Протести против власти Српске напредне странке (СНС) и Александра Вучића који већ неко време трају у Србији недавно су достигли свој врхунац упадом дела протестаната у просторије Радио телевизије Србије (РТС) и интервенцијом полиције. Протести, чији су захтеви у протеклом периоду били поприличо конфузни и разнолики, тако су се у својим захтевима концентрисали у једној тачци, односно тражењу да државна телевизија свој програм отвори за опозицију, уместо да искључиво преноси гледиште власти. Друга важна ствар која се одиграла са кулминацијом протеста јесте чињеница да су коначно у први план избили страначки лидери, који су до сада деловали некако из другог плана, док су сами протести називани „грађанским“.

                Оно што је сигурно јесте да се овде нипошто не ради о сукобу између „добрих и лоших момака“. Са једне стране је председник Александар Вучић и његова СНС, чија сада већ скоро седмогодишња владавина готово никоме у Србији није донела ништа добро, осим страним (нарочито западним) инвеститорима. Демографски проблем (смањен наталитет и исељавање) је све тежи, афере бахатих представника власти све чешће, привилегије по основу припадности владајућој странци све распрострањеније, док економија углавном стагнира. Код најкрупнијих питања (Косово и НАТО), Вучић се јасно определио да жели да послуша западне менторе и призна Косово као независну државу, само још није нашао одговарајући модус за то, односно начин да пораз прикаже народу као победу. При томе је Србија све ближа НАТО, судећи по броју војних вежби и другим показатељима. С обзиром на чињеницу да сва истраживања јавног мнења говоре да је становништво углавном проруски расположено и да је већински против признања Косова, Вучић преко контроле медија настоји да створи слику сарадње са Русијом и чврстине поводом питања Косова, док у стварности ради све супротно. При томе он отворено форсира причу о „разграничењу“, које није ништа друго до признање независности Косова, само мало „замагљено“ и „упаковано“, како би то српска јавност лакше „сварила“. Након признања Косова следило би потпуно приближавање НАТО, односно након припреме јавности за то. И ових дана Вучић држи патриотске говоре поводом двадесетогодишњице агресије НАТО на Савезну Републику Југославију (СРЈ), док истовремено на делу „гура“ Србију у НАТО. По питању Косова и НАТО, у владајућој коалицији другачији став од Вучића има једино Ненад Поповић.

                Са друге стране је опозиција (окупљена у Савезу за Србију), поприлично хетерогена, али у којој ипак доминирају лидери бивше власти, некадашње велике Демократске странке која се распала на више политичких организација. То практично значи да њу воде, уз мање изузетке, прозападни лидери, чија се политика, док су били на власти, није много разликовала од данашње политике А. Вучића. И они су монополисали медије, упропаштавали националну економију зарад магловитих обећања из ЕУ, компромитовали се бројним аферама, окретали се НАТО-у и „клизили“ ка признању независности Косова, а на захтев својих западних ментора. Када се овоме дода да у протестима битну улогу имају и снаге квази-невладиног сектора, односно најдиректнији сарадници страних амбасада и фондација, као и медијску подршку која протестима долази од стране једног броја западних медији у Србији и ван ње, онда је јасно се оправдано незадовољство грађана жели искористити како за повратак на власт, тако и за остваривање циљева најмоћнијих земаља Запада.

                Другим речима, власт и највећи део опозиције заправо имају врло сличне ставове када је реч о најкрупнијим политичким питањима (Косово и НАТО), премда се и једни и други, због расположења јавности, упиру да докажу да то није тако и да су „издајници они други, а не ми“. Како сада ствари стоје, изгледа имамо, шаховским речником речено, неку врсту пат позиције: опозиција нема довољно снаге да натера власт да попусти и удовољи њеним захтевима, док власт јесте кадра да себе тренутно сачува, али не може да потпуно сузбије протесте, између осталог и због тога што рђавом политиком стално изнова производи незадовољство код грађана.

                Оно око чега можемо бити сигурни јесте да ће се ови сукоби наставити, са неизвесним исходом. Такође, они сами по себи неће решити најкрупнију противречност српске политике, која се састоји у темељном разлазу између расположења већине становништва (које је проруско и за останак Косова у саставу Србије) и деловања политичке елите (које је пак доминатно прозападно, све са надом да ће им Запад помоћи да остану на власти или да се ње докопају). Другим речима, за сада се не види да ће протести изнедрити политичку артикулацију већинске воље грађана. Политичке снаге које би ово могле извести за сада су на политичкој сцени још увек маргиналне, упркос недавном организовању релативно успешног протеста против Вучићеве политике „разграничења“, односно признања независности Косова.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *