Модерни антифашизам је симулакрум, копија без оригинала, супротставља се “фашизму” који је сâм себе измислио, али га у стварности нема.

“Резултат сукоба између Трампових присталица и антифашиста на Берклију, шесторо људи је повређено”, “протест против Марин Ле Пен у Паризу се претворио у масовну тучу”, “антифашисти користе Молотовљеве коктеле на митингу Марин ле Пен”, “антифашистичке групе су осумњичене за умешаност у терористички напад у Дортмунду” – ово су само неки од новинских извештаја током протеклих десет дана, у којима се групе лево-либералне омладине, које себе називају “анти-фашисти”, спомињу на овај или онај начин. У Русији је овај покрет маргиналан. На Западу је нешто другачије. Тамо су они постали органски део Система.

Стари и нови антифашизам

Модерни антифашизам је прилично млад феномен. Као субкултура, обликовао се осамдесетих, позајмио симболе и слогане од историјских покрета, који су се противили екстремној десници у Европи између 1920. и 1940. године. Истовремено, окосница нових антифашистичких покрета била је другачија. Чинили су га анархисти и троцкисти које су маргинализовали у отпору историјским фашистичких режимима, чак и током Шпанског грађанског рата, када је улога различитих радикалних елемената међу републиканцима била прилично јака. Стаљинистичка Комунистичка партија је одиграла много значајнију улогу у супротстављању фашистичким режимима, али модерни антифашисти би радије да их се окривљује као “крипто-фашисте.” Шта можемо рећи о конзервативцима и националистима као што су Ерст Никич и Ото Штрасер у Немачкој или о учесницима Покрета отпора у Француској, међу којима су били левичари, десничари, па чак и француски националисти. Другим речима, нема никаквог идеолошког и историјског континуитета између новог анти-фа и група за отпор, које су се борили против правих фашиста.

Финансирање антифашизма

Али постоји и друга, јача веза. Са финансијским капиталом. На пример, Тајдс Фондација (Tides Foundation), која је активна у Сједињеним државама и добија финансијске ињекције од Џорџа Сороша, редовно финансира антифашистичке групе, укључујући и оне, које организују масовне нереде као што су били масовни нереди на Бекрлију, у фебруару ове године, када су антифашисти тукли људи, спаљивали аутомобиле и разбијали стакла на кућама.

“Анти-расистички” покрет Black Lives Matter, који се углавном бави организацијом масовних немира, 2016. године је добио 33 милиона долара од Џорџа Сороша преко Фондације за отворено друштво и Центра за амерички прогрес, на чијем је челу озлоглашени Џон Подеста. Још 100 милиона долара је издвојила Фондација Форд и филантропска организација Бореалис, која је за ову сврху основала Фонд Black-led Movement.

Финансирање антифашистичких и анти-расистичких иницијатива у Европи је, такође, један од приоритета Фондације за отворено друштво, као и других америчких структура утицаја. На пример, иста Фондација Форд активно доприноси многим анти-расистичким иницијативама широм Европе. Мрежу европских организација SOS Racisme, која су настале у Француској,  првобитно су направили мејнстрим левичари на захтев председника Митерана и Социјалистичке партије. Организацију и даље у великој мери финансира француска држава.

Све антифашистичке мреже у Европи су повезане, или са државама или са добротворним фондовима које финансирају капиталисти. Једноставно нема другог новца у Европи. Испоставило се да је то парадокс, да левичари и анархисти добијају средства од државе и капиталиста, то јест, од њихових главних “класних непријатеља”. Али зашто?

фЈуришници либерализма

Одговор лежи на површини: управљање новчаним токовима је неопходно како би радикали преусмерили своју критику и борбу против буржоаског система на деловање против митском “фашизма”. Капитализам им, уместо борбе против капитализма, предлаже борбу против идеолошких фантома, као и оних са деснице, који су против капитализма. То је веома згодно, сигурно и профитабилно у смислу новца.

Новопроглашени идеолози говоре придошлицама да су “фашисти” сви они за које је еманципаторски дух Просветитељства на било који начин неприхватљив, који се неће одрећи колективних идентитета, од укорењености у традицији, до етничког, националног, верског, који верују да је мушкарац-мушкарац, а жена-жена и да је брак заједница мушкарца и жене, који воле свој народ и своју историју, који у култури не виде само нихилизам, већ и вредности континуитета и Логос.

Једном речју, “фашисти” су они који се не слажу да спроводе све могуће перверзије о статусу друштвених норми, права и закона. За професионалне антифашисте, било која здрава, уравнотежена и нормална особа је “фашиста”. И са фашистима, како антифашисти кажу, не постоји ништа што може да се пумпа. Добар фашиста је мртав фашиста. То нас подсећа на нешто.

Проблем је у томе што појава фашизма уопште није идеолошки заснована. Примена сâмог термина на различите доктрине из 1920-тих и 1940-тих је исувише упрошћена. Ширење истоветних тумачења “фашизма”, лишава у потпуности овај појам било каквог смисла. Али је праћен толиким бројем трауматским алузија за послератну европску свест, да је немогуће одолети, а да га не користе као етикету. Назовите свог идеолошког непријатеља “фашистом” и  масе су на вашој страни. А, нико неће разумети. Главна ствар је само да имате времена за кукњаву и псовање. И за то ћете добити грант од крупног капитала  и државне машинерије.

Западни интелектуалци стварају појмове  “вечитог фашизма” у духу Умберта Ека, покушавајући да што више прошире дефиницију овог феномена, тако да се може применити на што већи број противника либералног светског поретка, да их на тај начин де-легитимишу и да их нападну  “јуришни тимови” анти-фашиста. Тако су представници свих не-системских десно-популистичких снага у Европи, од аустријске Партије слободе до француског Националног фронта или Партије за независност Велике Британије, проглашени фашистима.

Сâми антифашисти живе у поптуности у складу са принципом фашизма. “Оставите ову химеру савести, Фирер мисли уместо нас.” Антифашисти сматрају, по правилу, да ултра-либерални филозофи из редова бивше левице заиста мисле. Као што је, на пример, покојни Андре Гликсман  или ових дана, Данијел Кон-Бенди и Бернар Анри Леви. Овај други буквално не излази из свих могућих врста Мајдана, редовно објављује како је мрзи (“фашисту”) Путина и снима документарце када је потребно да се оправдава америчка инвазија на одређену земљу. Садам Хусеин, Гадафи, Асад – ви сте “фашисти”! – Зато, ево долећемо.

Није познато како се ови интелектуалци разликују од америчких нео-конзервативаца, јер њихови основни принципи су исти – ширење либералне демократије широм света, збацивање “тоталитарних” режима, опозиција Русији, подршка држави Израел и Сједињеним државама. Можда је једина разлика у томе што неоконзервативци (које, такође из неког разлога, као по правилу, представљају некадашњи троцкистички Јевреји) воле Израел и Сједињене државе мало више.

Антифашизам у служби империјализма

Класична комунистичка дефиниција фашизам разуме као сложен друштвено-политички феномен. Због тога је споменут финансијски капитал, као главни спонзор коме је фашизам користан и означена империјалистички агресивна природа фашизма. Антифашисте не брину ове потешкоће. Њихова перцепција света је равна, они су задовољни клишеима и клишеима. Иначе би приметили да између њих и историјских фашиста постоји нешто заједничко.

Модерни антифашизам се, не само финансира из истог финансијског капитала, него је у потпуности солидаран са агресивним политикама западних земаља. Антифашисти су учествовали у свим обојеним револуцијама које Запад спроводи. Међутим, у Украјини, на пример, 2014. године, није им било непријатно због присуства неонациста на суседним барикадама.

Било да је у питању рат у Југославији, сукоб на Косову, бомбардовање Либије – антифашисти увек преузимају положај хегемона и његовог заступника. Увек су на страни Сједињених држава и “побуњеника” под њиховим покровитељством: од Бошњака и Албанаца до исламистичких екстремиста у Сирији. Када им је потребно, они подржавају националисте, верске екстремисте, било кога. Ко је “фашиста”, а ко није, одлучује Бернард Анри Леви.

Типичан пример су антифашисти и Трамп. Одмах након избора Доналда Трампа за америчког председника, у Сједињеним државама и Европи, хиљаде њих су демонстрирали против фашизма, ксенофобије и сексизма. Трамп је проглашен за чудовиште из пакла, када је покушао да “прода” америчком друштву предлог за почетак преговора са Русијом. Али је исти тај Трамп извео ракетни напад на Сирију. И где су тада били сви ти милиони људи у розе капама? Претукли су Ричарда Спенсера, представника покрета Аlt-right, који је организовао демонстрације против рата. Па добро, Бернар Анри, који је претходно напао Трампа, синхронизовао се са неоконзервативцима, као да је био задовољан када су се Томахавци сручили на Сирију и као да му је пријало застрашивање Северне Кореје, које је прокоментгарисао “ово је храбар гест.”

Антифашизам је фашизам

Модерни антифашизам је симулакрум, копија без оригинала, супротставља се “фашизму” кога је сâм измислио, а који у стварности не постоји. Тврди да је наследник “антифашизма”, а није; јер, шта заједничко имају немачки комунисти из 1930. године и корпоративни бандити ? Напади су празни и само помажу у одржавању постојања другог закржљалог симулакрума субкултуре –  неонацизма, његовог брата близанца. На крају, не нуди ништа позитивно. Само нуди уништавање, ломљаву, забране. Типична психологија погрома.

Не изненађује то што се анти-фашисти практично понашају као фашисти. Још једна особина антифашиста је анти-интелектуализам. Ако њихови десничарски противници покушавају да организују дискусију или говор, антифашисти ће радије да поремете тај догађај, али не и да успоставе дијалог или да оправдају своје становиште. Још једна заједничка карактеристика је нетолеранција према онима са другачијим мишљењем. Друго – ту долазе и физичко насиље и застрашивање противника. И, коначно, одсуство критичког мишљења, које не дозвољава у деловању оних који их усмеравају видимо праву манипулацију. Антифашисти су слепи на једно око: они виде само псеудо-фашизам, али не виде праве фашисте којима верно служе.

Некима то можда изгледа чудно, али антифашизам данас, то је реакционарни феномен који штити либералну хегемонију, либерални статус кво и либералне политичаре. Оне који не желе ништа да промене, који се залажу за привлачење милионе имиграната и смањење друштвене одговорности државе и бизниса, који подривају национални суверенитет својих земаља у корист транснационалног пословања и преплићу се у светским управљачким мрежама.

Извор: Геополитика.ру

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *