0 0
Read Time:5 Minute, 28 Second

 Аутор: Срђан Шљукић                     

         Већ трећи месец у Црној Гори трају мирни протести верника Српске православне цркве (СПЦ) против Закона о „слободи вероисповести“ (наводници су неопходни, јер је у питању, суштински гледано, закон о неслободи), којим се предвиђа подржављење све црквене имовине, тачније отимачина храмова и светих места. Сасвим очигледно, циљ Закона јесте просто пљачка за рачун владајућих кругова, али и извођење последње операције у процесу „националне инжењерије“, односно уништавање СПЦ и формирање властима подобне „Црногорске православне цркве“, а све зарад затирања свега српског у главама грађана Црне Горе. Као и сва друга друштвена збивања (процеси, појаве, итд), ова догађања имају велики број аспеката, тј. могу бити анализирана из читавог мноштва различитих углова: политичког, геополитичког, економског, демографског, итд. У овом тексту покушаћемо да се, сасвим укратко, осврнемо на културни аспект црногорских литија. Прецизније, концентрисаћемо се на вредности којима се учесници протеста руководе. Вредности су, као што зна сваки студент социологије, изузетно значајан део друштвеног склопа. Оне осмишљавају наше деловање, обезбеђују нам упориште за многобројне изборе које нужно правимо, дају смисао нашем постојању. Могли бисмо рећи да су вредности као ваздух: не виде се, а без њих нема живота.

            Није тешко утврдити да вредности које следе учесници литија имају, превасходно, колективни и духовни  карактер. Хиљаде људи који ходају црногорским друмовима, улицама и трговима ту не долазе због неких својих индивидуалних, личних особина или жеља, већ пре свега као припадници одређених колективитета. Они себе виде као православце и то не било какве, већ као светосавце, вернике Митрополије црногорско-приморске, односно СПЦ. Такође, највећи број њих себе свакако види и као део српског етноса, који је, свуда и увек, повезан управо путем православља, српског језика и ћирилице и Косовског завета. Присутно је и поистовећивање са државом Црном Гором, са појединим градовима (Подгоричани, Никшићани, Беранци, Пљевљаци, итд), са племенима (Кучи, Бјелопавлићи, Пипери, Васојевићи, итд) као предржавним обликом друштвене организације; ту су и братства, па и породице (ношење славских икона). Нико не истиче себе, већ се представља као део целине (тачније више целина истовремено) и то не било како, него као једнак са другима.

            Као што не иду за личним и појединачним, Црногорци не иду ни за телесним. Духовни карактер њиховог делања одређен је већ самим тим што је реч о религијским манифестацијама.   На литију се не иде због било какве телесне потребе, већ искључиво духовне. Људи који се ту налазе не очекују од свог делања некакав профит или пак телесно задовољство. Напротив, поступак највећег броја њих заправо тражи одређена, некад и веома тегобна, телесна одрицања. Последњих су недеља медији и друштвене мреже преносили бројне слике и податке које о овоме сведоче: стотине и хиљаде које прелазе бројне километре како би стигли до светих места, или се пак срели са другим литијским „притокама“; ход и окупљање у врло суровим временским условима, по снегу и хладноћи; религијске подвиге појединаца, попут Драгана Гачевића, старца из села Козица, који је, по леду и снегу, пешачио 15 километара од манастира Дубочице до Пљеваља. Колективна духовност исказује се и у заједничкој молитви, када видимо  и чујемо како десетине хиљада људи истовремено изговара „Оче наш“. Подвлачење значаја предака и веза са њима такође су духовни у својој суштини, другачији не могу ни бити. Коначно, али не најмање важно, стављање у први план Косовског завета употпуњује и заокружује духовност литија.

            Зашто би истицање колективности и духовности литија у Црној Гори било уопште важно? Разлог је врло једноставан: данас доминанатан вредносни склоп управо је супротан по свом карактеру, тј. индивидуалан и телесан. Највећи број медија, политички и културни центри Запада, велике компаније, као и многи други актери, наше подручје (али и цео свет, уосталом) већ дуго просто „бомбардују“ стварима које преносе став да су једино важни појединац и његова телесност, односно задовољавање (не ретко наметнутих) телесних потреба. Живот је само један, каже се и зато у њему треба себи приуштити што више телесних ужитака. То се може постићи једино непрекидним радом и стицањем материјалних добара. Самим тим, све оно што је духовно, а посебно религијско, бива презрено и исмејано као „заостало“ и „мрачњачко“. Када је реч о колективитетима, дозвољено је спомињати и водити рачуна само о неким ентитетима, као што су различите врсте мањина, нарочито сексуалних. Трационални облици колективности, као што су породица и нација прокажени су као „десничарски“ (то би ваљда требало да значи да је у питању нешто лоше), „екстремистички“ и чак, са намером да се потпуно дисквалификују, „фашистички“. Ради да би могао што више да згрћеш и трошиш и не обазири се ни на шта што није повезано са твојим личним правима и телесним задовољствима, укратко гласи кредо владара културног (вредносног) света.

            У том и таквом вредносном окружењу литије у Црној Гори заиста изгледају као чудо и показују нам најмање две ствари. Прво, да је традиција нешто што има огромну друштвену снагу, кадру да надвлада сву пропагандну машинерију модерног света и да, наизглед неочекивано, изникне у ненаданом моменту и на ненаданом месту. Ни медији, ни образовни систем, ни сва сила власти нису били способни да избришу оно традиционално црногорско, да затру ћирилицу и Косовски мит. Након раздвајања Србије и Црне Горе, након преименовања српског језика, након признавања лажне државе Косово, након уласка у НАТО, дошло се до тачке у којој се догодила побуна традиционалног и у којој се смер друштвених збивања преокреће. Вера, породица, традиционални колективитети попут братства, племена и народа неоправдано су потцењени и прерано отписани. Држава, економија, образовни систем, медији јесу важни, али нису једино важни. Друго, колико год их ви у то убеђивали, људи неће пристати да буду осуђени на појединачно и телесно, но ће увек трагати и тежити и за оним духовним. Ту не помаже аргумент да ће многи учесници литија сутрадан отићи у неки тржни центар – сигурно је да хоће, то је такође људски, али неће себе свести на сопствену телесност и мушичаву тежњу за задовољствима. Управо онако како се каже у песми:

 

„Гладни смо само неба, хлеба небеског

Земља нема све што нам треба, сити смо пролазног.“

 

      Коначно, ово је нешто што има везе са људскошћу (која јесте и телесна и духовна), али и са преживљавањем, како индивидуиалним, тако и колективним. Не треба да се заваравамо: култура која слави искључиво појединачно и телесно није култура живота, већ култура смрти.

 

  1. фебруар 2020.
Насловна фотографија – Новости/Владо Павићевић.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Гордон Бардос: Црногорска корумпирана партија социјалиста убија државу
Next post Закони друштвене динамике Гастона Жоржела

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *