Према мом дубоком увјерењу, у Америци је сада на снази повратак многих бумеранга које су они слали по свијету, а да нису били свјесни посљедица. И сада су сви изненађени“ – примећује новинар и бивши дипломата СФРЈ Златко Диздаревић. Америци је једноставно промакло то да су се промениле глобалне околности. Тема „Трамповог лудила“ либералним медијима je била од суштинског значаја: „Неке битне чињенице нису се примјећивале и помињале ни ових дана јер је `новим медијима` спектакуларизација Трамповог лудила била најважнија.“ Све друго пред тим падало је у засенак. Поменимо само оне кључне, пре свега, кинеску иницијативу „Појас и пут“, која радикално преображава и мења „глобални југ“, спасавајући га од дужничког ропства. „Једна од тих чињеница је и недавни споразум 19 држава на истоку, укључујући Јапан, Јужну Кореју и Кину, дакле између земаља које данас покривају око 30 посто свјетског бруто друштвеног производа и заједно имају близу двије и по милијарде становника. Та сила је већ ту са новим глобалним пројектима.“
Уместо закључка: „Америка више није лидер у оном смислу у којем је била раније, па и зато што свијет није више биполаран. Исток постаје свјетски лидер а при томе ни атомска бомба више није пресудан фактор пријетње као некада, нове `технологије` су и њу претрчале“. Америка, дакле, остаје и даље – још неко време – „велесила, али није више толико значајна јер енергетски путеви и свјетски интереси више не иду куда су некада ишли“.

Пад хегемоније и унутрашња америчка криза

Другим речима: ако је XX век био резервисан за „амерички сан“, у коме је Америка представљала „водећу земљу слободног света“, XXI век ће бити осетно другачији. Почетак столећа означава еру прогресивног опадања америчке моћи, на гледишта унутрашње политике: „`Доналд` је вероватно био врх леденог брега који се без његовог избора пре четири године не би показао тако брзо; Трамп је само убрзао ток догађаја, ништа више“, констатује аналитичар Али Реза Џалали. „У том смислу, хипотекарна криза између 2007. и 2008. била је почетак ноћне море и крај `америчког сна`; покрет `Окупирај Волстрит` 2011. означио је даљњи корак у истом смеру, а успон Доналда Трампа на власт последњих година био је последњи корак ка потврђивању кризе која траје најмање 15 година“. Криза је постојала и пре ковида 19: вирус је дошао на крају, да убрза оно што се одвија већ неко време.
Истини за вољу, додаје исти аутор, ни до сада није недостајало материјала за размишљање о америчкој кризи у погледу спољне политике и америчке хегемоније у свету: „Од успона Кине као водеће светске економије, питања која ће се, према најновијим студијама и захваљујући кризи ковида 19 материјализовати чак и раније него што се очекивало, до немогућности решавања регионалних спорова у неким врућим деловима света, попут Блиског истока – где улога `алтернативних` сила америчкој светској хегемонији непрестано расте“ (овде се има у виду пре свега одлучујућу улогу Русије у овом региону, незамисливу до пре само неколико година)…
Пад америчке империје у центру је пажње већ неко време (чак и у гласилима какво представља Форин аферс). Ипак, све у свему, недостаје озбиљних разговора о кризи која погађа америчко друштво изнутра и која мора имати реперкусије на њен глобални статус. А то су, најпре, „снажна социјална пукотина која постоји између богатих и сиромашних, између космополитске високе буржоазије и малограђанштине и националистичког пролетаријата, смањење улоге партија у корист нових друштвених ентитета и појава харизматичних лидера, расни контраст између белих протестаната и `осталих`, индустријска криза која је опустошила градове и економски развијена подручја…“

Симптоми империјалне декаденције

Све су то „симптоми империјалне декаденције, чак и унутар националних граница“. И сви су они без сумње постајали и пре Трампа. Само што су сада добили нови квалитет и згуснули су се у експлозивну смешу: „Захваљујући успону Трампа и његове дијалектике која представља алтернативу традиционалним канонима америчке политике (републиканци против демократа), најлуђи нагони `десничарског екстремизма` експлодирали су ван контроле. Штавише, ако је у прошлости ове групе подржавао мањински део становника Југа, сада се важан део пролетаријата Севера (углавном белачки, премда има и изузетака) удружио са наследницима Белих витезова и сличних група, стварајући велику и активну групу на целој националној територији“.
Америчка криза не тиче се, наравно, само светске хегемоније: „То је (у првом реду) унутрашња реалност у прекоморској земљи; Бајден вероватно неће успети да ућутка немирне духове овог протестног покрета који, за разлику од класичног америчког покрета (из 1968), не потиче из салона…“
Или, према речима Диздаревића, „ситуација није (нимало) безазлена“: догађај попут оног од 6. јануара само је „илустрација свега оног што се куха унутар Америке и поводом њеног виђења свијета. У менталном смислу Трамп данас има близу 50 посто становника Америке на својој страни. То су они који су незадовољни, они који имају `каубојски менталитет` и они који су остали на ивици егзистенције чему је допринијела глад за профитом и на све то још и корона“.
Ова криза, са Трампом (или, много вероватније, без њега), има огроман разорни потенцијал. Незадовољство је оправдано, без обзира како се каналише, а незадовољнике неће импресионирати забране на друштвеним мрежама ни цензура у медијима. Напротив, учиниће их још више фрустрираним. „Изборна крађа“, била она доказана или не, била је само повод који је омогућио избијање незадовољства. Они се неће освртати на „демократске вредности“, поготову не на начин како их схвата естаблишмент Демократске странке. „Прича са апетитима спрам Кине сада се индиректно враћа као бумеранг. То је незадовољство које је кроз насиље и расизам избило на површину.“

Суморне прекретнице

Унутрашњу кризу и фрустрације све већег дела становништва није могуће сузбити забранама, нити његовим искључењем из јавног живота. То је пут који Америку води директно у тоталитаризам, у тоталитарно устројство, са веома мрачним перспективама за будућност, а то „већ доводи у питање мит о Америци као беспријекорном борцу за људска права и лидеру демократских процеса у свијету“; лидеру који „овако или онако храни свјетске ратове у посљедњих 40-ак година малтене ексклузивно“.
Утиске о почетку 2021. на америчком тлу сумира руски геополитичар Леонид Савин: „Нова 2021. година за Сједињене Државе започела је суморним прекретницама. Демократе у Представничком дому 1. јануара представиле су нови закон, што је још један корак ка укидању традиционалних породичних вредности и родних (полних) разлика. `Он` и `она` од сада постају забрањена терминологија и искључени су из употребе“.
Да ли је то заиста у овом тренутку најургентнији проблем Америке? Демократска странка и њен врх настављају с политиком „родне равноправности“, претварајући све у њен езоповски језик. После догађаја од 6. јануара, који је већ прозван „јануарским устанком“, реакције су се свеле на „баналне фразе о претњи демократији“, о покушају „пуча“ и осуде оног што се догодило, без стварних „покушаја да се разуме порекло и анализирају грешке“.

Дубина структурног пропадања

Мајкл Линд је, међу америчким посматрачима, отишао корак даље. Он се сложио с констатацијом бившег председника Џорџа Буша да су се САД у међувремену претвориле у „банана републику“, продубљујући своју дијагнозу констатацијом да у САД постоји пет паралелних криза. А то су: политичка криза, криза идентитета, социјална, демографска и економска криза. Ова последња је, према нашем мишљењу, кључна.
Према Линду, оба претходна председника, и Трамп и Обама, нису изазвали ове кризе, већ су их наследили од „неколико претходних режима који су земљу довели у такво стање“. Све ове кризе, узете заједно, имају кумулативни учинак и могу се без претеривања описати као „успорени распад Сједињених Америчких Држава у свом садашњем облику“.
„Зграда може дуго трунути изнутра,“, упозорава Линд, „пре него што земљотрес или пожар открију дубину структурног пропадања. Пандемија ковида 19 и економска катастрофа, које су изазвале наредне блокаде, несумњиво су утицале на време тренутне кризе америчког режима“, али порекло ових криза је много дубље. Криза (једна или више њих, које се одвијају паралелно) постојале су без сумње од раније. Коначно, пита се Линд: „Шта је значење ових дистопијских сцена? Многе демократе тврде да републиканци уништавају републику. Многи републиканци тврде обрнуто. И једни и други су у праву“.
„Поређење између Сједињених Држава и Вајмарске Немачке“, додаје Линд, „или касног републиканског Рима по правилу доводи у забуну, али када супарничке елитне политичке фракције толеришу или подстичу насиље мафије на улицама, ово поређење може бити опроштено“.

Кључни тренутак у историји САД

Најпродорнији поглед на савремену америчку кризу за сада је, према нашем мишљењу, понудио италијански геополитичар Данијеле Пера, у тексту под насловом Завера и месијанизам (Cospirazione & Messianismo).
Пера „окупацију Вашингтонског каптола од стране трампистичких демонстраната 6. јануара“ посматра као „кључни тренутак у историји Сједињених Држава и историји идеолошког модела који су оне глобално извозиле (или су настојале су да га извезу)“, и то у перспективи теорија руског антрополога Лава Николајевича Гумиљова.
„Камен темељац мисли Гумиљова су концепти етноса и етногенезе. Ако је етнос специфичан облик постојања човека и један од главних фактора који обликују његову перцепцију света, етногенеза представља процес формирања, развоја и еволуције етноса. Сваки етнос, према руском антропологу, има своју унутрашњу структуру и свој јединствени стереотип понашања, који се може мењати кроз генерације“.
Постоје две врсте етноса: прва врста је она која живи у свом окружењу, у складу са прецизним и устаљеним начином живота погодним за ту средину; други је динамични етнос, способан да се прилагоди новом окружењу кроз одређене промене у стереотипу понашања. „Америчка нација“ несумњиво спада у ову другу врсту. Страст је основни параметар који описује динамични етнос. „Пасиониране мањине“ су оне чији је импулс ка идеалу јачи од инстинкта самоодржања.
Концепт етноса повезан је са концептом суперетноса, у којем се различити етноси окупљају како би створили идеју о униформности, заснованој на верским, идеолошким и војним мотивацијама, или на комбинацији свих тих фактора. Сваки процес етногенезе пролази кроз различите фазе, а то су раст, климакс, криза (унутрашњи сукоб), инерцијална фаза и фаза дезинтеграције.
На који начин нам Гумиљов може помоћи у осветљавању савремене америчке кризе, једва или сасвим незамисливе до пре само неколико година?

Параноични стил америчке политике

Амерички етнос пролази кроз све наведене фазе, почев од момента „присвајања“ (отимања земљишта од Индијанаца, сматраних за подљудски ентитет, који заслужује уништење). Англосаксонци остају „трансплантирани“ у Америку, не мешају се у принципу са аутохтоним становништвом, али је њихова „европска свест“ дубоко прожета „клицом модерности“. У суштини, та свест остаје разапета између месијанизма (имигранти су били уверени да понављају библијско искуство у запоседању земље Ханан и да им је „право“ на то доделило само Провиђење), и склоности да непрекидно откривају завере које Америци прете уништењем. Из те свести се рађа идеја „Манифестоване судбине“ (Manifest destiny). Укратко, она тежи да радикално промени свет (у почетку само „корумпирану и покварену Европу“), саображавајући га према сопственој слици и прилици. Њен циљ је, заправо, много шири: окончати људску историју.
Месијански комплекс с временом деградира у осећање моралне супериорности. Из тих компоненти рађа се оно што Ричард Хофстетер назива „параноичним стилом“ америчке политике – још један фактор који дубоко прожима северноамерички континент. Овај параноични стил снажно се развија захваљујући огромној проширености „теорија завере“, које комбинује са псеудо-религиозном инспирацијом. Склоност ка „откривању завера“ које прете Америци чврсто је укорењена у америчко друштво, захваљујући у првом реду великој раширености масонских ложа и тајних друштава. Последња, али само хронолошки последња у иначе дугом низу је она позната као Russiagate.

Распада ли се америчка империја?

QAnon je, дакле, типично амерички феномен. Овде је „теорија завере“ прожета јеванђељском инспирацијом, што јој даје квалитет псеудорелигије, и то у смислу „велике пародије“ о којој говори Рене Генон. „Суочен са `идеолошком` парадигмом која осцилира између месијанске идеје избора `преодређених Божанским провиђењем` и завереничке параноје, очигледно је како је феномен QАnon-а у Америци нашао изузетно плодно тло за развој…“ Сада је овај „развој“ олакшан или „подстакнут економском кризом, брзим осиромашењем средње класе (за коју је, треба и то рећи, Трампова администрација учинила мало или ништа) и посебним условима које је наметнула пандемија, додатно дестабилизујући психу друштва, које је већ посебно узнемирено само по себи, попут оног `западног`“.
Распада ли се „америчка империја“? Још не. Она се тренутно налази у фази прелаза из фазе кризе у фазу инерције. То је означила појава Трампа и трампизма. Сада почиње фаза инерције, лаганог тоњења, која претходи самом распаду.
„Америчке вредности“ су се коначно сломиле у јуришу на Капитол, остављајући друштво непремостиво подељеним. „Амерички сан“ је дефинитивно умро 6. јануара. До тада је некако преживљавао на апаратима. Последице тога тек ће се осетити у времену које долази. „Неколико аналитичара подржало је појаву трампизма у нади да је он већ израз распада империје. Овај догађај је још далеко. Међутим, неумољиво убрзање које геополитичким процесима намеће пандемијска криза даје наду (барем онима који су заиста забринути за суверенитет Европе и за мултиполарну еволуцију глобалног система) да ће фаза преуређења и инерције можда бити изузетно кратка“.

 

Извор: Печат

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *