истог тог разлога – научник као човек чистог безличног сазнања представник је аскета, представник је човека без инстинкта, наука је по основној својој тенденцији противна прогресивном животу.

Истина, Ниче се у овој периоди ослања потпуно на извесне поставке модерне науке, али само занимање са науком, сам научник за њега је за презирање. Могли бисмо рећи: у теорији, Ниче је против науке, али у пракси он је потпуно за науку, цела његова теорија натчовека и прогресивног живота заснива се на извесним научним поставкама. Ниче је скептик само као теоретичар сазнања, али не и као етичар и метафизичар – ту он поставља један сасвим логичан систем, у чију истинитост он сам најмање сумња. Заратустра је као Заратустра потпуно противан трансцедентном – истинитом свету, али као теоретичар сазнања, Ниче је скептик. Откуд то?

Напросто зато што су Ничеов Заратустра и цела догматична подлога његова чист продукт фантазије и виталног инстинкта Ничеовог – што то није филозофија разума, већ филозофија срца, душе, страсти, воље. Кад хладни разум затражи своје право, кад се јави питање да ли је све то и истинито, онда разум остаје без одговора – и Ниче прибегава скептицизму. Воља је за Ничеа у овој трећој пеиоди биће ствари, па кад из тога све произилази, без сумње да је и тежња за истином само један продукт воље. Откуд ова воља ка истини? пита се Ниче. „Зашто не воља ка неистини него баш ка истини?“ Зашто истина има више и да ли истина има више вредности од неистине? Да ли можда истина није продукт заблуде, као што је добро продукт зла?

Метафизичари и истини и добру придају неко натчулно, натприродно порекло. Али то је само заблуда њихова, њихов праотачки грех. „Лажност једнога суда није за нас још никакав прекор противу суда; у томе можда звони наш нови језик најчудноватије. Питање је – колико он служи за одржање, за унапређење живота; и ми смо у начелу склони тврдити да су најлажнији судови најпотребнији; и филозофија, која се усуђује на тако нешто, већ се самим тим ставља с оне стране добра и зла“. Смисао је ових речи јасан, оне не потребују коментара.

У свим периодама своје филозофије, Ниче је остао велики бранилац значаја филозофије и филозофа. У Schopenhauer als Erzieher вели Ниче за филозофа: „У филозофу се боре реформатор живота са судијом живота“. У Mensch. a. M. I. Bd Aph. 261. описују се филозофи као тирани духа. Парменид, Емпедокле, и Питагора били су законодавци, Платону је инкарнирана жеља да буде највиши филозофски законодавац и оснивач држава. Истина, Ниче при крају помиње како услед скепсе и продирања науке ти тирани духа не могу више постојати као типови, већ на њихово место ступају скромнији монарси духа, „слободни духови“, којима је књига M. a. M. и посвећена, али се из свега види да се Ничеу допадају филозофи као тирани духа. У W. u. s. Sch. описују се већ филозофи као људи који представљају, у поређењу са простим научницима, бића више врсте. Научници су у сазнању и тиме безлични; филозофи су природе скроз личне.

„Такве природе производе овим својим личним творевинама сазнања ону обману да је једна наука (или штавише и цела филозофија) готово ту и доспела до циља; живот у њиховим творевинама оно је што ову чаробност изазива“. Она може у извесно време бити од велике опасности за науку и утицати заводећи на оне напред описане, доиста важне раднике духа, али у другим временима, у којима влада сумња и умор, она може служити и као прави балзам и делати као дах хладне освежавајуће мировине. Обично се такви људи називају филозофи. Али тек у трећој периоди уздиже се цена филозофа у очима Ничеовим до нечувене висине. Jenseits von Gut und Böse (Aph. 292.) овако описује филозофа: „Филозоф, то је човек који непрестано доживљује, види, чује, слути, нада се и сања најизванредније ствари; кога његове сопствене мисли, као његова врста доживљаја, као муње гађају и споља и одозго и одоздо; које је можда и олуја, пуна нових муња; човек опасан, око кога се непрестано мумла, око кога бруји и нешто необично се збива. Филозоф: ах, биће, које често само од себе бежи, само се од себе плаши – али сувише радознало, а да се не враћа непрестано натраг к себи“. 

Напослетку одељак „Wir Gelehrten“ (а тако и „Der freie Greist“) у истој расправи само је и посвећен посматрању значаја филозофа и филозофије. Ту се изводи да су научници, као заступници чистог објективног сазнања, свакојако једно од најдрагоценијих средстава, али само у руци једнога моћнијега (Aph. 207). Тај моћнији, то је филозоф. Док је научник чисто објективно огледало и према томе неспособан да негира или афирмише живот, дотле је филозоф позван да сам живот мења, да одређује вредност његову; филозоф је прави цезарски одгајивач и насилник културе.

„Прави су филозофи заповедници и законодавци: ови веле тако треба да буде! Они тек одређују ‘куда?’ и ‘чему?’ – они захватају творачком руком у будућност, и све што постоји и што је било, све постаје при томе њиховим средством, њиховим оруђем, њиховим чекићем. Њихово је сазнање стварање, њихово стварање законодавство, њихова воља к истини – воља ка моћи“. Сви су филозофи до сада налазили свој задатак у томе да буду зла савест свога времена. „Духови, јаки и довољно оригинални да даду импулса супротним оценама вредности (супротним онима које данас имају важност) и тиме вредност да промене, окрену. Предизасланици, људи будућности који у садашњости везују чвор, који вољу столећа приморавају на нове путеве“ – то су филозофи, филозофи у смислу Ничеовом, они филозофи који треба да буду „цезарски одгајивачи и насилници културе“.

НИЧЕОВА МЕТАФИЗИКА
У првој периоди, Ниче стоји на становишту Шопенхауерове метафизике. У своме првом спису – Geburt der Tragödie  он износи свој метафизички поглед на свет, који се од Шопенхауеровог само утолико разликује што Ниче узима да слепа воља за живот, која ствара свет представе и у њему индивидуе, овим својим остварењем налази потпуно задовољење. И за њега је, као и за Шопенхауера, слепа несвесна воља као ствар по себи по самој својој унутрашњој природи прабол, али док код Шопенхауера свет представе нимало не чини да се овај прабол објективише, ова ништавна и антилогичка природа воље, што даје потпуно песимистичан карактер овом нашем животу, дотле је за Ничеа свет индивидуа као такав истина скроз песимистичног карактера, али сама воља као ствар по себи стварањем и стављањем његовим ослобађа се свога прабола и постаје задовољном блаженом вољом. Како Ниче објашњава феномен трагедије са овога свога метафизичког становишта видећемо у идућем одељку, где ће нам у исто доба и само то становиште бити јасније.

У другој периоди, Ниче је без метафизике. Он је у тој периоди донекле позитивиста и представник просвећености. У трећој периоди, пак, иако је Ниче у својој теорији сазнања скептик, ипак он има једну врсту метафизике, а у једној одређеној тачки и једну сасвим догматичнију метафизику. Истина, он је и овде пасионирани противник метафизике и метафизичког погледа на свет – штавише, он је то у овој периоди у много јачем степену, но у пређашњој. Његови напади на метафизику нису више напади просвећеног ума који увиђа, мирно и скромно, границе људског ума, већ слепог противника коме изгледа да свако право дубоко метафизичко испитивање мора довести до резултата сасвим дијаметралних његовом основном метафизичком циљу. Ниче инстинктивно осећа, и то не само инстинктивно – јер пред њим стоје велики метафизички системи великих мислилаца прошлих векова, који сви више или мање теже истом циљу – да метафизика мора неминовно водити признању трансцендентног света, неке друге организације васионе сасвим различите од ове нама дате.

Највећи представници ове и овакве метафизике за њега су Платон, Шопенхауер и хришћанство. Па како чисто интелектуална метафизика нема и не може имати никаквог дубљег утицаја на велику масу света, већ то може чинити само популарна, народна метафизика, како је Шопенхауер назвао религију, то је Ниче у првом реду противник хришћанског погледа на свет. Његови списи кипте од овога слепог противништва хришћанству, све што је у овом погледу имао на срцу, он је још једанпут у са свога стила величанственом спису, последњем свога живота, скупио, наиме, у своме Der Antichrist. Fluch auf das Christentum.

Метафизичари су за Ничеа противници живота, представници песимизма; својим учењем о другом свету, у коме је једино срећа могућа, ако је има, они оптужују, унижавају, карикирају земаљски живот, који је једини могући, једини прави, једини живљења достојан живот. Из овога противништва према основној догми спекулативне метафизике произилази основна догма Ничеове метафизике: да би пресекао сваку па и последњу наду, или боље рећи свако па и последње могуће обзирање на трансцедентни свет, он учи вечно враћање једног и истог света (die ewige Wiederkunft der Dinge). 

„Све идем, све се враћа натраг; вечно се котрља точак бића. Све умире, све се опет јавља, вечно протиче година бића. Све се ломи, све се поново справља; вечно се зида иста кућа бића. Све се раставља, све се поново поздравља; вечно остаје себи веран прстен бића. У сваком моменту почиње биће; око сваког овде котрља се кугла тамо. Свуда је средиште. Кружан је пут вечности.“

Тако описује вечни повратак ствари Ниче у Заратустри. И даље:

„Ти учиш (тако говоре животиње – змија и орао – Заратустри) да постоји велика година постајања, страшило од велике године: која се мора, као пешчани сат, непрестано поново да обрне, да би поново протекла и истекла: тако да су све ове године равне једна другој, у највећем као и у најмањем, тако да смо и ми сами у свакој великој години сами себи равни, у највећем као и у најмањем. Чвор узрока враћа се, у који сам уплетен – он ће ме опет створити! Ја сам спадам у узроке вечног враћања. Ја ћу се вратити натраг, заједно са овим сунцем, са овом земљом, са овим орлом, са овом змијом – не ка новому или бољему и сличноме животу: ја се вечно враћам овоме истоме животу, у највећем и у најмањем, да опет учим свију ствари вечни повраћај, да опет речем реч о великом подне земље и људи, да опет људима натчовека објавим.“

Као што се види, Ниче учи да цео светски процес има један специјални свој почетак и свршетак, да васиона при својој еволуцији почиње од једног примордијалног стања, па иде ка једном финалном стању, изнад кога више нема никакве еволуције – то је једно; друго, Ничеу изгледа немогуће и да ће овом финалном стању тако моћи последовати мир, да је оном примордијалном стању процеса претходио мир, јер признати то би значило пасти у трансцендентну метафизику, тврдити егзистенцију другог неког света, неке друге организације васионе, значило би осудити живот, учити морал и аскезу. Зато Ничеу остаје само још једна поставка: да се у вечном времену овај крајњи процес еволуције бесконачно пута понавља, и то са апсолутно истом конзеквенцијом, пошто Ниче апсолутно не признаје никакву слободу воље, а не признаје је из истих оних мотива из којих не признаје ни онај трансцендентни свет мира.

Ниче је углавном етичар – њему су метафизичке поставке само утолико потребне уколико оне треба да даду његовим етичким принципима какву-такву интелектуалну подлогу – јер без ове интелектуалне подлоге нема етике, па ма колико се тврдило противно – а као етичару интуиције и осећања, њему су – то он и сам признаје – оне метафизичке поставке добро дошле, које иду у прилог његовим етичким принципима, не испитујући нимало њихову догматичку вредност. Тако њему принцип слободне воље изгледа ствар апсурдна, јер се противи његовом основном етичком принципу – сили, праву јачега: где има слободе ту има одговорности, где има одговорности ту има разлике између добра и зла, а ту разлику Ниче не признаје, зато он одбацује принцип слободне воље, те учи апсолутну нужност. Њему је потребно, да би свој етички прнцип потврђивања животу образложио, да до краја уништи сваку могућност трансцендентног света – отуда проистиче његово учење о вечном враћању ствари.

Догма апсолутног детерминизма и догма Ничеове метафизике, нужне догме, без којих његов етички принцип не може постојати. И те две догме у непосредној су вези једна с другом. Само ако нема слободе, онда при периодном враћању ствари може овај повраћај бити доиста апсолутно периодијски, тј. да и најмањи делови и најмањеи конекси једног светског процеса одговарају потпуно деловима и конексима другог светског процеса. Међу старим филозофима особито су стоици учили овај вечни повраћај ствари, а они су у исто доба учили и апсолутни детерминизам, апсолутну владу судбине. Ниче је хтео да на основу природних наука изведе своје учење, био се одлучио да десет година те науке студира да би само доказао своју омиљену догму, али од тога емпиријског доказа, разуме се, није било ништа, а о спекулативном већ да и не говоримо.

Истина да модерна природна наука у своме учењу о ентропији васионе донекле потпомаже ову догму Ничеову – она учи финално стање васионе, али она не може никако да пронађе начин којим би показала како је из овог финалног стања могућан поновни процес. Али најдубљи етички разлог, који је навео Ничеа на ово његово, за наше дане врло чудно учење, лежи много дубље: Ниче вели да је мисао о бесмртности душе најсмелија мисао. Да ли је могуће да најсмелији мислилац не дође на ову најсмелију мисао, мисао вечности самог себе. Учити бесмртност душе као такве, као чисте нематеријалне супстанције, нечега одвојеног од тела, он то није могао – он који је толико презирао свако презирање меса, материје, живота. Учити такву бесмртност душе значило би учити трансцендентни нематеријални свет, а тиме би његов етички овоземаљски систем био уништен. 

Шта је друго остало овом охолом мислиоцу и човеку до да учи вечност самога себе као човека – вечно враћање своје и ту ето лежи последњи разлог ове његове метафизичке догме, тако чудне за наш модерни интелект. Да је тако, нека нам послужи она његова велика песма, коју Заратустра (као Христос Оче наш) предаје својим ученицима и у којој је вечност, коју живот и коју задовољство траже, изражена тако дубоко:

Ох, човече! Пази!
Шта говори поноћ дубока?
Ја спавах, спавах,
Из дубоког сна се пробудих:
Свет је дубок,
И дубљи но што замишља дан.
Дубок је његов бол,
Задовољство – дубље од бола:
Бол говори: прођи!
Ал задовољство свако хоће вечности –
Дубоке, хоће дубоке вечности!

Све остало што Ниче тамо и овде наводи о метафизичким проблемима (материји, души, итд.) без икаквог је дубљег и теоријског и практичног интереса, те ћемо стога преко тога и прећи.

НИЧЕОВА ЕСТЕТИКА И ЕТИКА
У овом одељку имамо посла са самим Ничеом, са оним што он јесте и у чему је он доиста казао и доста оригиналног и, ако хоћете, можда доста и истинитога, али у сваком случају доста, што заслужује озбиљну пажњу. Ниче је углавном уметник и моралист, он је филозоф и песник у исто доба, стога су за њега естетички и морални проблеми на првом месту, готово искључиво. Од уметности опет, музика и поезија главне су му теме, о којима је он не само писао, већ у којима је покушао да и сам ради.

Његови музички покушаји ни издалека не стоје на оној висини на којој му стоје песнички. Његове су песме пуне ритма и пуне мисли; али он је песник не толико по овим својим песмама које му, и поред све своје лепоте и дубине, не би могле дати назив правог песника, колико по самим својим филозофским делима. Његов Заратустра и није у ствари ништа друго до једно велико песничко дело, и то како по своме стилу, тако и по многим дубоким лирским местима, како у смислу обичне лирике, тако и у смислу оне дубље лирике, коју Немци зову лириком мисли (Gedankenlyrik – тип: Гетеов Фауст), и многим дивним описима природе. Његови прозни списи одликују се такође стилом који се код Ничеа, као што смо већ рекли, уздиже до саме вештине. Дакле, у свим тим правцима истиче нам се Ниче као прави уметник, онако исто отприлике као што је Шопенхауер имао уметничкога у себи.

Али ма колико да је јака ова уметничка црта у Ничеовом бићу, главна црта његове личности ипак је интелектуалног карактера – он је ипак углавном филозоф, и то филозоф моралиста. И Шопенхауер је био филозоф моралиста; али иако тежиште његове филозофије лежи у етици и у песимизму његовом, ипак он је био углавном теоријски филозоф, јер је практична филозофија његова логична конзеквенција теоријске филозофије. Код Ничеа теоријска филозофија своди се на неколико врло површних посматрања, а и где се износи његово озбиљније теоријско уверење, оно није плод теоријског испитивања, већ чиста претпоставка учињена да се образложе извесни етички постулати. По томе Ниче спада у ред моралних филозофа у пуном смислу те речи, спада у онај ред филозофа у који код Француза долазе Монтењ, Ла Рошфуко, Шамфор, итд.

Ипак, он има више теоријске подлоге за своја умовања од ових моралиста – он је има отприлике онолико колико Русо и Волтер, мало више од Русоа, мало мање од Волтера, мада је његово знање теоријске филозофије било веће од Волтеровог. По слободи својих мисли и по духовитости могао би се упоредити са Волтером, мада и по једном и по другом, само не по оригиналности, изостаје иза овог великог ума и револуционара; по оригиналности својих моралних идеја он се може упоредити са Русоом, мада су њихове тенденције сасвим супротне. Русо је апостол демократије, Ниче апостол аристократије. Али има још једна црта која чини да је Ниче близу Русоу; обојица доводе проблем морала у најтешњу везу са проблемом културе уопште.

Проблем културе по своме обиму више је од проблема моралног: он обухвата и све остале моменте који културу одређују. Али по својој садржини проблем морала стоји над проблемом културе: јер у проблему морала има да се испита сам циљ према коме сви они многобројни фактори културе треба да иду, циљ коме сви они треба да се као средства подреде. Отуда је у ствари и немогуће та два проблема одвојити, осим ако се проблем морала третира чисто апстрактно, ако само хоће да се дâ општа метафизичка подлога самог морала, што међутим баш најмање може бити случај код ових истих моралиста који проблем морални и не могу друкчије решавати, већ у вези са самим објектом моралних односа, са друштвом и његовим животом – укратко са културом. Отуда и за Ничеа, као и за Русоа, проблем морала пада уједно са проблемом културе. И доиста, Ниче кроз све три периоде свога мишљења проблем културе ставља на прво место. 

У првој периоди, проблем културе нема још тако видне везе са моралним проблемом, као што је то случај у другој и трећој периоди. Циљ културе за Ничеа је у овој првој периоди не моралност, не наука, не натчовек – већ уметност и уметник. Његов поглед на свет у овој је периоди скроз естетичког карактера, па отуда се и циљ културе ставља у обделавање уметности и генијални уметник сматра се као циљ културе. О моралном проблему у ужем смислу још нема ни говора, и то би могао бити разлог да се оно наше горње излагање о тесној вези моралног са културним проблемом нађе за нетачно. Али то би било сасвим површно. Јер чим неко поставља известан циљ култури и животу људском, он самим тим већ решава морални проблем, па макар то решавање и не звао тако. Што се морални проблем у друге две периоде, особито у трећој периоди, јаче истиче, долази просто отуда, што Ниче претреса сав морал, који важи уопште, што сам фактум морала чини проблемом. Али то никога ко разуме у чему се састоји морални проблем не треба да збуни.

Извор: Нови Стандард

Текст је преузет из: Бранислав Петронијевић, Историја новије филозофије, Београд, Нолит, 1982.

 

Бранислав Петронијевић (1875-1954) је био српски филозоф и академик

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *