Свет је тесан а ум простран. Мисли живе лако једна поред друге,

али се ствари [и људи] у простору болно сударају. (Фридрих Шилер).

Аутор: Тодор Вулић

Џаред Дајмонд (рођ. 1937) је амерички географ, историчар, антрополог и орнитолог. Задивљујућа ширина његових научних интересовања, омогућила му је да оствари оригинални синтетички увид у историју човечанства, који обзнањује у књизи Микроби, пушке и челик: судбина људских друштава. Књига је објављена 1997. године и одмах је привукла изузетну пажњу. Између осталог, награђена је и Пулицеровом наградом. Едвард О. Вилсон, професор на Харвард универзитету, за њу каже: „Ниједан научник не доноси више искуства из лабораторије и са терена, ниједан не размишља дубље о друштвеним проблемима, нити се с њима бави с већом јасноћом него што то чини Џаред Дајмонд, а што илуструје књига Микроби, пушке  и челик. У овој изванредно питкој књизи он показује какао историја и биологија могу узејамно да се обогаћују да би донеле дубље поимање [историјског] положаја људи“.

 

Уколико би се цела ова књига сажела у једну реченицу, та реченица би гласила: „Историја разних људи одвијала се у различитим правцима због разлика у њиховим животним срединама, а не из биолошких разлика између самих људи“ (Дајмонд, 2004: 22). Другим речима, Дајмонд посматра историју човечанства из помало необичне – екогеографске и биогеографске перспективе. „Схватање да су еколошка географија и биогеографија утицале на друштвени развој је стара идеја. Али, данас то гледиште није на цени код историчара; сматра се да је погрешно или упрошћено, карикира се као детерминизам животне средине и одбацује се. […] Но, географија очито има неки утицај на историју; отворено је питање колики је њен утицај, као и да ли она може да објасни широки историјски образац“ (Дајмонд, 2004: 22). Уверен да биогеографија то ипак може, он формулише своју почетну тезу која гласи: богатство биљних и животињских врста у појединим областима пред неолитску (пољопривредну) револуцију, пресудно је усмерило будући развој друштава смештених на различитим тачкама ове планете. Из те различите стартне позиције, проистекла је сасвим различита и посебна судбина друштава Евроазије, у односу на многа афричка, америчка, пацифичка и аустралијска друштва, која су у последњих пет векова практично уништена од стране инвазивних Европљана. Дакле, давно је запажено, да се после когнитивне револуције, коју Дајмонд из неког разлога не спомиње, једна од најдраматичнијих и по последицама најбременитијих прекретница у историји човечанства десила са преласком људских друштава из ловачко-сакупљачке фазе у фазу производње хране. „Велики део људске историје састојао се од неравноправних сукоба између њених миљеника и пасторака; између људи са земљорадничком снагом и оних без ње, или између оних који су је стекли у различито време“ (Дајмонд, 2004: 83).

На основу археолошких и других резултата, Дајмонд идентификује девет потенцијалних географских центара у којима се независно десио прелазак на производњу хране. Од тих девет центара, само њих пет није спорно, и то су: Југозападна Азија (Блиски Исток или Плодни полумесец), Кина, Мезоамерика, Анди и Северноамерчки Исток. Дакле, два центра су у Азији и три на америчком континенту (ако се обе Америке узму као целина). Видно је да на овом списту нема Африке, Аустралије, али ни Европе. Изостанак преласка од лова и сакупљања хране на производњу хране у еколошки екстремним подручјима, какво је, рецимо, Субартик, је лако разумљиво. Међутим, зашто је пољопривредна револуција изостала и на неким за њу еколошки веома повољним просторима? Најпознатије такве загонетне области су данас Калифорнија и друге пацифичке државе САД-а, аргентински пампаси, југозападна и југоисточна Аустралија и велики део покрајине Кејп у Јужној Африци; области које данас спадају „у најплодније центре земљорадње и сточарстава у свету“. Одговор на ту загонетку је, по Дајмонду, веома прост: те области нису биле станишта биљака и животиња које је било могуће култивисати и као производне организаме ставити у функцију пољопривреде. Док су ловци-сакупљачи у Плодном полумесецу у окружењу имали предачке врсте данашњих коња, магараца, говеда, свиња, оваца, коза, пернатих животиња… које су припитомљавањем давале не само месо, млеко, кожу, вуну, јаја… већ су се неке од њих могле користити и за вучу плуга и различите облике транспорта, дотле су аустралиски абориџини око себе имали само кенгуре. Док су у Плодном полумесецу у окружрњу човека расле дивље врсте пшенице, јечма, грашка, сочива, леблебије, лана, диње, разних воћака… око аустралиских абориџина није било ничег сличног што би се дало култивисати и гајити. Међутим, те биљке и животиње аутохтоне у Југозападној Азији, поред своје бројности и разноврсности, поседовале су још низ особина које су их разликовале од и данас некултивисаних врста. Те биљке су биле и врло продуктивне (са једног хектара дивље пшенице се могло сакупити око 1.000 kg семена, или при утрошку само једне килокалорије сакупљачког рада остваривало се 50 килокалорија енергије хране);  поседовале су врло повољну репродуктивну биологију (међу њима су доминирали самооплодни хермафродити); поседовале су велику хранљиву вредност (јер су поред угљених хидрата садржале и знатне количине протеина); расле су брзо итд.

Ипак, и међу њима је било разлике па су култивисане по фазама. Према Дајмонду, у Плодном полумесецу, гајење пшенице, јечма и грашка – биљака које су пружале највише користи и биле погодне за чување и складиштење – почело је око 10.000 година пре нове ере. У другој фази, започело је гајење маслине, винове лозе, смокве, нара и урмине палме. Њихова мана у односу на житарице и махунарке је – знатно каснији улазак у период родности (три, а понекад и више година по садњи), алу су у односу на већину других воћака поседовале и предност, због своје способности лаког умножавања резницама. (Резнице су древна техника клонирања биљака, захваљујући којој се добија неограничен број идентичних „потомака“ већ одабраних и посебно квалитетних матичних воћака). Гајење јабуке, крушке, шљиве, трешње, вишње… се међутим показало много теже, па су и најкасније култивисане. Нису се могле умножавати резницама, а биљке изникле из семена су давале безвредне плодове. Да би њихово гајење започело и да би се омасовило, било је неопходно претходно изнаћи сложене технике калемљења. (Калемљење је древна техника трансплантације органа једне биљке у другу, ради добијања новог организма побољшаних  производних својстава – дибиоса). Додатни проблем је престављало и то што су све ове воћке аутостерилни (самобесплодни) хермафродити са врло сложеном репродуктивном биологијом. Чак је и данас производња њихових плодова, скопчана са проблемима оплођења, а без оплодње, сем изузетно, нема ни плодова. Гајење бадема је додатно компликовало то што  је његово семе, које се данас користи у исхрани, било код предачких дивљих форми горко и отровно због високог садржаја амигдалина, који садржи отров цијанид. Међутим и такве препреке су давно савладаване, што сведочи и чињеница да је он гајен знатно пре трихиљадите године пре нове ере, а међу осталим намирницама нађеним у Тутанкамоновој гробници, налазио се и бадем.

Такође, треба запазити, истиче Дајмонд, да су све припитомљене и гајене животиње биле биљоједи, осим свиње која је, иако доминантно биљојед, у ствари сваштојед. Месоједи се нису гајили опет из низа разлога, међу којима су најзначајнији: њихова исхрана (да би се одгајило говече од 450 kg потребно је 4.500  kg  кукуруза, а за одгајивање месоједа од 450 kg  потребно је 4.500 kg  говедине или 45.000 kg  кукуруза, јер у односу на биомасу хране, створена биомаса гајене животиње је негде око 10,0%), затим због њихове агресивности која се дала укротити али не и припитомити, због проблема у вези њихове репродукције, територијалности  итд. (Мрки медвед је попут свиње углавном биљојед тежак око 770 kg, а медвеђе месо је деликатес, међутим он се није гајио нити се данас гаји јер се никада не би знало ко ће на крају кога појести – човек медведа или медвед човека). Специфичности припитомљавања појединих биљних и животињских врста Дајмонд је описао у поглављима под назвом: „Како је створен бадем“, „Јабуке и Индијанци“ и „Зебре, несрећни бракови и начело из ‘Ане Карењине’“. Општи закључак који произилази из ове тематске целине би био следећи – све што се од флоре и фауне могло припитомити и гајити, припитомљено је и гајено у првим фазама пољопривредне револуције и то углавном у пет већ наведених географских центара Азије и Америке. Сви савремени покушаји зоолога, ботаничара и генетичара да том списку додају још по неку врсту су завршили неславно. Покушаји да се шест великих сисара – еланд (афричка антилопа), европски и амерички лос, мошусно говече, зебра и амерички бизон – припитоме, „били су предмет добро организованих пројеката“, али ни један од ових покушаја није успео. Стога питање – зашто афричка подсахарска друштва нису припитомила зебру (најближег сродника коња и магарца),  и користила је за јахање и транспорт је беспредметно, јер стандардни одговор гласи – није било могуће. У зоолошким вртовима више радника страда од пргавих зебри него од лавова и тигрова заједно.

У наредној фази, и многе друге географске облсти су прешле на производњу хране захваљујући ширењу биљних култура, домаћих животиња, знања о начину њиховог гајења или сеобама пољопривредних друштава. Из Плодног полумесеца то ширење је текло врло брзо у два правца: ка западу – Европи, Египту и Северној Африци, и на исток до долине Инда. Ту се овај талас сусретао и повратно допуњавао са производњом хране потеклом из кинеског центра, стварајући економску базу за настанак првих блиставих цивилизација. Међутим, ширење пољопривредне производње из америчких центара на југ и север текао је споро, те до сусрета мезоамеричког и андског центра није дошло све до доласка Европљана. Мезоамериканци до тада нису, рецимо, знали за андску ламу и обрнуто. Слично се дешавало и у Африци. Разлоге за те различите брзине ширења производње хране, Дајмонд поново налази у биогеографији. Основна оса Евроазијског континенталног блока, пружа се у правцу исток-запад, а основна оса америчког и афричког конринанта пружа се правцем север-југ. На евроазијском осном правцу географска ширина, а сњом у вези и климатски услови нису представљали препреку. Међутим, на америчкој и афричкој континенталној оси, култивисане континенталне или суптропске биљке нису могле успевати у тропској екваторијалној зони, те преко ње није био могућ њихов постепен пренос с југа на север и са севера на југ континента.

„Који су то чиниоци конкретно деловали [пита Дајмонд] у прилог напуштања лова-скупљања а у правцу производње хране? О томе питању и данас расправљају археолози и антрополози“ (Дајмонд, 2004: 98). У најкраћем, деловало је више фактора, а неки од њих су: смањивање доступне ловне дивљачи (у Плодном полумесецу дошло је до наглог смањивања популације газела); затим, због нарасле доступности дивљих биљака погодних за гајење (у Плодном полумесецу су се променом климе јако прошириле површине под дивљим житарицама); кумулативни развитак технологија за скупљање, прераду и складиштење сакупљених намирница; двосмерна веза између пораста густине насељености људи и пораста производње хране итд. „У већини оних области у свету које су биле погодне за производњу хране ловци-сакупљачи су услед тога доживели једну од ове две судбине: или су их истиснули произвођачи хране из суседства, или су ,пак, преживели само зато што су и сами усвојили производњу хране. […] Само тамо где су изразито велике географске или еколошке препреке веома отежавале усељавање произвођача хране или ширење технике за производњу хране прикладне за локалне услове, ловци сакупљачи су могли да се одрже до новог доба“ (Дајмонд, 2004: 100-101).

Производњом хране је створена база, која је кроз ланац закономерних последица довела човечанство до модерног доба. Прва закономерна последица се испољила у преласку са доминантно номадског начина живота на доминантно седелачки начин живота и оснивање сталних насеља. Стим у вези су настале и промене у друштвеном организовању, чији је дугорочни тренд ишао „у правцу великих, сложених друштава, а врхунац је досегао са државама“ (Дајмонд, 2004: 253). До пољопривредне револуције, друштва су чиниле малобројне и егалитарне рођачке скупине, које се по преласку на производњу хране нарасле на племена. Ова племена су и даље била егалитарна и у њима није било монопола на доношење „политичких“ и других одлука. Када та друштва нарастају на више хиљада или чак на десетине хиљада припадника, њихова сложеност је доводила до друштвених тензија и сукоба. „Делимично решење за тај проблем било је да један човек, поглавица, добије монопол на право употребе силе“ (Дајмонд, 2004: 246). Друштва на том нивоу развоја престају бити егалитарна и постају хијерархијски центализована. Део чланова заједнице се специјализује за друге непољопривредне послове, хранећи се прерасподелом пољопривредних вишкова. И као последњи ступањ тог развоја настају многољудне и класно издиференциране државе, у којима се произвођачи хране и робовска радна снага стављају у функцију владајуће класе и државне управе.

Пошто је „потреба мајка изума“, у државама се појавила потреба изума писма и изума нових, савршенијих технологија, за ратне и мирнодопске сврхе. „Рано писмо служило је потребама тих политичких установа (за вођење евиденције и краљевску пропаганду); корисници су били бирократе чији је то био једини посао, а који су се хранили из ускладиштених вишкова хране које су створили сељаци-произвођачи [и који су од њих одузимани обавезним данком]. Ловачко-сакупљачка друштва никада нису развила, па чак ни усвојила писмо, јер нису имали ни институционалне потребе за раним писмом, а ни друштвене и пољопривредне механизме за стварање вишкова хране неопходних за исхрану писара“ (Дајмонд, 2004: 212). Као што им није било потребно писмо, није им, сем неопходне, била потребна ни технологија: „Номадски ловци-скупљачи ограничени су на технологију која се може понети“ (Дајмонд, 2004: 244). Дајмонд надаље инсистира на кумулативном развоју технологија који започиње производњом хране, не прихватајући потребу као мотив за њен прогрес: „У ствари, до многих или већине изума, људи су дошли из љубопитљивости или из љубави према мајсторисању“ (Дајмонд, 2004: 217). Он демистификује и неке херојске технолошке изуме, укључујући у то и Ватову парну машину, која је по многима покренула индустријску револуцију, затим Гутенбергову штампарску пресу, Едисонову сијалицу и друге прослављене проналаске: „’Џејмс Ват је изумео парну машину 1769. године’, јер га је наводно надахнула пара која је избијала из сиска на чајнику. На несрећу по ову сјајну измишљотину, Ват је у ствари дошао на замисо о својој парној машини док је поправљао модел Њукоменове парне машине, коју је овај изумео педесет седам година раније, а чијих је више од стотину комада било произведено у Енглеској до времена његовог рада на оправци. Њукоменова машина је следила парну машину коју је Енглез Томас Сејвери патентирао 1698, а она је проистекла из парне машине чији је нацрт начинио (али саму машину није направио) око 1680. године Француз Дени Папен, чије су претече у замисли били холандски научник Кристијан Хајгенс и други. Овим се не пориче да је Ват веома усавршио Њукоменову машину (укључивањем посебног кондезатора паре и дворадног цилиндра), баш као што је Њукомен веома усавршио Сејверову. Сличне приче би се могле испричати о свим савременим проналасцима који су довољно документовани“ (Дајмонд, 2004: 219).

Пред крај ове приповести долазимо и до основне Дајмондове шеме најширег историјског обрасца. Захваљујући континенталној оси исток-запад, по Евроазији се брзо шире култивисане биљке и животиње као пољопривредни производни организми. Захваљујући овој чињеници, производња хране на широком простору обезбеђује стварање њених вишкова, који се чувају и складиште. На тако створеној основи, настају велика, густо насељена, седелачка и класно стратификована друштва, која захтевају посебне облике политичког организовања, писмо и технологију. Технолошко иновирање (посебно у области металургије) производи челичне мачеве (а открићем барута) и пушке, али и прекоокеанске бродове. Коњи као ратне животиње су још од давних времена део евроазијске цивизацијске приче. (За разлику од Кине, која се после поморских експедиција Џенг Хеа одрекла своје флоте чудесних прекоокеанских бродова димензија 120 x 50 метара, или Јапана који је забранио производњу пушака као недостојног оружја којим је сваки сељак-војник могао убити самураја, Европа се није одрицала ничега). Да би овај Дајмондов пакет, који је почетком шеснаестог века омогућио невероватну Европску инвазивну способност био комплетан, недостаје још један његов врло значајан чинилац – микроби.

 

Шема – Чиниоци на којима се темељи најшири историјски образац (Дајмонд, 2004: 77) 

 

 

Наравно, и микроби, као део европског ратног и „технолошког“ пакета, су били директна последица пољопривредне револуције. „Главне убице људског рода у нашој новијој историји – велике и мале богиње, грип, туберкулоза, маларија, куга и колера [али и дифтерија, заушци, велики кашаљ, жута грозница] – јесу заразне болести које су се развиле из болести животиња, иако је већина микроба одговорних за наше епидемијске болести данас, парадоксално, скоро потпуно ограничена на људе. […] Питања животињског порекла болести људи налазе се, дакле, иза најширег обрасца у историји људског рода и иза неких од најважнијих проблема са здрављем људи данас“ (Дајмонд, 2004: 176-177).  Изложеност Евроазијаца тим заразама током 13.000 година пољопривредне историје, развила је код њих неке облике имунитета и генетске отпорности. Дакле, имунитет и отпорност су развили Евроазијци, али не и становници других континената.

Коначно стижемо и до „Судара у Кахаманки“. Једнога дана 1532. године, из Шпаније је допловио брод и пристао уз обалу Америке. Из брода је искрцана скупина од 168 пустоловних и одрпаних пробисвета на челу са неписменим Франциском Пизаром. Они на себе навлаче челичне оклопе и кациге, припасују мачеве, узјахују коње који су код америчких домородаца изазивали паничан страх, и са нешто пешака наоружаних примитивним пушкама аркебузама крећу у поход на вишемилионско Инка царство. На превару заробљавају цара Атахуалпу, јуришу на његових обезглављених 80.000 ратника и у правом покољу убијају више хиљада њих не изгубивши при том ни једног човека. Међутим, то је био само почетак. Остатак посла обавиле су заразние болести које су они донели са собом. Инка царство се пред микробима, пушкама и челиком, срушило као кула од карата. Ако се питате – зашто Инке нису Шпанцима узвратили бар дувајући им у лице своје микробе – одговор је прост. Нису их имали. Од лама, које су иначе склоне пљувању, ниједна болест није прешла на човека.

После Астека и Инка, на ред су дошла још многа америчка, азијска, афричка, пацифичка и аустарлијска друштва, међу којима се већина још бавила ловом и сакупљањем хране. За последњих пет векова, микроби, пушке и челик су обавили своју крајње деструктивну и пустошну улогу одневши глобалну победу. Та победа је у крајњој линији проистекла, како то Дајмонд каже, из „земљорадничке снаге“.

 

*    *    *

Колико се год чинило да је ова петовековна империјална инвазија западних Европљана на остале континенте јединствен случај у историји, чињенице говоре другачије. Она јесте за сад последња, али никако није прва. Иако у нешто мањем обиму, сличне инвазије су се у последњих тринаест миленијума закономерно понављале. На исти начин су севернокинеска пољопривредна друштва из свог центра пољопривредне револуције инвазивно освајала велики простор азијског југоистока. „Тако је незаустављив био кинески парни ваљак [са својим пакетом „земљорадничке снаге“] да су негдашњи народи Југоисточне Азије за собом оставили мало трагова у савременим становништвима тог региона“ (Дајмонд, 2004: 300).  На исти начин су Банту земљорадници из своје постојбине (данашњег Камеруна), извршили инвазију на целу подекваторијалну Африку све до покрајине Натал на њеном крајњем југу. У овом свом походу они су темељно уништавали друштва ловаца-сакупљача, Пигмеја и Коисана (Кои – Хотентоти и Сан – Бушмани). „Када су својим биљним културама за влажну климу придодали гвоздене алатке (афрички ковачи су пре нове ере савладали технику добијања челика – примедба аутора), Банту су коначно употпунили свој војно-индустријски пакет који је био незаустављив у подекваторијалној Африци тог доба“ (Дајмонд, 2004: 356). Острвца данашњих Пигмејских друштава су се одржала искључиво у непроходним кишним шумама, а Коисана у пустињи Калахари, јер су те области Банту земљорадницима биле неинтересантне. Сличну инвазију су извели и Аустронежани освајајући индонежанска, филипинска и друга пацифичка острва, укључујући и Мадагаскар (препловивши при том цео Индијски океан), уништавајући у том походу папуанска и друга друштва. Дакле, историја се ипак понавља.

Импресивна количина лингвистичких, археолошких, биолошких и географских доказа иде у прилог биогеографској Дајмондовој теорији која потврђује детерминизам животне средине у историји људских друштава, без обзира на ужас који код савремених историчара изазива појам – детерминизам. Зар су царства Астека (пре њих Маја) и Инка случајно стасала баш у центрима мезоамеричке и андске пољопривредне револуције? Међутим, само са просторним детерминизмом, остали би необјашњени многи други закономерни аспекти историје човечанства. Слабост Дајмонде теорије, која одмах пада у очи, је његово потпуно занемаривање једног веома важног историјског феномена у вези пољопривредних друштава. Као што се, како он каже: „велики део људске историје састојао се од неравноправних сукоба између њених миљеника и пасторака; између људи са земљорадничком снагом и оних без ње“, тако су многе странице људске историје исписали судари доминантно сточарских и доминантно земљорадничких друштава. Аријевски сточари у долини Инда разарају доминантно земљорадничку Харапа цивилизацију. Кирови персијски сточари освајају и руше доминантно земљорадничка царства Лидије и Новог Вавилона стварајући на њиховим темељима сопствено царство. О њима нас Платон обавештава, написавши: „Персијанци [су] пастирски народ, те је њихово васпитање, потекло из кршевите земље, било опоро и погодно за то да ствара снажне пастире који ће бити способни да живе под отвореним небом, да подносе неспавање и, у случају потребе, да иду на ратне походе“ (Платон, 1971: 113). Атилини Хуни-сточари такође јуришају на доминантно земљорадничко Западно римско царство, које, из темеља уздрмано овом олујом, убрзо нестаје са историјске сцене. Џингис-канови Монголи-сточари су сломили и освојили доминантно земљорадничку Кину, намећући јој своју владарску династију и државну управу. Први Монгол кинески цар, био је Џингисов унук Кублај-кан. Пример за ово су и Ибн Халдунова пустињска номадска племена која циклично руше туђе и оснивају своје државе и династије. Трагове древних судара земљорадника и сточара је могуће наћи чак и у стерозаветној причи о земљораднику Каину и сточару Авељу.

Ови судари људских друштава дешавали су се под упливом детерминизма временских циклуса. Као пример овог детерминизма приложићемо упоредно-хронолошку паралелу Кирових Персијанаца и Џингис-канових Монгола, са временским померањем од око 1758/59 (+/-2) године.

 

Ахемениди – Џингисиди

Кир Велики – Џингис-кан

 

599 п. н. е – Рођен Кир.

         1162 – Рођен Темуџин (будући Џингис-кан).

                     Међувреме: 1758/59 (+2) година.

552 п. н. е – Кир постаје вођа Персијанаца.

        1206 – Темуџин проглашен за Џингис-кана,

                     „свеопштег владара“ свих Монгола.

                     Међувреме: 1758/59 година.

Око 545 п. н. е – Кир осваја Лидијско, а убрзо и Нововавилонско царство,

                     проширивши власт на просторе Плодног полумесеца.

         1215 – Џингис-кан осваја Пекинг, престоницу царства Ђин, проширивши

                     власт на просторе древног кинеског пољопривредног центра.

                     Међувреме: 1758/59 (+1) година.

529 п. н. е – Крај владавине Кира Великог.

         1227 – Крај владавине Џингис-кана.

                     Међувреме: 1758/59 (-2) година.

529 п. н. е – Смрт Кира Великог.

         1227 – Смрт Џингис-кана.

                     Међувреме: 1758/59 (-1) година… итд.

 

Камбиз – Огатај-кан

 

529 п. н. е – Почетак Камбизове владавине.

         1229 – Почетк Огатајеве владавине.

                     Међувреме: 1758/59 година.

Око 520 п. н. е – Крај Камбизове владавине.

          1241 – Крај Огатајеве владавине.

                     Међувреме: 1758/59 (+ 2) година.

Око 520 п. н. е – Смрт Камбиза.

          1241 – Смрт Огатај-кана.

                     Међувреме: 1758/59 (+ 2) година.

 

Дарије I Велики – Гујук-кан и Кублај-кан

 

Око 520 п. н. е – Почетак владавине Дарија Великог.

          1241 – Почетак владавине Гујук-кана.

                     Међувреме: 1758/59 (+ 2) година.

                     *

486 п. н. е – Крај Даријеве владавине.

1271 – Крај првог периода Кублај-канове владавине Монголским канатом.

                     Међувреме: 1758/59 (-1) година.

 

Ксеркс I – Кублај-кан (Ш’-цу)

 

486 п. н. е – Почетак владавине Ксеркса I.

         1271 – Почетак владавине Кублај-кана (и династије Јуан)

                     Кинеским царством са престоницом у Пекингу.

                     Међувреме: 1758/59 (-1) година.

465 п. н. е – Крај владавине Ксеркса I.

        1294 – Крај владавине Кублај-кана.

                    Међувреме: 1758/59 година.

465 п. н. е – Смрт Ксеркса I.

         1294 – Смрт Кублај-кана.

                    Међувреме: 1758/59 година.

 

Артаксеркс I Темур-кан и Ток-Темур

 

465 п. н. е – Почетак владавиен Артаксеркса.

         1294 – Почетак владавине Темур-кана (Чен-цунга).

                    Међувреме: 1758/59 година.

                    *

424 п. н. е – Крај владавине Артаксеркса.

        1332 – Крај владавине Ток-Темура (Вен-цунга).

                    Међувреме: 1758/59 (-2)  година.

424 п. н. е – Смрт Артаксерса.

         1332 – Смрт Ток-Темура (Вен-цунга).

                    Међувреме: 1758/59 (-2)  година.

 

Ксеркс II – Тогон Темур (Хуи-цунг)

 

424 п. н. е – Почетак владавине Ксеркса II.

         1333 – Почетак владавине Тогон Темура (Хуи-цунга).

                    Међувреме: 1758/59 (-2)  година.

 

За владавине последњег владара монголско-кинеске династије Тогон Темура, Кином је беснела куга. Царство је до 1351. изгубило око 58 милиона становника. Куга је окончала и владавину Џингисида Кинеским царством.

 

*    *    *

Завршимо ову биогеорафску приповест још једном цитирајући Едварда О. Вилсона: „У овој изванредно питкој књизи он [Дајмонд] показује какао историја и биологија могу узејамно да се обогаћују да би донеле дубље поимање [историјског] положаја људи“. И то је баш тако, јер човек је и биолошка, а самим тим и биоеколошка – чињеница. То што та чињеница данашњем човеку нимало не прија, јер квари слику коју је он, као савремени бог створио о себи прогласивши се господаром свеколике природе, је прича за неку другу прилику.

 

 

Извори:

Дајмонд, Џаред: Микроби, пушке и челик: судбина људских друштава. Досије и Службени лист СЦГ, Београд, 2004.

Платон: Закони, БИГЗ, Београд, 1971.

 

 

 

 

Уредник Administrator
Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *