0 0
Read Time:10 Minute, 27 Second

Утицај хемијских супстанци на „појачавање људских способности“ није нови мотив модерног стваралаштва: од романтичара који су први користили опијате (Колриџ, Де Квинси), преко Бодлера, па до Хаксија, Керуака и Бароуза, бројне су варијације на ову тему. У класичном делу Роберта Луја Стивенсона „Необичан случај др Џекила и Мистер Хајда“ дрога je била узрочник расцепа личности којом се проблематизују питања односа свести и подсвести, цивилизованости и дивљаштва, морала и аморалности сваког појединца. Дик је у својим бројним романима („Тамно скенирање“ и „Теците сузе…“) уводио употребу синтетичких дрога која отварају могућности алтернативних стварности и идентитета.  Ту су и приповетка „Разумети“ Тед Чианга о давању експерименталне дроге човеку са можданим оштећењем, роман „Trainspotting” Ирвина Велша и многи други….

Филмски трилер „Безгранично“ (Limitless, 2011) са Бредли Купером и Робертом Де Ниром у главним улогама, на први поглед, садржински у потпуности припада овој тематици. Сценарио прати причу о непознатом, маргиналном писцу Едварду Мори (Купер) који је на рубу пропасти: остављен од девојке, Мора живи у сиромаштву, са списатељском блокадом која га спречава да почне да ради на новом роману док се датум за предавање рукописа ближи… Случајан сусрет са братом бивше жене, сада уличним дилером дроге, значи и добијање на вересију једне „магичне пилуле“ експерименталне (у стварности – фиктивне)  ноотропске дроге НТЗ-48, која, већ у складу са  урбаном митологијом, стимулише на рад свих 100% мождане коре, уместо 20% који су, наводно, у свакодневној функцији. Манични утицај дроге стимулативно делује на превазилажање стваралачке блокаде, те Мора за једну ноћ исписује 90 страна романа. Када, након престанка њеног дејства, поново  потражи пријатеља зарад добијања још које пилуле – налази га убијеног у његовом стану, али, након претраге, проналази „штек“ са позамашном количином НТЗ-48 које односи са собом.

Свакодневни допинг из залиха стечених стимулатива убрзо ствара од бившег губитника „мега паметњаковића“ и не оставља га дуго у дилеми шта ће и како ће даље у животу: након што му „хемија“ омогући да, коришћењем целокупног потенцијала мозга убрзано не само научи, већ и да се сети, повеже те примени раније виђено и научено (па чак и да добије интуитивне способности антиципације будућих догађаја, стекне шарм и нову одважност) „новорођени“ надчовек, „побољшани Еди“ упушта се – а где другде, већ у берзанско пословање. Са муњевито задобијеном репутацијом шпекулативног мађионичара што увишестручава профит (уз истовремено увећање дневне дозе НТЗ-а)  – враћа му се у наручје бивша девојка, али стиже и пословна понуда моћног корпоративног мултимилионера, Карла Вон Луна (Де Ниро) да постане његов сарадник. И све би се претворилу у раскалашну јапи идилу што наликује новом наставку „Вол стрита“ да повећане дозе НТЗ-а не почну да стварају повратне ефекте који се огледају у рупама у сећању, грозничавим контраиндикацијама и халуцинацијама. 

Након тога, филм прераста у разочарајући, рутински параноидни акциони трилер чији садржај није вредан помена. Но, зато је епилог филма несвакидашњи: уместо да га сустигну последице „хемијског хибриса“ и маничне амбициозности – „побољшани Еди“ се, на крају, извлачи из неприлика. У завршној сцени филма видимо „јунака“ Едварда Мору (са сопственом, тек издатом књигом у рукама) како му прилази послодавац, мултимилијардер Вон Лон и честита му на кандидатури за америчког сенатора. Током кампање обавештава га да је откупио компанију која тајно производи супстанцу НТЗ, те да ће (будући да обојица потајно знају да ће се он напослетку кандидовати за председника)  за узврат политичкој подршци његовим економским пројектима, Вон Лон финансирати лабораторијске пројекте који ће даље унапредити дејство ове дроге, то јест отклонити контраиндикације, све негативне повратне ефекте. „Хемијским венчањем“ корпоративног бизниса и политике филм формално добија свој „хепиенд“.  

Душа на продају…..

Два су момента несумњиво утицала да прича о путу главног протагонисте „од трња до звезда“ добије на интриганости: први, која се базира на широко распростарањеној а  нетачној предрасуди о томе како човек користи само једну петину сопственог мозга, док су, наводно, његове четири петине неактивне а могуће их је стимулисати, односно „ставити у погон“ разним супстанцама. Зарад овако замишљеног „стављања мозга у погон“ у причу се увлаче ткз. „паметне дроге“, ноотропици, односно нека њихова јача, побољшана, а у стварности непостојећа варијанта. Ноотропици као врста лекова у савременој медицини иначе служе да омогуће довољне количине неурохемикалија (ензима, хормона, неуротрансмитера) или да утичу на нерве или побољшавају снабдевање мозга кисеоником, због чега доводе до привременог побољшања конзументових менталних функција – памћења, мишљења, концентрације или мотивације. Други, далеко интелигентнији момент филма, ренесансни лајтмотив „уметности памћења“ ставља у контекст модерне фармакологије у квалитативном а не квантитативном смислу. Односно, побољшање представљају не као „повећање меморије“, капацитета запамћених података већ квалитетног резоновања – благовременог повезивања наученог и могућности његове сврсисходне примене. То је, у време када је за добијање потребне количине информација довољно користити „Гугл“, сасвим смислен и заправо једини могућ приступ. Такође, „Безгранично“ врло очигледно демонстрира постепене промене унутар западне културне парадигме где се прототип главног мушког протагонисте од јунака, научника и ствараоца помера пут пословних иноватора и берзанских шпекуланата.

Оно, пак, што се у филму о хемијски стимулисаном „људском побољшању“ не може на прву лопту приметити је да је, у својој суштини,  у питању само још једна од парафраза централног лајтмотива о људском успеху који стоји унутар западне културне парадигме, такође насталог у ренесансном раздобљу. На варијацију приче о Фаусту – и то са симтоматичним, „изокренутим“ завршетком.

Легенда о Фаусту, поникла у народу током ренесансног периода, више је од приче о продаји душе мрачним силама зарад овоземаљског успеха. Она представља израз најдубљег типског, цивилизацијског опредељења –  залагања људске душе и свих њених способности зарад стицања безграничног знања, успеха и овосветских задовољстава. „Ослобођен друштвених ауторитета, са пуним поверењем у себе и своје могућности, Фауст жели да кроз науку и љубавну страст спозна непосредну истину о природи и човеку.[1]“ ( „Да спознам шта је то што у сржи/ васиону на окупу држи“[2]).“ Том жељом, међутим, Фауст стиже до границе постављене људском духу, коју Фауст бунтовник не признаје и коју жели да уклони – уз помоћ магије…. Фауст, користећи се магијом, призива себи само привидно ближег „духа земље.“[3] Дозивајући нечастивог зарад усвајања новог знања и стицања нове моћи којим ће се задобити и овосветска задовољства, Фауст склапа уговор са Мефистофелом. Овај ће, са свим својим моћима, служити у назначеном временском периоду Фаусту; Фауст ће му, након истека тог рока, у потпуности дати своју душу.

Управо на окретању леђа истинској хришћанској духовности (а не тек њеном идеолошком опонашању) зарад активистичког успеха којим се жели компензовати незадовољство  сопственим животом, његовом празнином и досадом (Ал` авај, ни уз највеће хтење/ не осећам више задовољење..[4]), изграђена је модерна цивилизација Запада. „Фаустовско“ одређење зато не представља само метафору што описује лично опредељење за одрицање од моралног интегритета зарад профаних амбиција и овосветског успеха – већ и  једну од кључних одредница западне цивилизације и њене модерности. Због тога се и немачка народна легенда о Фаусту, иначе историјској фигури – авантуристи и разметљивцу из прве половине 16. века – раширила и била у наредним вековима апсорбована и парафразирана у безбројним литерарним, музичким, ликовним и филмским делима: од драмског, Кристофер Марлоувљевог, Гетеовог и Бајроновог „Фауста“; Берлиозове, Прокофијевљеве или опере Стравинског; у музичким класичним композицијама Бетовена, Шуберта, Вагнера и Шумана, у Листовом валцеру и Малеровој симфонији; у поезији Бродског и Бодлера; у романима Тургењева, Мана, Брјусова и многих других, укључујући ту и шире парафразе „фаустовског“ уговора са мрачним силама (Мери Шели, Ирвинг, Хоторн, Вајлд, Буглаков); у бројним филмовима који екранизују повест о Фаусту (почев од „оца филма“ Жоржа Мелијеа до најновије руске верзије у режији Александра Сокурова (2011)) или је на различите начине варирају (неки од њих су и „Анђеоско срце“ (1987), „Бартон Финк“ (1991), „Ђавољи адвокат“(1997), „Имагинаријум доктора Парнасуса“(2011) Терија Гилијема итд). 

Тежња за безграничним

Управо због типског, парадигматичног значења „фаустовског опредељења“ у периоду настанка и развоја модерне цивилизације, али и због бројних паралела између трагичних фигура авантуристе Фауста и Западњака, обојице у потрази за бескрајном моћи, Освалд Шпенглер је у својој четворотомној морфологији култура „Пропаст запада“ управо западни културно-историјски тип назвао „фаустовским“. Шпенглер је сматрао да је фаустовска цивилизација рођена на тлу римокатоличке западне Европе у 10. веку.  Одатле је, ношена снагама ескпанзије, преплавила у наредних хиљаду година читав свет. „Домовином фаустовске душе“ Шпенглер назива „њену безграничну усамљеност“[5]. Све ране типске личности западне културе – „Сигфирд, Парсифал, Тристан, Хамлет и Фауст јесу најусамљенији хероји свих култура… загонетно сажаљење, напуштеност која се не може именовати: то је фаустовско и само фаустовско.“[6] Из осећања самотне напуштености, испразности, „десупстанцијализације“, тј. обездуховљења и потраге за њом пристиче експанзивни активизам, стремљење ка удаљеном и бескрајном простору који се тежи обухватити, центрирати око самога себе и своје самосвести. „Фаустовско је биће које себе води најдубљом свесношћу, које само себе посматра, то је еминентно лична култура мемоара, рефлексија, осврта и изгледа, култура савести.“[7] Такво биће изражавало је осећај описаног односа себе и света на безброј начина „изванредним богатством изражајних средстава, у речима, тоновима, бојама, сликарским перспективама, филозофским системима, легендама, и, не најмање, у просторима готичких катедрала и у формулама теорија функција.“[8] Фаустовски су авантуристи били и крсташи, и верски проповедници, и истраживачи и  конкистадори, и научници, и уметници. .. 

Берђајев је усвојио Шпенгеров закључак да је судбина Фауста – судбина европске културе. „Ова душа била је пуна бурних, бескрајних тежњи. У њој је био смештен изузетни динамизам, непознат души антике, грчкој души. У ери ренесансе, и још раније, у средњовековном препороду, фаустовска душа је страствено трагала за истином, заљубила се у Гречен и, због реализације бескрајних људских аспирација, закључила пакт са Мефистофелом, са злим духом земље. И фаустовска душа је била постепено нагризана мефистофеловским приципом. Њене моћи почеле су да исчезавају.“[9] У тачно постављеној дијагнози Берђајев је назирао и њене узроке, видевши везу настанка „фаустовског типа“ човека издвајањем, преусмеравањем хришћанске душе која је разбила скучене хоризонте антике и отворила прозор ка бескрају. „Хришћанство је отворило могућност фаустовској математици, математици бескраја. О томе Шпенглер није скроз начисто. Он не уочава појаву фаустовске душе у било каквој вези са хришћанством….. Он жели да гурне хришћанство назад као искључиво осећање магијске душе, ка типовима хебрејске и арабљанске културе, на Истоку… Он је тиме извео истискивање значаја хришћанства за европску културу, за судбину европске културе. А та је судбина свакако – хришћанска судбина.“[10]

Волс стрит  као уточиште фаустовске душе

Као и другим бројним приказима фаустовских стремљења у култури, иста нит и усмереност одликује и филм „Безгранично“. Већ својим називом указујући на централни порив западне цивилизације, овај филм, у савременом контексту, на самом почетку слика један типичан призор „постмодерног стања“. Након Парсифала, Тристана и Хамлета, након Магелана, Кортеса, Кука и Ливингстона, после Бејкона, Парацелузса, Кеплера, Дарвина, Фарадеја и Планка, иза Декарта, Хјума, Хегела и Ничеа – затичемо „постмодерног Фауста“  као усамљеног, маргиналног уметника „без дела“, блокираног, испразног и дезоријентисаног. У савременом контесту Мефистофел се не јавља више отворено, али све указује на његову присутност – на његово давање још једног од ретких преосталих „извора моћи“ за полет неискоришћене људске иманенције: хемијских  ноотропа. И Фауст поново, овај пут на пилулама, разгорева своје страсти и јури у бескрај. Симптоматично, баш у мешетарење на берзи чије је бескрајно стремљење зарад већих профитних стопи кроз мултипликацију финаснијских дериватива, тј. шпекулативних хартија од вредности,  2008-2009. године отворило највећу од свих економских криза у историји света. Али, филмску причу као да не занима где је жеља за „безграничним“ преко деловања на светским берзама одвела савремени свет:  она жели да још једном реафирмише Фауста, све са надом да се последице „фаустовског избора“, охолог  прекорачења свих граница и мера, може (дуго)трајно анулирати супстанцама из лабораторија фармаколошког транс-хуманизма и сличних пост-хуманистичких,  „фаустовских стремљења“ савремене науке. И што је још проблематичније – допинговану идилу „сумрака фаустовског Запада“  филм  „Безгранично“ види у „хемијском венчању“, у чврстом и нераскидивом савезу финансијско-шпекулативних „надљуди“ (који, у задњи час, улазе директно у високу политику) са мултинационалном коропративном олигархијом, оном у чијим лабораторијама постмодерни алехемичари треба да справе нови „камен мудрости“ кога ће Мефистофел даровати, и тако, наводно, продужити живот већ посуталом Фаусту Запада.

Крајњи исход одгађања, то јест продужетка ове агоније под привидом екстатичне идиле, је несумњив; споран је само – дефинитивни биланс штете.  

Литература:

[1]  Кривокапић Мирко, Поговор „Фаусту“, Гете, Фауст, Гутенбергова галаксија, Обреновац, 2008, стр. 220

[2] Гете, Фауст, Гутенбергова галаксија, Обреновац, 2008, стр. 22, ст. 401-402

[3] Кривокапић Мирко, Поговор „Фаусту“, Гете, Фауст, Гутенбергова галаксија, Обреновац, 2008, стр. 220-221

[4] Исто, стр. 50, ст. 1266-67

[5] Шпенглер Освалд, Пропаст Запада, Други део, Кристали, Београд, 1990, стр.

[6] Шпенглер Освалд, Пропаст Запада, Други део, Кристали, Београд, 1990, стр. 37

[7] Исто, стр. 33

[8]

[9] Берђајев Николај, Предсмртне мисли о Фаусту, 1922, http://www.berdyaev.com/berdiaev/berd_lib/1922_059.html

[10] Берђајев Николај, Предсмртне мисли о Фаусту, 1922, http://www.berdyaev.com/berdiaev/berd_lib/1922_059.html

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Џаред Дајмонд и Питер Турчин – две теорије друштвеног колапса
Next post Четврта политичка теорија и појам човека

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *