• Чланци аутора
follow me

Карамазов грешник. Коцкар без спасења. Порок и казна. Мој живот је непрекидна вожња до краја, и вечерас сам изгубио. Требало ми је црно, а рулет је изабрао црвено. Имам недељу дана да вратим новац. С обзиром да ништа не поседујем и живим као подстанар, немам шта вредно продати, а плата стиже тек за месец дана. Мораћу да се снађем и урадим све што је потребно да вратим дуг, али вечерас не могу да размишљам о томе. Субота је, један ујутро. Изашао сам из коцкарнице и упутио се у центар да разбистрим главу. Како му се приближавам, људи је све више, бауљају и извиру из свих могућих уличица гладни ноћног живота стапајући се у једну велику реку украшених лешева.

Посматрајући их, долазим до спознаје да је град синоним за секс. Ма више од тога – град је секс. Сећам се свих оних разгледница са панорамама градова који су у мени будили само један осећај – ослобођење од туђих погледа. Тамо доле, посебно ноћу, на прљавим улицама испод неонских богова, били смо слободни да попут предатора тражимо свој плен; месо за вечерас. Наравно, нисмо сви били предатори. Трагом Уелбека да је сексуалност систем друштвене хијерархије, јасно је било да има и губитника и ја сам био један од њих. Овај савршени градски либерални систем у којем превара није забрањена, него је и подстицана од стране неонских богова, осудила је део популације на мастурбацију и самоћу.

Шетајући се међу месом на штиклама, борећи се за додир, макар и случајни, имао сам осећај потпуне невидљивости. Могао сам се исећи по целом телу, лећи на улицу и крварити, неприметно. Људи би ме вероватно прескакали као што свакодневно прескачу псеће говно. Никога није било брига; град нас је ослободио бриге.

Одустао сам од вечерашњег изласка, гадљиви погледи жена око мене су ме отерали. На путу до изнајмљеног стана, чију кирију за овај месец нисам могао да платим, налетех на графит смрт капитализму. Идеолошка опседнутост оног ко је то написао није му дозволила да напише оно што стварно треба: смрт људској природи, јер капитализам је најбољи приказ људске природе – грамзив, себичан, суров, баш онакав какав је живот, и зато му ниједна идеолошка маштарија попут комунизма не може присмрдети. Пљунуо сам на графит и наставио.

Код куће су ме чекали покварени паризер и буђав хлеб. Појео сам их без имало страха, заспавши ко заклан.

Пробудило ме је звоно на вратима. Две поподне. Недеља. Сигурно нису дошли по новац, било је превише рано, осим ако нисам недељу дана спавао. Погледао сам кроз кључаоницу, и видео неку девојку; просила је. У мени је прорадила нека страст за животом. Као осуђеник на смртну казну која ће бити извршена за недељу дана, одлучио сам да се почастим и проживим ово мало што ми је остало. Отворио сам врата.

„Изволи.“ – рекох.

„Добар дан. Скупљам паре за болесну сестру, па ако можете нешто да ми дате.“ – рече и показа ми слику неког детета.

„Могу. А колико треба?“

„Кол’ко ‘оћете.“ – збуњено одговори.

„Мхм. Шта добијам ако дам хиљаду динара?“

„Не разумем. Како шта добијаш?“

„Па нешто. Не верујем да ти људи дају толико. По мојој процени обично дају педесет до сто динара, сигурно не више. Зато питам, шта ја добијам ако дам хиљаду.

„Шта ‘оћеш?“ – упитала је одбрамбено, вероватно мислећи да је зајебавам.

„Кафу.“ – рекох.

„Какву кафу?“

„Сада, да попијеш са мном једну кафу.“

„Где да попијем кафу?“ – упитала ме је, полако спуштајући гард.

„Код мене.“ – рекох и осмехнух се.

„Хаха, па како ћу?“

Фалио јој је један зуб, али била је млада и лепушкаста.

„Лепо. Уђеш код мене, ја скувам кафу, и попијемо је. Таман се мало одмориш од рада.“

„Ај.“

Ушла је. Спровео сам је до кухиње, заборавивши где ми стоји кафа. Знам да сам негде имао пар оних кесица два у један. У првој фиоци између кашика, виљушака и ножева, гомила бубашваба направила је свој рај. Милеле су свуда. Згађен, зграбио сам прву кашику, и залупио фиоку. На првој полици успео сам пронаћи једну кесицу кафе. Поделићемо. Чашу сам пронашао међу гомилом неопраног суђа. Прање суђа је нешто што сам највише мрзео. Умео сам по месец дана да користим један те исти тањир. Само бих додавао нову храну, не перући га. Лавабо је одвратно смрдео на устајалу храну. Њој сам ставио много више кафе, а себи симулирао, ставивши довољно да зацрни воду. Ја ћу пити црну воду.

Ћутала је и чекала.

„Колико имаш година?“ – упитах је, тек толико да проговорим нешто.

„Деветнаест.“ – одговорила је. Нисам јој поверовао. Деловала је млађе.

„Имаш деце?“

„Немам.“ – ни то јој нисам поверовао.

Кафа је била готова.

„Хоћеш да попијемо нешто жестоко уз кафу?“ – упитао сам је.

„Па не знам. Треба са ујаком после да идем на Најлон да му помогнем нешто.“ – рече.

„Ајде једну ракију, домаћа.“

„Ај.“

Ракија није била домаћа. Нека брља у пластичној флаши. Сипао сам и ексирали смо. Сипао сам још једном.

„И, шта ћемо за оних хиљаду динара?“ – питао сам је.

Ћутала је.

„Знаш да нисам хтео само кафу.“ – рекох.

„Знам.“ – одговорила је.

„Хајдемо до спаваће собе да се договоримо нешто.“

Отишли смо у собу. Било је брзо готово. Платио сам јој још петсто динара да проведе поподне са мном. Растали смо се предвече. Обећала је да ће поново доћи.

Истуширао сам се и обријао. Сутра радим. Чиновник сам у банци, већ две године на шалтеру.

У 8ч смо почели. Када се изнад мене лични неонски светац упалио и показао број 1, први верник, како сам волео звати моје муштерије, ми је пришао. Седео сам иза шалтера и делио делове тела новог Бога, а он је био зелен, прљав, охол и ташт.

Понедељак и пензије. Најгора могућа комбинација. Маторци су се само смењивали, а мени је било све горе; хтео сам да повратим. Она  јучерашња ракија дошла ми је до грла. У паузи за ручак исповраћао сам се у клозету. Да ме шеф и остале колеге нису мрзели, можда би ми неко понудио замену и отишао бих раније са посла.

Нека раздржаљивост се увукла у мене. Како су сати пролазили постајао сам све дрскији према верницима. Колегиница поред ме је опоменула. Била је млађа од мене, и волела је да блеји. Пар пута сам је звао код мене да блејимо, али сваки пут ме је учтиво одбила. На лицу би јој се појавила нека презрива одвратност кад код би је позвао. Више је не зовем. Ћутим и радим.

Стрпљење се некако вратило. Навала је прошла, и сада није било толико посла. Смена ми се завршавала за сат времена. Размишљао сам о кревету и у глави правио списак људи које бих могао назвати да позајмим новац. Био је веома кратак. Два рођака и комшија. Шанса за позајмицом – мања од нуле. Магновење ме није довело до решења, и све више га је разбијао потмули, понављајући звук. Неки деда је седео и лупкао прстима и све више ме нервирао. Тако сам желео да се издерем на њега, али сам се суздржао. Сећам га се, долази често у банку, мада никада код мене на шалтер.

Неонски светац показао је следећи број. Деда је устао и кренуо према мени, а онај звук га је пратио. Све гласније и гласније. У мислима ми се створила слика крвавог ножа. Самоиспуњавајуће пророчанство? Можда. Осврнух се око себе, нико ништа, изгледа обична халуцинација слуха.

„Добар дан. Изволите?“ – рекох дрско. Колегинца ме је погледала испод ока.

„Добар дан млади господине.“ – моја дрскост није пореметила његову љубазност.

„Ја дошао да чапнем мало од уштеђевине.“ – наставио је.

„У реду. Колико желите да подигнете?“ – упитах га.

„Мислим да ће триста бити довољно.“ – одговори.

„Триста чега?“ – надркано упитах.

„Евра, младићу. Марки више нема, а у доларима Немци не плаћају. Знате ја сам дуго радио у Немачкој.“

„Добро.“

Дао ми је девизну картицу.

„Сада сам, ето, овде. Самац. Жена давно умрла, а ја никако да нађем нову бабу. Ха ха!“ – причао је више за себе.

„Биће нешто.“ – одговорих и погледах му стање на рачуну. Десет хиљада евра. Ово би решило све моје проблеме.

„Вруће нешто данас, ко би рекао. Октобар.“ – рече деда.

„Михољско лето.“ – одговорих љубазно.

„Да, да. Мора да је то у питању. Паметан сте ви младић. Знате свашта.“

„Изволите.“

Дао сам му новац.

„Хвала, хвала. Него хтео сам да вас питам за кредит. Хоћу да купим неки нови намештај, па ме занима процес узимања кредита, али сад немам времена – па бих навратио неки други пут код вас да ми то лепо објасните.“

„Нема проблема. Кад год желите дођите и све ћу вам објаснити.“ – рекох.

„У реду. Довиђења.“

„Довиђења.“

Деда је отишао. 

„Јел те сморио старац?“ – упитала ме је колегиница.

„Није. Што?“

„Ма убио нас је све овде. Стално долази и прича неке своје тужне приче. Усамљен је, ваљда, или шта већ, али шта му ја могу, имам довољно својих проблема. Што није правио децу кад је било време, овако ће сад без жене цркнути сâм и заборављен.“ 

То ме је погодило.

„Јеби га.“ – изустих.

„Ма, пусти га. Буди незаинтересован, причај мало и моли се да промени банку.“ – рече она и настави да ради.

После посла на аутобуској станици, видео сам деду како прича са неким другим старцем. Овај други није био добар саговорник, зомбиран, стајао је и, претпостављам, чекао да се већ једном запути у вечна ловишта. Одлучих да приђем. Деда ме је одмах препознао.

„Ооо, драги младићу, да ли је готово за данас?“ – упитао ме је.

„Јесте.“ – одговорих.

„Одлично. Ви ко поручени. Да ли, ако имате времена, можете мало да ми појасните то око кредита?“ 

„Имам.“

„Сјајно. Извините драги пријатељу, мораћу да вас напустим, овај младић, мој пријатељ, мора да ми објасни неке ствари за онај кредит, сећате се, причао сам вам да хоћу да га узмем.“

Зомбирани старац је само стајао. Само да не умре сад. Климнуо је главом. Добро је, можемо га оставити.

„Хајде младићу да одемо на неко пиће. Ја частим!“ – објавио је.

„У реду.“

Сели смо у оближњи кафић, и ја сам кренуо да објашњавам. Причао сам о курсу, о каматним стопама, и ко зна још о чему. Био сам величанствен. Виспрен, духовит, проницљив, јасан, елоквентан; шта све нисам био, само да добијем његово поверење. Оборио сам га с ногу. До краја последњег гутљаја био сам позван код њега у петак вече на  крајњи договор. Осећао сам безбрижност, као да сам добио помиловање.

На путу до куће обратио сам пажњу на облаке. Црни, деловали су као сенке које окружују жртву и доносе смрт. Узалудно сам гледао у њих чекајући другачије предсказање. 

До петка није било ничега што бих могао назвати догађајем. Само, нешто у мени се догодило, то нема сумње. Дошло је као болест, или можда лек, нисам сигуран, али засигурно је дошло. Мало-помало, чудно, готово подмукло угнездило се у мени. Мисао, идеја, сан, спас; деда је морао да нестане. Црни облаци су ми тако рекли. Моја страст се разбуктала. Нисам више био празан. Осећао сам се видљивим. Човек са мисијом. Поносно сам корачао градом и лудачким осмехом уносио се у лица женама које су пролазиле поред мене. Запамтиће ме. Овај пут ће ме сигурно запамтити.   

Петак, радно време je прошло, а деда ме је чекао. Живео је у мрачној, готово неприметној улици у центру града. Стара зграда није имала много станара. На вратима су многима, поред имена и презимена, стајале и титуле, стара југословенска мода, и на основу тога закључих да овде живи доста пензионера. Шта год се догоди вечерас, тешко да ћу бити примећен, охрабрио сам се и похитао на последњи спрат.

„Добар дан.“ – рекох.

„Добар дан младићу. Поранили сте.“

„Боље то него да касним.“ – насмејано одговорих.

„То, свакако. Хајде улазите, да ми се зима не увуче у стан.“

Ушао сам.

„Како сте?“

„Добро сам. Ви?“

„Уф, младићу дуга је то прича. Није лоше, за моје године. Седите. Шта желите да попијете?

„Свеједно, стварно.“

„У реду, онда нека буде кафица и једна ракијица, за почетак.“

Отишао је до кухиње, а ја сам се сместио у дневну собу.

„Ракија је домаћа. Бољу нисте пробали, верујте ми.“

Послужио је две чашице.

„Кафица ће ускоро бити готова. Ух, сад се сетих, имам и торте, и то ћу донети. Морате да пробате.“

„Хвала. Нисте требали.“

„Ништа, ништа, све за пријатеља, ако тако могу рећи. Ви ћете мени помоћи око кредита, како да вас не послужим, добар сте човек, знам ја, никад ме осећај није преварио.“

Скочио је и отишао по торту.

Кафа и парче торте су стајали испред мене, а ја сам само гледао у нож за сечење.

И онда је прича почела. Деда није могао да заклопи. Речи су се смењивале, гутајући једна другу. Да је роман у питању, ту не би било тачке – цела прича би се свела на једну бесконачну реченицу.

Соба као да је остала без ваздуха, а ја ошамућен постајао сам опет невидљив; безбојна прозирност одвојила ме је од света, људи, деде. Сувишан сам, нисам човек, него пуки објекат, најобичнија марамица за брисање после ејакулације. Ништавило, апсурд, празнина. Мука ме је напала.  Мора да имам грозницу. Почињем да дрхтим. Шаке ми дрхте, тело, вилица. Све. Видљив сам, деда ме гледа у очи. Бес ме је преплавио. Никада ме није оваква срџба потресла.

„Повратићу.“ – рекох више за себе.

„Шта се рекли младићу?“

„Ништа.“

Наставио је да прича.

„Видите. Компликовано је то. Тај Немац, није ко наш човек, воли да ради, а ми, ми смо баш лењи. Све што вреди од народа у овој земљи отишло је на Запад, тамо је добро прошао и сад долази да издржава оне који су остали. То је наша економија. Зато нам никада неће бити боље.“

Узалуд бљување мог беса у браду, не могу више да се обуздам. Ако не умукне, смрвићу га. Његов поглед ме је ужасно нервирао. Он је мислио да је бољи само зато што је отишао. Гледао ме је као да сам паразит, иако је он у мом свету био ловина. Ја треба њега да згазим, његово лешинарско око да извадим. Нешто ме је вукло да га пребијем, искасапим, задавим, унаказим. Гневу није било краја.

„Какве глупости причате.“ – избрбљах.

„Молим?“ – упита ме.

„Ништа. Ништа.“

Понадао сам се да ме није чуо. Не могу да поновим. Руке су ми се тресле. Спознао сам своју природу и она је мучитељска. Деда мора умрети јер његов живот је бескористан. Потпуно бесмислен. Очи ми се испунише крвљу, а на језику осетих крв, прејако сам се угризао за усну.

Нећу да живим у дивљој фантазији, маштарији, утопији, знам каква ми је природа и шта треба да урадим. Дрска мисао, на први поглед патолошка али тако органска, учврстила ми се у глави; прелепа, остварива, и не само то, него и неизбежна. Велико превазилажење маште: мисао дубоко укорењена, која више и није деловала толико као мисао, већ као инстинкт, природни нагон за преживљавањем.

„Убићу га.“ – презриво промумлах.

Деда наставља да цвркуће. Глас му тихо бруји у мојим ушима. Несвесно, све што каже потврђујем главом, попут неког монаха, трпим. Шака ми се инстиктивно грчи око дршке ножа који стоји поред одсеченог парчета торте. Пријав ми осећај, али бес тражи још; попустиле су кочнице цивилизованости и сада нема повратка, шака се све јаче стезала.

Чврсто сам ухватио нож, и дедин глас је утихнуо. Гледао ме је узнемиреним, помало кивним погледом. Нањушио је непријатеља, никад нисам видео такав израз на његовом лицу. Страх и осећај свеопште сувишности. Он на овом свету није имао шта више да тражи.

Убо сам га. Тако лако, тако прелепо, као да сам читавог живота био месар. Његово изненађење и одвратност према мени блокирали су, у том тренутку, било какав глас. Умро је у тишини. Остао сам сâм и то ме је уплашило.  Погледао сам се, и приметио да ми се крв задржала само на руци, одело је остало неупрљано. Имао сам среће. Могу овакав у понедељак на посао.

Желео сам да што пре одем из стана, али шта ћу са дедом. Укључи рацио. Прво, требају ми паре, зато ћу фалисификовати његов потпис и подићи новац. То могу у понедељак. Тело ћу сад, преко викенда, исећи на комаде и побацати га  по Фрушкој Гори. „То ћу и урадити“ – говорио сам себи. Само, хоћу сад да одем из стана, нервира ме ова језовита самоћа. Желим у гомилу. Претражио сам стан и испео да накупим око 400 евра. Одлично! Идем на рулет, таман освојим довољно да смирим оне којима дугујем, затим се вратим по деду, а у понедељак подигнем паре и регулишем остатак дуга. Онда бих могао да отворим боловање и одморим се ко човек.

Напустио сам стан ко да је мој. Погасио сам сва светла, закључао и оставих деду да спава. Истрчах на улицу, па правац у коцкарницу; неко предосећање помешано са тескобом будило се у мени. Коцка је мој живот. Она ће одлучити моју судбину.

Ненормално сам пролазио кроз гомилу. Час сам се смејао, час бунцао; шапутао сам своје будуће планове, а онда бих нагло убрзао корак и заћутао, мислећи о томе да ће ме неко провалити, и наравно, пријавити. Нисам био при себи, поремећеност ме је обузела,  сасвим сам сигуран да нема више назад. И даље сам био сâм, гомила се држала даље од мог бунила; осетила је болест и направила простор. Људско друштво ме није желело, а ја сам чезнуо за њим; хтео сам да учествујем, да будем изабран.

Застао сам у једну уличицу да се испишам. Физиолошке потребе сам задовољио, али оне људске, онако сâм, напуштен, усамљен, нисам могао. Смејао сам се као никада до сада. Смех безнађа испунио је улицу. Неко ми је опсовао мајку и рекао да умукнем.

„Јебем и ја теби матер.“ – промумлах и побегох.

Напокон место мог спасења, ту на улазу оставићу своје лудило.

„Понедељак, понедељак је свему крај!“ – повикао сам на улазу и сметио се за први празан сто.  

„Један обрт точка и све ће се променити. Један обрт и променићу се.“ – понављао сам. Деда ће ускрснути из мртвих, вратићу му паре и поново почети живот. Упознаћу фину девојку, пронаћи пријатеља и живети сретно – ко сви они са реклама. Зашто да не? Шта мени фали? Ја заслужујем то! То ми по природном праву припада.

Иако ме није било брига за новац, играо сам на мало – и ништа се није мењало. Сума је остајала непромењена. Мало бих добио, а затим бих то и изгубио. Равна линија. Маштања о бољем животу одржавала су страх; нисам био спреман на све или ништа. Сати, и сигуран сам дани су пролазили, а ја сам и даље за столом маштао. Прекидао бих само да пишам или једем.

Неко је поменуо понедељак. Погледах на телефон, стварно је био понедељак, пет ујутро, тек је почело да свиће. Од петка сам овде, а имам само 500 евра, недовољно. Убрзао сам игру, све или ништа. Догодило се оно што је морало, оно што је неизбежно: прокоцкао сам све до последње паре. Нисам много размишљао о губитку, дедине паре су остале нетакнуте. Ужурбано сам устао и појурио ка стану. Деду нећу дирати. Идем да се умијем, поједем нешто, мало одспавам, одем на посао, дигнем паре, и на крају средим деду. У уторак узимам боловање и онда ће ми бити бања.

Вратио сам се у стан без икаквих знакова лудила. Нисам бунцао, нити се неконтролисано смејао. Смирен, откључао сам, и ушао. Истина, воњало је опасно. Деда се полако распадао, није дошло до васкрсења. Лежао је на каучу, онако како сам га оставио. Отишао сам до купатила, умио се и сео на фотељу до деде. Тело је напокон почело да се гаси. Заспао сам у секунди.

Пробудило ме је звоно мобилног. Звали су са посла.

„Хало.“ – полумртво сам се јавио.

„Касниш.“ – рече ми колегиница.

„Молим?“

„Касниш сат времена на посао. Где си?“

„Ево ме стижем. Имао сам смртни случај.“

„Пожури.“ – рекла је хладнокрвно и спустила слушалицу.

Успаничено сам скочио из фотеље, непогледавши деду. Потрчао сам према банци, умало оборивши комшиницу на степеницама.  Сетих се да сам заборавио новчаник у стану. Нема везе. Враћам се вечерас.

Имао сам среће. Банка није била далеко од стана. Колеге су ме надркано гледале, а шеф ни то, за њега сам био невидљив. Мислим да данас нећу успети да подигнем паре са рачуна. Превише сам упадљив. Деда ће морати још мало да одлежи на каучу. Могу га вечерас после посла исећи на комаде и ставити у фрижидер. Бар неће толико смрдети. А, таман живи поред банке, моћи ћу дуже да спавам, а и они којима дугујем новац ме неће ту пронаћи.

Тако је требало бити. Деда је био моја последња шанса. Моје црвено или црно, али опет сам прокоцкао све. Он, ђубре једно, ме је слагао. Имао је неку комшиницу коју је опремао, а она је преко викенда више пута звонила на врата. Када ме је видела да истрчавам из дединог стана, и осетила смрад, брзо је позвала полицију. Њима није требало дуго да ме нађу, с обзиром да сам оставио новчаник у стану.

Када су дошли, хтео сам делујем лежерно, да ми пожелим добродошлицу у моју банку. Устао сам да им пружим руку; задовољан, сигуран у себе, луд, држао сам се одлично. Нисам ни једном посумњао у себе. Попричаћемо и ја ћу напокон отићи на боловање. Тако је требало бити, штета. Уместо руке добио сам лисице.

Спектакл за колеге, коначно понижење за мене и признање кривице за полицијаце. Свако је добио нешто.

У полицијском притвору сам. Несвестан догађаја, заглављен у доживљају. Оставили су ме у ћелији да чекам, и чекао сам, сâм, ужаснут страхом од самоће. У ћелији су била још три кревета, али ја сам био и даље сâм. Време је пролазило, гледао сам у шаке, и проклињао их што нису ставиле новац на праву боју. Легао сам на кревет и одлутао у бескрајној ћелији. Зидови су били предугачки, а мрак је навирао, и гутао светлост. Без много избора, исцрпљен, уморан од свега, лежао сам пловећи у полу сан вечног црнила. Заточен, у паници, отварао сам и затварао очи, покушавајући да видим зрно светлости. Бескрајни мрак, прождируће црнило које је јело сваки мој издисај, и смрт. Освестио сам се, и приметио да у полумраку лежи неки човек. Миран, непомичан, можда мртав? Закашљао се и оживео. Нисам више сâм. Чувар је убрзо ушао и увео још једног човека. Поделио нам је бројеве и рекао да смо сада то ми, и боље би било да их запамтимо.

Био сам пресрећан, нисам више индивидуа, припадам нечему, сад сам број – напокон добих смисао. Никада се слађе нисам насмејао.

 

 

 

 

 

 

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *